Париски мировни форум постао је повод да председник Србије да бројне изјаве. Александар Вучић је обећао да ће земља остати на свом „европском путу“. Ова мантра звучи помало застрашујуће јер не предлаже алтернативе. Српски председник, такође, инсистира да не признаје независно Косово. Али „питање Косова“ је кључно (барем у изјавама званичника из Брисела) за приступање Србије у ЕУ. Према критеријумима ЕУ, земље кандидати Западног Балкана могу да постану чланице „европске породице” тек ако се „стабилизују” односи са њиховим „суседима”. Сусед је самопроглашено Косово, које ЕУ бесрамно разматра као кандидата. Дакле, да би ушла у Европску унију, Србија мора и да призна Косово и да изгради добросуседске односе са измишљеном државом.

Темељна контрадикција у изјави председника Србије наставља се размишљањима о изгледима за увођење санкција Русији. Против исте Русије, која је заједно са Кином спремна да брани Резолуцију 1244 у Савету Безбедности УН. Признавање Косова (што је према Куртију  „де факто“ до сада урадила Србија и преостаје само да направи и „де јуре“ корак) није само добровољно одбацивање дела своје земље, која је света за Србе, већ признавање Косова представља и удар на престиж Русије и Кине у свету.

Прес-секретар руског министарства спољних послова, Марија Захарова, недавно се дипломатски, смирено, обратила званичном Београду са захтевом да одлучи о свом спољнополитичком курсу. Не, не говоримо о обавезном чланству у неком од блокова. Напротив, Москва је срећна ако се неутралност, коју је Србија прогласила, заиста тако покаже на делу, а не само на речима.
Друга ствар је ако се Вучић и даље игра док чека „боља времена“. Игра се са чланством у ЕУ како би се ослободио огромног притиска; игра се у преговарачком процесу са измишљеним Косовом бежећи од напада Вашингтона и Брисела; уздише о могућем увођењу санкција, да би потом тријумфално најавио одбијање ове опције. Волео бих да у то верујем. Желео бих. Али што више времена пролази то је теже прихватити као истину.

 

 

Парижские вопросы,

После заявлений Александра Вучича, прозвучавших из Парижа, возникают вопросы (русские вопросы) о том, услышал ли официальный Белград Москву в лице Марии Захаровой. Сербия не сворачивает с «европейского пути», признает Косово и вводит санкции против России? Надеюсь, что нет.

Парижский форум мира стал для президента Сербии поводом сделать ряд заявлений. Александр Вучич пообещал, что страна останется на своем «европейском пути». Эта мантра звучит несколько пугающе, поскольку не предполагает альтернатив. Президент Сербии уверяет, что не признает Косово. Но «косовский вопрос» – ключевой (по крайней мере, в заявлениях чиновников из Брюсселя) для вступления Сербии в ЕС. Согласно критериям Евросоюза, страны-кандидаты Западных Балкан могут стать членами «европейской семьи» при «стабилизации» отношений с «соседями». Сосед – это самопровозглашенное Косово, которое в ЕС бесстыдно рассматривают в качестве кандидата. То есть, чтобы вступить в Евросоюз, Сербия должна как признать Косово, так и выстроить с вымышленным государством добрососедские отношения.

Фундаментальное противоречие в заявлении сербского президента продолжается размышлением о перспективах введения санкций против России. Против России, которая вместе с Китаем готова отстаивать Резолюцию 1244 в Совбезе ООН. Признание Косово (что, по словам Курти, Сербия уже де-факто сделала – осталось сделать «шаг» де-юре) – это не только добровольное отторжение святой для сербов земли и части своей территории. Признание Косово – это удар по престижу России, да и Китая.

Пресс-секретарь МИД РФ Мария Захарова не так давно обратилась в дипломатичной, спокойно манере к официальному Белграду с просьбой определиться в своем внешнеполитическом курсе. Нет, речь не об обязательном вступлении в какой-либо из блоков. Скорее, наоборот, и в Москве будут рады, если заявляемый Сербией нейтралитет действительно будет таким на деле, а не на словах. Другое дело, если Вучич все же играет и тянет время до «лучших времен». Играет в членство в ЕС ради избавления от зашкаливающего давления. Играет в переговорный процесс с вымышленным Косово, также спасаясь от ударов со стороны Вашингтона и Брюсселя. Вздыхает о возможном введении санкций, чтобы потом победоносно заявить об отклонении такого варианта. Хотелось бы в это верить. Хотелось бы. Но чем больше проходит времени, тем сложнее принять это как правду.