Седам дана уочи најављеног Тројчинданског сабора, на који су Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ у Црној Гори позвале вјерни народ у Храм Христовог васкрсења у Подгорици, противећи се предложеном закону о слободи вјероисповијести, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић дословце је објавио рат Српској православној цркви.
У говору који је обиловао флоскулама о европској будућности и вриједностима, Ђукановић је оптужио СПЦ да жели да „опструира оно што су европска хтења и амбиције савремене Црне Горе“, тако што чува инфраструктуру велике Србије, те најавио да ће „предано радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.
Оно што пак многи примјећују, јесу бројне контрадикције у излагању првог човјека ДПС-а, који као декларисани атеиста има амбицију да пресуђује у питањима вјере, да се залаже за одвојеност цркве и државе, а притом жели цркву којом ће управљати његова партија, а код многих преовладава и оправдана бојазан да је најављена политика најсигурнији пут ка сукобима и грађанским немирима у Црној Гори…
Историчар др Александар Стаматовић нема дилему да најава шефа црногорског режима Мила Ђукановића да ускоро слиједи одузимање већине храмова Српске цркве (СПЦ) у Црној Гори, представља почетак коначног и радикалног обрачуна са српским, словенско-православним и источним идентитетом народа Црне Горе.
„Може се рећи и то да је ово крај једног дуготрајног процеса расрбљавања и расправослављивања Црне Горе, који траје безмало седам деценија. Сада сваком треба да буде јасно колико је далекосежне последице имала 1997. година и фамозна подјела предсједничких кандидата на Мила и Момира и зашто су центри западне моћи тада подржали Ђукановића и дали му одријешене руке у крађи избора“, каже Стаматовић за Спутњик.
Он додаје да су од тада до данас Срби у Црној Гори прешли тежак пут губитка свог идентитета, а за који су, како каже, и сами у политичком смислу значајно криви.
Стаматовић додаје и да људи коначно треба да схвате да се иза Ђукановићевих поступака и поступака његовог режима крије глобални сукоб Ватикана са православљем, при чему је Црна Гора, како објашњава, земља мисије коју треба превести у римокатоличанство и у њој избрисати не само српски, него и словенско-православни идентитет који се у глобалу подводи под руски идентитет.
„Тако да прича о такозваној Црногорској православној цркви представља само један корак ка унији, а унија је корак ка класичном римокатоличанству у Црној Гори“, увјерен је Стаматовић.
Међутим, овај историчар сматра да је режим у обрачуну са Православном црквом овог пута кренуо другачијом логиком, те да је свјестан чињенице да је прича о црногорској аутокефалној цркви потпуно компромитована.
„Зато режим сада жели отети црквену имовину, а онда да преко своје партијске инфраструктуре, која би глумила вјерни народ, крене у нову верзију приче о црногорској цркви. Продали су све у Црној Гори: фабрике, земљишта, плаже… и сада сматрају да када се све продало, у њихово власништво спада и држава Црна Гора и историјски храмови и црквена инфраструктура, па желе и то у своје канџе да ставе и рентирају за себе.“
„Ако цркву нијесу уништили ни комунисти који су побили преко стотину свештеника са територије Црне Горе и отимали имовину како су знали и хтјели, логично би било да то неће поћи за руком ни њиховом идеолошком следбенику Ђукановићу и његовом режиму. Али не треба се заваравати — само снажним, одлучним и јасним одговором у коме би се окупиле на десетине хиљада вјерника, који су спремни по цијену живота да бране светиње, режим се може довести к познанију права“, увјерен је наш саговорник.