Нестанак Варшавског уговора и распад СССР-а, САД и НАТО су то доживели као победу и остварење стратешких интереса без „испаљеног метка“. То је за њих био „крај историје ратова“ и опстанак једине супер силе и остварење сна о униполарном свету. Кроз насилну глобализацију и „демократизацију“ непослушних држава и режима без пардона најсуровије и без милости „газили су све пред собом“, почев од разбијања СФРЈ, изазивања грађанских ратова у државама од Авганистана, Блиског истока па до севера Африке.

Запад је на руско укључивање у рат против тероризма у Сирији већином био изненађен и то дочекао са неверицом и проценом да Русија неће моћи ништа озбиљно учинити, те да ће се искомпровати у том рату и исцрпити ресурсе, јер је оптерећена санкцијама Запада. Напротив, у том ћутању и исчекивању Запада, Руска Федерација је успела да стратешки промени ситуацију у своју корист на глобалном и регионалном плану, те да се пред светом представи и афирмише као нова суперсила, без које се ништа више неће моћи решавати у међународним односима.

Након успеха руске дипломатије и војне помоћи у Сирији, САД и водеће државе НАТО су почеле да спроводе кампању коју суштински чини мноштво прљавих бесмислица о Русији, као што су: „убијају невине цивиле у Сирији“, а после тога, „опасно упадају у ваздушни простор“ Турске, као чланице НАТО, „снаге Башар ел Асада примењују хемијско оружје“ и ако се одлично у свету зна да је хемијско оружје предато и измештено из Сирије. По сценарију перфидија из минулих грађанских ратова на простору бивше СФРЈ и у Украјине, Запад је наставио са медијском кампањом чији је циљ дискредитација легалног руководства Сирије и дискредитовање и потискивање значаја и угледа Русије са Блиског истока. То је у суштини само „бука и бес“ Запада, јер заправо ради се о томе да је америчко блефирање „рата против тероризма“ пред светом обелодањено на спектакуларан начин, од стране Русије.

Рат САД-а и Велике Британије против тероризма јесте ништа више од циничног паравана за империјалну политику и остваривање интереса глобалистичких центара моћи. Укупан напор водећих држава НАТО специфично је усмерен на „ограничавање“ Русије и Кине, као нових сила које су зауставиле насилни процес глобализације и хегемоније САД-а.[1] На тај начин је и формално настала нова ера мултиполарног светског поретка. Пошо на Далеком истоку поред Северне Кореје, САД-у смета вртоглав развој Кине и јачање њене свеукупне моћи, као и њено присуство и утицај широм света.

У периоду последњих 70 година, хегемонија САД је већим делом обезбеђена америчком контролом над нафтом, плином и другим ресурсима Блиског истока, кроз континуирано мешање у послове блискоисточних народа и држава, укључујући и провођење државних удара и других модела управљања кризама. У целом том периоду, САД су очувале стратешко партнерство са најбогатијим државама Блиског истока. Све друге државе које се нису повиновале насилној политици Запада „изгореле су у вихору грађанских ратова“, кроз различите преврате, унутрашње кризе и „арапско пролеће“.

САД су биле и остале највећи свјетски произвођач нафте, али и највећи потрошач. У време Другог светског рата потрошња нафте у САД-у је почела премашивати производњу. Тај тренд jе само наставио, од тада, још јаче да се испољава.

Амерички предсједник Рузвелт закључио је тајни договор са саудијским краљем Абдулом Азизом на америчком ратном броду у Црвеном мору 20. фебруара 1945., само један дан након што је конференција на Јалти на Криму поставила темеље новог међународног поретка, након Другог светског рата. То је масовно повећало глобалну потражњу за доларом и инспирисало поверење у америчку економију, пружајући додатну њену стабилност и углед у свету. Понашајући се осионо и трошећи више од могућности до шесдесетих година Двадесетог века, САД су створиле огроман доларски дуг, који је био знатно већи од резерви у злату. Уместо да смање потрошњу Америка је подржала штампање долара, који је подржан са „црним златом“. То је означило улазак „петро долара“ на светску позорницу и вишеструку подршку и примат у настајању САД, као светске империје.

Истовремено је ојачала непрекидна међународна потражња за доларима, а САД су могле купити нафту од Саудијаца и других произвођача, симболички само за цену „штампања долара“. Многе државе Залива, са великим суфицитом су пожелеле да инвестирају своје вишкове профита од продаје нафте у економију САД-а. Зато је јасно зашто су блискоисточна нафта и корумпирани блискоисточни режими толико стратешки важни САД-у, како би „паразитирали на огромном богатству Блиског истока“, имали велики стандард и настојали да управљају свим кључним процесима у свету.

