Син јединац нашег славног комедиографа Бранислава Нушића, Страхиња Бан Нушић предвидео је своју смрт борећи се у Првом светском рату у редовима Скопског ђачког батаљона.

Скопски ђачки батаљон

У писмима оцу и вереници у Скопљу Бан је наговештавао свој трагичан крај. „Драги Аго, не тугуј за мном… Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина“, биле су последње речи Бана упућене оцу Браниславу Нушићу. На полеђини коверта оцу, Бан је забележио: „Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту.“

И у писмима својој вереници у Скопљу млађи Нушић је наговештавао своју смрт: „Како си ми ти у Скопљу… Вечерашњи напад ће бити пресудан. Можда, заувек збогом. Чак и да ме поштеди непријатељски куршум, ја дуго нећу живети. Ја то знам, ја то осећам.“

Преживети своју децу

Нушић никад није прежалио сина, а своја осећања исказао је у прозном делу „Деветсто петнаеста – трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили животе и за наук будућим генерацијама. „Не, госпо, ви не смете, ви не можете, ви нећете умрети. Дубоке су ваше ране, безгранични су ваши болови, али их ви морате преживети. Ми можемо гинути, можемо умирати, али ви морате живети. Нисте ви она мајка што даје живот деци да би је деца преживела, већ она која мора преживети своју децу.“

Износећи део садржаја писама Страхиње Бана Нушића своме оцу и вереници у Скопљу, македонски књижевник и најпознатији хроничар Скопља Данило Коцевски каже да је млађи Нушић у борбама показивао невероватну храброст и срчаност.

Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт.

У балканским ратовима 1912. и 1913. Србија је после векова ропства ослободила своју земљу. Старешински кадар у српској војсци се проредио, а кад су почетком Великог рата 1914. у борби са аустроугарском војском поново изгинули многи официри и подофицири, Врховна команда је била приморана да студенте и ђаке који су доспели за војску упути у Скопље да се тамо припреме за старешине у рату који је већ беснео пуном жестином.

Тако је оформљен чувени Скопски ђачки батаљон. Врховна команда, влада и Народна скупштина доносе одлуку да се ђаци пошаљу на фронт, а 15. новембра 1914. године Врховна команда производи све ђаке-редове Скопског ђачког батаљона у чин каплара и упућује их у борбене јединице. Сутрадан, 16. новембра, потпуковник Душан Глишић, јунак Кумановске битке, командант батаљона, укрцава батаљон у пуној ратној опреми у воз и шаље Врховној команди на распоред.

– Градске улице, као и железничка станица у Скопљу, испуњене су масом света која је дошла да испрати ђаке. На челу дуге поворке бораца која је кренула од Идадије, била је војна музика. Док су се кретали кејом Вардара, одјекивала је песма. Сузе су навирали на очи свима, сем младим капларима, који су газећи по цвећу одлазили у смрт – наводи историјске записе Данило Коцевски.

Четири чете ђака преко Лапова и Крагујевца одлазе за Горњи Милановац у Прву и Трећу армију, а две чете за Аранђеловац у Другу армију. Ситуација на фронту је била више него тешка. Ђаци бивају распоређени по двојица у чету, и мада бројчано нису значили много, и те како су подигли борбени морал српске војске.

Поклон музеју

Бранислава Нушића су чланови породице од милоште звали Ага. Осим сина Бана имао је још и кћер Гиту Предић, чији син је Иван Предић. Гита је у знак сећања на оца Музеју града Београда 1956. поклонила Нушићеву радну собу, такозвану турску собу, рукописе, фотографије, документе, личне предмете, одликовања…

Петнаестог децембра 1914. године и последњи остаци аустроугарске војске протерани су са српске територије. У Колубарској бици 400 од 1.300 каплара положило је своје животе за отаџбину. Међу њима је био и син Бранислава Нушића. Већ следеће године његов отац је прешао Албанију и доспео на Крф.

У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија био је откривен споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор је одржао Бранислав Нушић:

„Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста са заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај… Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза.“

Говор пред спомеником палих ђака одржао је и тадашњи градоначелник Скопља, Јосиф Михајловић, а након академије, у аули скопског Филозофског факултета била је постављена спомен-плоча. Касније, током Другог светског рата споменик је срушен.

Жртвеник отаџбине

– Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама – записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.

(Вести)

Ознаке: Бранислав Нушић, Први светски рат., Скопље