Kolona izbeglica u kojoj se kretao autoputem nije imala kraj. "Napred, samo pravo", govorili su im policajci kada su prešli granicu Srbije, spečavajući ih da skrenu bilo gde. Na izlazima su od njih čuvali Beograd i nekog u njemu, baš, možda, njihovi zemljaci - Kninjani, Ličani, oni koji su pre četiri godine dovlačeni iz Krajine da Beograd i Njega u njemu brane i čuvaju od nas koji smo se bunili protiv komunizma i nacizma, protiv mržnje i rata, da sprečimo baš ove kolone beskućnika koje lutaju i Srbijom, i Bosnom, i Hrvatskom.

Колона избеглица у којој се кретао аутопутем није имала крај. „Напред, само право“, говорили су им полицајци када су прешли границу Србије, спечавајући их да скрену било где. На излазима су од њих чували Београд и неког у њему, баш, можда, њихови земљаци – Книњани, Личани, они који су пре четири године довлачени из Крајине да Београд и Њега у њему бране и чувају од нас који смо се бунили против комунизма и нацизма, против мржње и рата, да спречимо баш ове колоне бескућника које лутају и Србијом, и Босном, и Хрватском.

„Поносим се својом домовином Хрватском и својим српским пореклом“, рекао је пре сто година велики Американац Никола Тесла.

„Стидим се подједнако и своје домовине Хрватске и свог српског порекла“, рекао је недавно један његов земљак са трактора којим је превозио своју имовину, породицу и несрећу, незнано куд.

Колона избеглица у којој се кретао аутопутем није имала крај. „Напред, само право“, говорили су им полицајци када су прешли границу Србије, спечавајући их да скрену било где. На излазима су од њих чували Београд и неког у њему, баш, можда, њихови земљаци – Книњани, Личани, они који су пре четири године довлачени из Крајине да Београд и Њега у њему бране и чувају од нас који смо се бунили против комунизма и нацизма, против мржње и рата, да спречимо баш ове колоне бескућника које лутају и Србијом, и Босном, и Хрватском. Гледала сам сусрете тих људи, очајника, који желе да скрену негде са завежљајима, и послушнике који бране освојену сигурност за себе и своје наредбодавце. То није био разговор људи, комшија, земљака. То је био сурови сукоб и борба за живот, као плен у џунгли свакодневне смрти.

Пораз је целовит.

Обилазећи те очајнике путевима и сабирним центрима, делећи им кап помоћи у мору беде, разговарала сам са многима, и младима и старима, образованима и неписменима, војницима и женама. Сви су подједнако очајни, разочарани у све и потпуно отрежњени од пијанства, националне славе и величине. Ако има нечег доброг у овом великом народном страдању, ако доброг може бити у нечему што личи на катаклизму, онда је то потпуна денацификација у главама те сиротиње.

Не сањају они на трактору ни велику ни малу Србију, ни Карађорђа ни Душана Силног, ни свето Православље, ни Слобу, ни Радована, не мрзе више ни Хрвате ни Муслимане, они сањају само своју кућу, место где су живели и учинили би све да се врате, да сакупе расуту породицу и одвежу завежљаје на свом поду.

Мушкарци се сакривају од мобилизације и повратка у рат, поручујући и јавно у прогласу: „Ми смо ратовали и изгубили. Ми не желимо да ратујемо више ни за кога. Наш основни задатак сада је да бринемо за своје породице, а рат остављамо политичарима“.

Ни сто прогласа их неће спасити од мобилизације која је свакодневна, али никакву битку нико неће добити са овако демотивисаним и силом скупљеним војницима.

Пораз је целовит.

И на фронту, и у души, и треба га прихватити као спасоносни лек за народ и државу. Победе у ратовима које смо кроз историју остваривали и нису нас много усрећиле. На репу смо цивилизације, далеко иза леђа оних који су трпели поразе у ратовима са нама. Народ је то потпуно схватио. Ратна прича Србије је очигледно завршена заувек.

То осећање пораза које је и пре овог егзодуса народа из Крајине било присутно свуда око нас, та узалудност борбе и рата који се морао одржавати до војничког пораза, најбоље дочарава једна страшна прича коју сам чула на друму.

Стари војник, Крајишник, у војничкој униформи, са поцепаним ципелама на босим ногама и крајичком цигарете у устима, причао нам је како је пукао фронт и шта се заправо догодило.

Зашто сандук?