Са геополитичког становишта видљиво је да су САД одвојене од копнене масе Евроазије великим океанима. У Евроазији се налази више од 60% свјетске становништва и отприлике исто толики постотак ресурса. Зато САД од Другог светског рата ни по коју цену неће да напусте тај простор и кључне тачке Евроазије, богате ресурсима. Знају да би у случају повлачења са тог простора, главнина светске трговине одвијала се између народа на Еуроазијском копну, а то копно би било економски, привредни, финансијски и свеколики „центар света“. Развојем Кине, Русије и Индије смањује се простор за доминацију САД на простору Евроазије и то је извор фрустрације мегакорпорација са Запада, које желе тржишта и природне ресурсе Евроазије, под својим условима.

Скоро читав 20. век главни англо-америки циљ био је да спрече ширење утицаја Русије у Евроазији и настајање јачих регионалних сила, које могу угрозити њихове стратешке интересе. Стратешки циљеви САД и водећих сила Запада били су увијени често у идеолошке појмове, како би обезбедили подршку светског јавног мњења. Амерички и британски аналитичари и политичари истицали су опасност да, ако би се Русија развила до мере коју би јој њени ресурси и географска позиција природно допустили, тада би она са другим регионалним силама прузела доминацију на простору Евроазије, посебно данас са Кином и Индијом.

Кад је завршио“хладни рат“, англо-америке државе су остале без „рационалног“ оправдања за наставак своје самопроглашене „хумане“ улоге подржаваоца глобалног „мира“ и примера „слободе и демократије“. Од пада Берлинског зида и нестанка „комунистичке претње“, „блискоисточни муслимански тероризам“ већ је био и остао „озбиљан проблем за Америку“ и нови изазов за примену силе, било где у свету где постоји неко ко се супротставља интересима САД, Велике Британије и других водећих држава НАТО. Да су озбиљне намере САД и Запада да се боре са терористима на Блиском истоку, неби настала и опстајала тзв. Исламска држава.

Када је 2000.године Садам Хусеин објавио да ће Ирак прихваћати плаћања за ирачку нафту само у еврима, за мање од годину дана САД су напале и окупирале ту државу мимо одлука СБ УН и противно међународном праву. Поново је од 2003. године нафта Ирака продавана у америчким доларима. Јасно је било да су енергенти разлог окупације Ирака а не Садам Хусеин и некакво „хемијско оружје“, што се на крају испоставило да је обична лаж и бесмислица. Након окупације, нафтна поља Ирака, су подељена и предата на коришћење западњачким нафтним компанијама. Ирак је постао страшно место за живот, натопљен крвљу недужног народа и једна заостала држава, а била је на самом врху по социјалном статусу и степену писмености и културног напретка у арапском свету.

Када погледамо Блиски исток, Авганистан, север Африке и узмемо у анализу стратешке резерве нафте и гаса на том простору, лако се разуме и јасно види да су Русија и Кина највећи противници наставку глобалне доминације САД у свету. У новом „посредном ратовању“ преко марионетских режима, водеће државе Запада почеле су да формирају, опремају, обавештајно и логистички подржавају екстремистичке и терористичке формације радикалног ислама, које често прерастају у војске нередовних џихадистичких плаћеника. Оне се могу послати за кратко време било куда где су угрожени или желе се остварири интереси првенствено САД и Велике Британије.

Тако се непосредно моделује и спроводи непосредна америчка присутност на Блиском истоку, нарочито после 11.септембра 2000.године, која укључује агресију и окупацију Ирака и Авганистана, бомбардовање Пакистана, агресију и грађански рат у Либији, грађански рат у Сирији и др. Све те промене и кризе биле су у функцији јачања утицаја на енергенте на Блиском истоку, потискивања утицаја Русије, Кине и Ирана и пребацивања кризе на Балкан, Кавказ и у централну Европу. Све је то уско повезано са англо-америчком намером да заштити петро долар и било какву тешњу економску везу између Русије и Европе. Због тога је настала и стално се потхрањује Украјинска криза.

