Прочитај ми чланак
Коме треба овај некрофилски маратон, ова одвратна комерцијализација једне смрти. Народ то хоће? Није истина, народ хоће све што му понудиш, само ако је џаба или јефтино.
Певачицу Јелену Марјановић убио је неко од чланова породице. Убица дошао у тамноплавом „фијату“. Ипак, сумња на мужа. Свекар крије тајну. Да ли је силована? Тепих – кључ мистерије. Смрт је наступила после ударања француским кључем. Убијена је бејзбол палицом. Убица само што није пао у шаке полиције итд… и тако, ево, већ двадесет дана. Тридесет насловних страна српских таблоида, специјалне емисије на разним ТВ каналима. Зашто? Чему све ово? Шта је посебно у том убиству? Коме треба овај некрофилски маратон, ова одвратна комерцијализација једне смрти?
Народ то хоће, чућете одговор. Није истина. Народ хоће све што му понудиш, само ако је бесплатно или јефтино. Дајте порно-филмове народу у подне, гледаће их. Дајте народу директан пренос стрељања, вешања, гледаће га. Народ као вредносна категорија, здраворазумски елемент анализе – не постоји. Одавно овај народ – може и Срби, може и грађани Србије – нема систем вредности, оријентире. У вредносном смислу све је, или готово све, у Србији сравњено са земљом. Одавно. Остала су мала острва разума, појединци, групице, понеки медиј (с поносом истичем да су „Вечерње новости“ међу таквима) који држе до укуса, одбијајући могућност вредносног изједначавања Исидоре Секулић и Маријане Матеус, Милене Дравић и Маце Дискреције. Чујете ли какву музику слушају наша деца? Знате ли ко су им узори? Познајете ли три жене на естрадно-јавној сцени Србије које нису уградиле пластику у груди или усне? Лепота је осуђена на смрт. Присуствујемо тријумфу ружног, победи бесмисла, трпимо тортуру неталентованих.
Они од којих смо очекивали да ће зауставити суноврат, „јунаци октобра“, само су га убрзали. Они су довели ријалити програме, умножили таблоиде, легализовали пљачку као друштвену делатност, порнографију у дневној штампи, некомпетенцију и незнање изједначили са стручношћу и знањем.
Новинарство у Србији нестаје брзином којом се топи лед на ужареној плотни, бар онај облик новинарства по којем је било препознатљиво. Знање, писменост, стил, лепа реч… коме то више треба? Успех узгајивача малина, крушака, парадајза, коза, оваца; прерада млека на Пештеру, плантаже старих сорти воћа, мале породичне фирме; квалитет хране коју једемо… ко о томе (осим „Новости“) пише, кога то још интересује?
Овде је национална тема величина алатке међу ногама Змаја од Шипова. Овде народ сваког дана, по неколико сати, слуша „предавање“ извесног Гастоза, прати драматику и динамику депилације Јелене Г. Уместо научника, лекара, доказано успешних привредника, српских домаћина, нама се са екрана националних телевизија обраћају регистроване проститутке, психопате закључане у ријалити сценографију, с појачаном дозом седатива, изгубљени у животу, зависници од алкохола, лаких дрога, секса, дубоко поремећени егоманијаци. Просечан Србин гледа све то сваког дана у просеку шест сати. Aко нешто пропусти, сутра га чекају таблоиди с најмање шест страна штампаног лудила ове врсте.
Значи, ту ништа више не може да се уради, нити промени набоље? Може, у року од седам дана. Aко се хоће.
