Прочитај ми чланакНема тог војног удара, страшног терористичког напада или џихадисте с калашњиковом који би могао да спречи српског туристу да са својом породицом смочи ноге у мору. Нарочито ако је аранжман уплатио унапред.
Нема тог војног удара, страшног терористичког напада или џихадисте с калашњиковом који би могао да спречи српског туристу да са својом породицом смочи ноге у мору. Нарочито ако је аранжман уплатио унапред. Док странци беже уплашени из турских летовалишта, наши тамо одлазе, не обазирући се на ризик да са перајама и маском, улете у крвав обрачун Ердоганових снага са пучистима. Јер други аранжман сигурно не би могли да плате.
Насмејани и осунчани, одлазе и враћају се чартер-летовима из турских летовалишта, не марећи да је у ноћи пропалог преврата, на одмору боравио и Реџеп Тајип Ердоган и да је био на нишану ловца Ф-16.
Неке туристичке агенције су одмах осетиле бизарну потражњу за брчкањем на обалама које надлећу борбени ловци, путнички авиони и Срби које падобрани везани за глисере, уместо експлозива, дижу у небеса. Одмах су понудиле летовање за двоје, које плаћа један. Заиста, за то добијају ултра ол-инклузив аранжман. Три оброка дневно и државни удар гратис. Ваљда се подразумева да туристичке агенције не би вратиле новац грађанима чак и када би Осама бин Ладен васкрсао, потом изронио из мора и прилегао на лежаљке неке мале српске колоније на арапском песку.
Али, ма колико просечан српски авантуриста, који уместо душека носи панцир, а уместо маске за роњење шлем, искрено желео да уштеди покоји евро, питам се, како га исконска борба за махом бедни живот, не спречава да се упути ка земљи Ердогановог сунца, а да пре тога, рецимо, не потпише уговор о животном осигурању? Или да жени нађе дечка, да му дечица не остану сама?
Заиста немам појма где да се одмарам овога лета. За ту драматичну одлуку потребан ми је савет Савета за националну безбедност и читав тим геополитичара. Зашто се породице играју са животом и на путеве страве и врелине воде своју децу? Ваљда због тога што последњи динар штеде за десет дана сланог мора и сунца које пече. И зато што за тих десет дана, живе читаву годину. Чак и по цену да због тога умру. Зар да им неки тамо ДАЕШ одузме и то задовољство? Ако их не кокне сунце, или избегну рафале Исламске државе, убиће их кад-тад холестерол или стрес свакодневице.
Понекад и мене обузму такве суицидне мисли, али Тунишани, Египћани, Турци, па чак и Грци, на магистрали мигрантског пута, морали би да ми поклоне врећу злата како бих евентуално помислио, у одсуству здравог разума, да легнем под њихове сунцобране.
Некада сам посматрао заљубљене парове како плешу уз шлагере, а данас они изгледају као мете за одстрел залуђених брадоња који обмотани експлозивом, на небу очекују награду на пољу тероризма у области туризма.
Србија и Београд нам преостају као логичан избор терористичког изолационизма. То значи да ускоро нећемо смети да мрднемо из родне груде. Мада ме помисао да се бањам у бањи, прилично растужује.