САД посебно брине европска зависност од руског плина или било кога другог, који није под америчким утицајем. Зато је Запад учинио све да заједно са Турском, Саудијском Арабијом и неким државама Блиског истока да се Сирија „стави под контролу“, како би се објединили енергенти и из више праваца усмерили ка Европи. Тиме би Европа била потрошач нафте и плина који је већински под контролом англо-америчких корпорација. Тиме би Русија била доведена у незавидну позицију око привредног развоја, временом би се угрозио стандард становништва уз већ предузете санкције и створили би се услови за развој и јачање унутрашњих противречности и немира. Све је то део стратегије Запада, која је усмерена на разбијање Русије, као моћне светске силе и њена фрагментација. Тиме би ресурси и тржиште Русије постали отворени за мегакорпорације и капитал са Запада.

Један од циљева државног удара у Украјини и пројектовања Украјинске кризе, био је у функцији протеривања руске Црноморске флоте са Крима, чиме би се отежала руска војна интервенција у Сирији. Русија је била врло свесна праве намјере Запада и заштитила народ и изворну историјску територију и омогућила Криму повратку у окриље Руске Федерације. Потез Русије с Кримом је потом искориштен од западних медија за провоцирање хистеричних реакција влада држава ЕУ, о руској намјери да изврши „инвазију на Европу“. Поред ширења страха од Русије вршен је притисак на јавно мњење европскиг држава да се морају одрећи енергената са истока, те да се изврши диверзификација од руског плина у будућности изградњом плиновода и нафтовода са Блиског истока преко Сирије и Турске.

Сирија је већ дуго времена савезник и Ирана и Русије те, уз Хезболлах и Палестинце, последњи пример секуларног уређења, које је супротно исламском екстремизму. Као таква, сиријска влада се бори против исламског фундаментализма и екстремизма, тзв. Исламске државе и вехабијске идеологије заливских монархија, које подржавају САД и Велика Британија. Западу не сметају ти монархистички ауторитарни режими и њих није обузела „демократизација“ нити „арапско пролеће“.

Руски плиновод „Јужни ток„, којег је ЕУ отказала под притиском Вашингтона, није смео да се догоди јер је то супротно англо-америчкој енергетској стратегији за Европу. Нажалост Бугарска није била свесна колику штету чини свом народу а и другим народима јужне Европе. „Турски ток“ ће вероватно бити искомпромитован, под притиском САД јер ће Турцима обећати све само да се тај пројекат упропасти. Најављен 2007. године, Јужни ток је изгледао као сигурна ствар, све до 2014. када је ЕУ уценила Бугарску да одустане од тог пројекта. Администрација ЕУ и њени господари из Вашингтона видели су алтернативни извор у изградњи плиновода Катар-Турска који је предложен још 2002. године и који би преносио катарски плин у Турску и ЕУ. Међутим, проблем је у томе што би морао проћи кроз Сирију. Планирана рута плиновода Катар-Турска јесте један од узрока „грађанског рата“ у Сирији. Башар ел Асад то није дозволио и постао је непожеан за САД, Велику Британију, Турску, Катар и Саудијску Арабију. Пожелели су да га виде мртвог као и Гадафија у Либији. Чак су примењивали и примењују сличне лажи и компромитацију. Једна од последњих је „употреба хемијског оружја“. Као председник који им се противи „мора остати без живота“ и Запад га поставља као први услов за преговоре и „изградњу мира“, по њиховој мери. Међутим Русија доследно брани легални и легитимни поредак у Сирији и искрено се бори против тзв. исламске државе, коју многи потхрањују са Запада и са њом имају различите аранжмане.

После одбијања саудијске понуде, Сирија се прикључила плиноводу Иран-Ирак-Сирија који би преносио плин из истог поља у Персијском заливу, са иранске стране преко Ирана, Ирака, Сирије и Либанона, а затим преко Средоземног мора до Грчке. Од тада па надаље, и Катар, Саудијска Арабија и Турска, под менторством САД прикључили су се групи држава који спроводе кампању „Асад мора отићи!“ Те исте државе су почеле достављати џихадистима оружје како би изазвали грађански рат у Сирији 2011.године. Међутим, као резултат сукоба у Сирији, плиновод Иран-Ирак-Сирија је одгођен, а Турска је све мање поуздан партнер у изградњи тзв. „Турског тока“, али би таквим односом угрозила решавање многих других питања од њеног стратешког интереса. Зато је питање будућности како ће Ердоган вредновати и одвагати стратешке интересе.

Турска је велики потрошач руског плина, па је турски предсједник Ердоган тврдио да би залихе могао потражити негде другдје, а то и чини и даље кроз захтеве за уклањање Асада и кроз борбу против Курда, како би правац плиновода Катар-Турска могао постати актуелан у једном тренутку. На тај начин извесно је да би се посветио том пројекту. Мали су изгледи да ће та опција бити изводљива.