„Издаја Србије! Милошевић нас предао Туђману“, то је општа прича свих избеглица коју он покушава да конкретизује и поткрепи доказима. „Команда је била у рукама Београда“, прича он. „Пре два месеца је послао Милошевић Милета Мркшића за команданта војске Крајине и 260 официра из Србије, Србијанаца. Сви су они распоређени на командна места у Крајини, по градовима, и сменили су крајишке команданте у војсци. За та два месеца Мркшић је полако, по налогу из Србије, повлачио тешко наоружање и слао га назад, у Србију. И када је вратио оно најскупље и најважније – припремио је предају Крајине. Ми смо само добили наредбу за повлачење, а народ је позван у бежанију. И тако је отишла Крајина“.

„Значи, Србијанци издали браћу“, питамо ми, тражећи мржњу и гнев у њему.

„А не, није народ. То је само Милошевић, комунисти“, каже чича. „Народ нам је и помагао. Долазили су добровољци, стално“.

„Одакле су долазили?“, питамо. „Ко их је слао?“

„Нико их није слао“, каже он. „Долазили су сами. Из Шапца су долазили највише. Дођу, и сваки је носио са собом мртвачки сандук“.

„Зашто сандук?“, питам га.

„Како зашто? Да нас не штети ако погине. Ми немамо ништа тамо на ратишту. Наши војници, ако погину, многи остају несахрањени. Нема сандука, нема ништа. Ови лепо донесу сандук, па кад погину, ми га спакујемо у његов сандук и вратимо у Шабац. Поштени људи“, закључује старац, не схватајући да прича стравичну истину о поразу целог народа, о смрти као добровољном прилогу за историјски ход према крају. Мртвачки сандуци у рукама шабачких ратника као летећи тањири у српско небеско царство, надреална је а и стварна слика народне несреће. Сандук под мишку добровољаца из Шапца ставио је, пак, неко други.

Прво Црква која проповеда „Православље или смрт“ и вода Патријарха по Крајини, да кади пораз, смрт и несрећу. Од Глине, Пакраца, Јасеновца, Книна и Требиња, где год је био и држао литургију, народ је настрадао.

Затим Академија наука, наша, и њени папирнати стратези освајања и битке за националне интересе из њихових „меморандумских“ заноса. Писци, песници, политичари – сви они који са екрана телевизије, са насловних страна новина и часописа траже данак у крви од народа за своје место у историји и своју бесмртност.

Та духовна онанија стараца и кукавица у папучама, и безбедним кућама и становима, и вербална јуначења дебилних лидера политичких странака који и даље траже борбу за националне циљеве са хиљадама мртвачких сандука изнад својих глава, ако потраје, отераће на тракторе и на друм све нас, целу државу, сав народ и учинити да сви размишљамо о свом мртвачком сандуку под руком, док слушамо њихове приче, читамо научно-историјска истраживања о некадашњој величини и слави народа коју, кажу, треба обновити.

„Хоћеш ли мало масти да ти дам?“

А једино што Србији треба данас то су мртвачки сандуци под њиховом мишком, у којима би са њима сахранили митоманију, митологију, ретроградну религију, лажну храброст и непостојећу величину и славу народа. Сандуци под мишком добровољаца из Шапца сахрањују и нас и државу, а сандуци под мишком академика, политичара, писаца и песника-гуслара наших, донели би живот Србији. Онај прави, мали, обичан, неславан, који нам тако недостаје.

Део таквог живота осетила сам опет на друму, возећи једну старицу и њеног сина, у смештај који смо обезбедили. Нашли смо их на земљи, поред пута, како спавају на завежљајима, скупљени и смрзнути. Хтели смо да их поведемо исте ноћи, али све њихове кесе нису могле да стану у ауто. „Доћи ћемо сутра“, обећала сам. „Будите ту“.

„Бићемо, бићемо“, каже бака, гледајући нас док одлазимо, са неповерењем. Када смо дошли сутрадан, срећа и њене сузе захвалности расплакали су све нас. Док смо се возили према Београду, она ме је гледала искоса, непрекидно, а у једном моменту ме запитала, показујући на пластичну канту поред ногу.

„Хоћеш ли мало масти да ти дам?“

„Нећу, хвала бако, не треба мени. Сачувај то за себе“.

Ћутала је дуго, држећи канту масти коју је понела из куће као једну од највећих вредности. Када смо стигли опет ме је понудила речима:

„Узми мало масти, што си таква!“

„Узећу, бако“, рекла сам, схвативши да управо примам награду за животно дело и храну за неке сопствене глади и заблуде.

Izvor: nedeljnik.rs

Oznake: "Oluja", izbeglice, kolona, sećanje, Srbija, Hrvatska