Прочитај ми чланакГенерал Петар Живковић (1879-1947) једна је од најконтроверзнијих фигура у држави "троименог народа" између два рата. Уједно једна и од најмоћнијих јер је скоро читаву каријеру, војну и политичку, провео у самом врху државе, био је командант краљеве гарде, управник двора, министар унутрашњих послова, војске и морнарице, као и председник владе.
Његово учешће у Мајском преврату се често истиче у смислу да је управо он био тај који је завереницима отворио капију, али то није доказано. Свеједно, због тога му је остао надимак Пера Капија. Ипак, Живковић ће највише остати упамћен као Пера „фурунџија“ или Пера „педер“ због сталних гласина о његовој наводној хомосексуалности које су колале, како београдском чаршијом тако и у војним и политичким круговима.
Живковић потиче из патријархалне породице из Неготина, а мајка Сара је пореклом била из околине Тетова. Дошао је у Београд из Зајечара, где је завршио гимназију и на јесен 1897. године уписао Војну академију као питомац 30. класе. Након дипломирања, брзо је напредовао у служби, а завршио је и додатно школовање у оквиру 14. класе Више школе Војне академије. Од 1907. до 1909. године је био на усавршавању у Француској. Имао је чин капетана већ 1910. године, пуковника 1915, а у време одвијања радње серије „Сенке над Балканом“ био је дивизијски генерал.
Иако сматран за политичког аналфабету, Живковић се одлично сналазио у политичком животу краљевине, сматран је за енергичног и способног организатора, фанатично посвећеног свом послу. Ред, рад и дисциплина били су његов лични и професионални кредо, устајао је у 5 сати ујутро, „када већ обично звони по момка да наложи пећ и донесе кафу“, а на спавање је обично одлазио око 10 сати увече. И када би се на баловима и прославама задржао и до 4 ујутро, увек је устајао у исто време.
ПРУСКИ СТАВ
Иако строг према својим подређенима и сарадницима уопште, био је мекан према странцима, нарочито према страним новинарима. Након што је урадио интервју с њим, дописник „Дојче алгемајне цајтунга“ био је одушевљен његовим пруским ставом и тачношћу, а остао је и један мало патетични запис о генераловој физиономији, где Немац примећује како Живковићеве очи „тако весело блистају“ и осмех му је „детињски блажен“.
Много је волео да чита, често је писао чланке у „Ратнику“, а написао је и књигу „Коњица у маневарском рату“ (1924). На одмор је ишао ретко, највише два пута годишње, а највише је волео да одлази у бање.
ДВЕ МРЉЕ
Ипак, та војничка беспрекорност и посвећеност била је умрљана двема стварима.
Прва је било његово разилажење са Аписом и „Црном руком“ (Живковић је онда направио нову организацију као контратежу и назвао је „Бела рука“), које га је начинило „издајником“, друга ствар су биле његове наводне хомосексуалне склоности. О њима се шушкало већ у балканским ратовима, тако је колала прича да је Живковић приликом опсаде Једрена са својим војницима данима оргијао и пијанчио у оближњем градићу. Већ на тзв. Другом солунском процесу 1918. је био жигосан као „пасивни педераста”, а скандал ширих размера спречио је краљ Александар лично. Као резултат ове краљеве интервенције касније су се појавиле гласине да је и он Живковићев љубавник. Ово ће поменути и принц Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима, он се у једном тренутку овако обратио свом брату: „Чудо ме ниси упоредио са Пашићевим сином, који јури жене по Европи док Србија ратује, или са твојим присним пријатељем Петром Живковићем… Он додуше не јури жене… али је у позадини… Причувај мало своје војнике од њега…“
ГЛАСИНЕ
Пошто је био нежења, а то је додатно распиривало гласине о педерастији, Живковић је знао да се правда речима: „Ја не бих могао уопште да урадим ово када бих имао породичних обавеза“.
С друге стране, прорежимске новине су Петра Живковића описивале као „човека са пуно енергије и великих административних способности… немилосрдан према самом себи када је у питању добро земље, роб своје дужности, ревностан раденик и човек чији је патриотизам прошао кроз најжешћа искушења“.
После убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, Живковић је постављен за министра војске и морнарице. На овој функцији био је до марта 1936. године, када га је заменио генерал Љубомир Марић. После тога се повукао из активног политичког живота.
Политички је активиран поново после 27. марта 1941. године, а у емиграцију одлази 1943. и био је део југословенске владе у избеглиштву. По доласку комуниста на власт, суђено му је у одсуству и осуђен је на смрт. Умро је 3. фебруара 1947. године у Лондону.