Саудијска Арабија је, у току Сиријске кризе и санкција Запада, повећала производњу нафте како би се смањиле цене на светском тржишту. На тај начин настојали су да што више угрозе Русију. Истовремено се проводила операција Запада ради умањења вредности руске рубље. Русија је поред тога остала дубоко свесна потребе за војном интервенцијом у Сирији ради борбе против тероризма и заштите виталних националних интереса.

У Сиријској кризи Израел се понаша доста резервисано, зато што Саудијска Арабија, Катар, Турска и англо-американци раде добру ствар за њих. Незахвално је и тешко предвиђати даљи ток Сиријске кризе и односа водећих сила Запада и регионалних сила на Блиском истоку. Очекивати је да ће САД настојати да покушају са савезницима да умање утицај Русије. Када се увере да то није могуће настојат ће да траже договор кроз прецизирање зона утицаја. Тешко ће се доћи до таквог решења, али Русија је свесна потребе останка на том простору јер је то од виталног националног интереса. Покушаће САД и Велика Британија да непрекидно клеветају и шире лажи о Русији, Сирији, кризи у Украјини, опасности ЕУ од Русије и о ширењу утицаја Русије на Балкану. Али то неће дати резултате јер Русија има пријатеље широм света и све више је цењена и поштована у свету, посебно у западној Европи.

Англо-амерички глобалистички центри моћи још увек су јаки али њихова будућност никада више неће бити опредељујућа у међународним односима. Ти центри моћи већ су омражени и у државама где бораве. Багдад је недавно најавио да жели већу улогу Русије од САД-а у Ираку. То је великии непосредан знак САД и Западу да десет година успостављања „крваве слободе и демократије“ нема подршку народа и да су свесни зла које су им донели. НАТО жели да скоро пет година пролонгира останак у Авганистану јер је веома могуће да ће Русија дејствовати по центрима „Исламске државе“ где се врши увежбавање џихадиста, који су руског порјекла и намењени за извођење терористичких операција на простору Руске Федерације.

Од посебне је важности што све више људи широм света сазнаје прљаву улогу Запада и разуме манипулације које спроводе и медијски публикују. Запад упорно изједначава ИСИЛ и легалну власт у Сирији и условљава Русију да престане да подржава Асада, јер је он „крвожедни диктатор“. То је бесмислица и срамота која се шири на телевизијским каналима на Западу. Свет реалполитике је намјерно скривен од јавног погледа зато што се западни политичари боје да ако се њихова недела разоткрију у јавности доћи ће под удар закона и моралне осуде. То би се и десило да није медијске блокаде и дириговане уређивачке политике у медијима широм света.

Може се рећи да се последњих седамдесет година међународних односа, криза и ратова доминантно „обликује нафтом и енергентима“ и да се ти ратови често називају по ресурсима због којих су и настали. Многе државе су разорене, страдали милиони људи, расељени и опустошени градови и села, како би се омогућио приступ и контрола над нафтом, плином и другим природним богатствима и ресурсима. Та људска похлепа „за пленом“ од стране САД и водећих држава НАТО постала је ирационална и може угрозити светски мир и будућност цивилизације.

То потврђују и актуелана дешавања на Блиском истоку, Далеком истоку и креирани конфликти и повучена линија поделе у Европи од Балтика до Блиског истока. Наредно време ће потврдити да ли доносиоци стратешких одлука на Западу и даље мисле да све могу остварити силом и насиљем. Веровати је и надати се да ће схватити да Бог није оставио право нити моћ ни једној империји да загосподари светом, па то неће поћи за руком САД-у и њеним савезницима. Само је питање „цене“ отрежњења и призивања разуму глобалистичких центара моћи на Западу.

[1] Joe Quinn,Sott.net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC

[2] Joe Quinn,Sott.net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC

ЛИТЕРАТУРА

The Economic Strategy of American Empire, autora Michaela Hudsona
America’s Secret Recovery of Yamashita’s Gold, autora Sterlinga Seagrave
Joe Quinn,net,Pet, 09 Lis 2015 19:06 UTC
Митар Ковач, Милан Поповић, ЕВРОПСКА ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ И РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА, Војно дело, зима/2013. YU ISSN 0042-8426 UDK 355/359
Генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: анализа, исток, Митар Ковач, рат