Прочитај ми чланак
(србин.инфо)
„Ноћни вукови“, најмасовнији мото-клуб на свету, појавиће се први пут на великом платну 6.јуна у Сава центру у документарном филму „Друго име за слободу“ ауторке Слађане Топаловић Несторовић. У интервјуу за наш портал редитељка говори о пријатељству, емотивним и драгим тренуцима које је провела са „Вуковима“ у двогодишњој авантури.
Када сам први пут видела Ноћне вукове помислила сам вероватно исто што и већина људи који су тада видели VIP ложу Маракане: „Шта је бре ово?!“ Једина разлика је што мени није било довољно штуро објашњење о Ноћним вуковима које је уследило у медијима.
Једноставно, морала сам да упознам Фонзу и Вукове и сазнам како им је судбина укрстила путеве са једним од најмоћнијих људи на свету. А када смо се упознали, за мене онда већ више није било пута назад. Прича је била сувише занимљива и оригинална да би је било ко, ко себе сматра документаристом, испустио из руку. Тако је почела наша заједничка двогодишња авантура, говори за Србин.инфо, редитељка документарног филма, „Друго име за слободу“, Слађана Топаловић, Несторовић.
У најави филма пише да је ово филм о „Путиновим бајкерима“ изнутра-онакви какави заиста јесу? Какви су то они?
– Потпуно другачији од уобичајених стереотипа о бајкерима. Они не воле ни да их тако зову, сматрају себе мотоциклистима. За њих су бајкери производ западне културе са којим их не повезује ништа осим љубави према моторима. Зато је ово „Путинови бајкери“ и стављено под знаке навода јер их тако зову они који их не воле, којима се не свиђају идеје за које се залажу „Ноћни вукови“.
Један од циљева овог филма је био и тај да покажем какав утисак сам ја стекла о њима на основу двогодишњег, слободно могу да кажем, заједничког живота са члановима клуба. А ако бих морала у једној реченици да дефинишем „Ноћне вукове“, онда бих најрадије цитирала председника Путина: „Вукови су дивље дрво, а не собно цвеће“.
Шта Вас је навело да филму дате назив „Друго име за слободу“?
– Управо због тога што сматрам да је идеја водиља, рекла бих покрета „Ноћни вукови“, баш то – борба за слободу. А мотоцикл се у ту идеју одлично уклопио као најјачи, општепрепознатљив симбол за слободу. Пре овог филма нисам могла да дефинишем шта је то што ове људе тера да прелазе хиљаде километара на моторима, без неког посебног циља, само да би се дружили. Сада ми је јасно да их заправо на то тера исконска потреба да се осети слобода, барем у том смислу, како каже један од главних јунака, да одеш када хоћеш, где хоћеш и с ким хоћеш. Да барем на неко време осетиш да сам управљаш својим животом. И да на том путу, сам са собом, покушаш да откријеш смисао живота.
За снимање филма Вам је било потребно две године, да ли сте наилазили на неке препреке у току снимања или је све протекло по плану?
– Филм је могао да буде снимљен и у много краћем року, али то не би било исто. Моја жеља је била да пропратимо све битне догађаје клуба током једне календарске године. Ако треба да будем сасвим искрена, ни мени се уопште није журило. Никаквих посебних препрека није није било, али далеко од тога да је све ишло глатко. Од почетка до краја све је било неизвесно, а на пола снимања било ми је јасно да се некако судбински све „намешта“ за један филм потпуно другачији од свега што сам ја имала прилику да видим, нпр. снимљени су и падови двојице мотоциклиста. Истовремено, схватила сам да све припреме и детаљан план реализације неће много значити, јер се десило много више него што сам планирала, али скоро ништа онако како је било планирано.
Да ли постоји тренутак у филму који Вам је посебно драг?
– Када ме је Хирург по доласку у Москву поздравио витешким наклоном до земље, или када каже да је одлучио да научи српски језик, када ми је дозвољен улазак у тзв. „забрањену собу“ у коју за 23 године постојања клуба није ушла ни једна жена и тиме ми учињена велика част коју никада нећу да заборавим…
Али за мене најемотивнију сцену нисам „ставила“ у филм. За снимање првог разговора у Новоросијску чекала сам Хирурга 7 сати. Током тог разговора имао је страшну потребу да ми објасни зашто Русија није помогла Србији деведесетих и колико је њему лично тешко због тога. У једном тренутку му је задрхтао глас, очи се напуниле сузама и само је дубоко уздахнуо, одмахнуо руком и заћутао загледан у пучину.
Сећам се и сада како ми се грло стегло и те тако емотивне тишине која је изгледала као вечност, а трајала је можда двадесетак секунди. Тог последњег дана у Новоросијску ме је дефинитивно „купио“ јер сам се уверила у његову дечачку искреност и невероватну љубав према нашем народу.
Срећна сам што ми је овај филм омогућио да упознам неке изузетне људе и стекнем пријатеље за цео живот. Неки од њих су ми постали и много више од тога – браћа. Велика ми се част када ми се обрате са „сестро“.
