Koliku štetu je Srbiji nanela Vučićeva ekonomska vudu-strategija? Da li srpske državne rezerve vrede pet, 14 ili 23 milijarde evra? Zašto FBI vodi istrage protiv Ričarda Grenela, Džereda Kušnera i Vučića? Zašto Vučićeva vlast namerava da američkim kompanijama proda 11 hidroelektrana za 600 miliona evra kad one vrede 15 milijardi evra? Kako je moguće da Srbija ima veću inflaciju nego ratom razorena Ukrajina? Zašto su cene hrane veće u Srbiji, nego u Nemačkoj i Francuskoj? Kako je Srbija u projekat "Beograd na vodi" uložila nekoliko stotina miliona evra, a posle deset godina ostvarila zaradu od tri miliona evra? Moguće odgovore na ta pitanja daje Predrag Popović, zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Филмски критичар Брендон Смит је спровео истраживање на тему „Колико кошта спасавање Мета Дејмона“. Сабрао је цене роба и услуга, које су употребљене у три акције, описане у култним филмовима „Спасавање редова Рајана“, „Међузвездани“ и „Марсовац“. Смит је израчунао да су спасилачке мисије коштале америчку војску и Насу укупно 800 милијарди долара.

Режисер хорора који разара Србију, Александар Вучић, на своје спасавање није потрошио баш толико новца. Али, не штеди јавне ресурсе и туђу приватну имовину, отима све што може.

Сцене ужаса, у коме живе нормални људи, режисер и главни глумац Вучић употпуњује сабласно смешним монолозима. Док на кинеској електронској табли скицира симптоме властитих менталних обољења, он покушава да фасцинира необавештене и нЕвропска унијаке жртве својих економских и политичких авантура. Но, не треба бити економски стручњак да би се схватила шибицарска суштина његове стратегије и тактике. Довољно је пратити ток његових изјава. Без обзира на тему коју елаборира, Вучић користи исти метод, колоквијално описан као бесмислено лупетање. Ево како то изгледа на примеру количине новца којим располаже Србија, и то само уназад три године.

Прво је, 14. октобра две хиљаде двадесет и прве. године, похвалио гувернерку Јоргованку Табаковић, председницу Владе Ану Брнабић и министра финансија Синишу Малог за „фантастичне успехе“.

– Само да чујете! Нето девизне резерве земље, а то је оно чиме можемо да располажемо, данас износе 14,25 милијарди евра. Повећане су, у односу на две хиљаде дванаесте. годину, за 115 одсто. Тада су биле 6,6 милијарди, Сједињене Америчке Државеа су 14,25 милијарди евра – рекао је Вучић.

Годину и по касније, 16. марта две хиљаде двадест треће, сав егзалтиран, похвалио се новим успехом: „У овом тренутку Република Србија на свом рачуну има 546 милијарди динара. Веровали или не, пет милијарди евра имамо на рачуну.“ Стотинак дана касније, 2. јула две хиљаде двадест треће, поновио је одушевљење.

– Хоћу да народ зна, у овом тренутку Република Србија има 562 милијарде динара, у свим валутама. Дакле, имамо пет милијарди евра – тврдио је Вучић, заборављајући да је пре две године лагао да Србија на рачуну има чак 14,25 милијарди евра.

Пошто му је пет милијарди мало, Вучић је 18. фебруара две хиљаде двадест четврте. објавио спектакуларне вести: „У девизама смо све рекорде оборили. Имамо двадест треће милијаре девизних резерви и оне стално расту. Плус 38,5 тона злата!“

Можда би медицина могла да објасни овај Вучићев финансијски роллер цоастер, али нема психолога и психијатара који су спремни да се позабаве његовим случајем. Нема лекара, али има пацијената.

Међутим, иза лудачких изјава крије се врло опасна манипулација, која Србију води директно у банкрот. Вучић тврди да нема везе што се држава задужује, и то под високим камапатама, не мањим од седам одсто. Нема везе, каже, јер расте бруто државни производ: „Кад бисмо довели до тога да имамо још милијарду евра, наш јавни дуг би био на нивоу од 40 одсто БДП-а, а Сједињене Америчке Државе је 51,4 одсто.“

Вучић од јавности сакрива основну чињеницу – раст БДП-а је изазван растом инфлације. У последње две године, кумулативна инфлација је износила 25 одсто, а Вучић то повећање БДП-а представља као успех. Прошле године, Србија се задужила за још седам милијарди евра, али услед инфлације БДП је порастао, па се створио привид да је јавни дуг пао са 58% на 51%. Кад би Вучићев начин управљања финансијама био прихватљив и нормалан, за државу би било још боље да инфлација није 10, него 100 или 800 одсто. Тада би јавни дуг постао безначајан у односу на БДП, а једини проблем би био то што држава не би могла да га враћа.

Независно од Вучићевих манипулација, грађани у стварном животу, у судару са све већим ценама основних производа, схватају да су преварени. Узалуд расту плате и пензије исказане у еврима кад су рачуни у динарима све већи.

Вучић је својом вуду-економијом бацио у екстазу многе саучеснике из страначког картела, а и оне који су инсталирани у државне институције. Лако их је препознати. Снага њихових изјава обрнуто је пропорционална њиховим конгнитивним способностима. У тој дисциплини шампион је, наравно, министар трговине Томислав Момировић, један од истакнутијих епизодиста у Вучићевом хорор филму.

– Немачка је у рецесији. Одређене западне земље су у рецесији. Ми имамо обавезу да њих спасимо од те економске будућности – рекао је Тома Мона у студију Пинка, док је Предраг Сарапа мрзовољно колутао очима, можда зато што је резервисан према идеји да спасавамо зле Немце, а можда и због вињака.

Да, Момировић и Сарапа нису параметри ни за шта озбиљно. Није ни Јоргованка Цица Табаковић, која не осећа ни нелагоду, а камоли стид док објашњава да цена хране расте јер су грађани све богатији, па више једу и тиме стварају већу потражњу на тржишту. У каквом муљу се налази друштво показује то што такве будалаштине говоре и стручњаци, који су своје знање и звање изнајмили преварантима из врха напредњачког картела.

За разлику од гувернерке Цице, вицегувернерка Ана Ивковић образовање је стицала на Економском факултету у Београду, а не на Универзитету Едуцонс из Сремске Каменице. Ивковић није градила каријеру под Шешељевом и Вучићевом сукњом, него у струци, прво у Београдској банци, а од две хиљаде02. у Народној банци Србије. Ипак, после више стручних радова о тржишту новца у Србији и свету, као и о утицају централне банке на функционисање и развој тржишта новца, све своје референце Сједињене Америчке Државеа користи као репроматеријал у Вучићевој индустрији заблуда и превара.

– Животни стандард расте, инфлација пада. Ове године је забележен економски раст три до четири одсто, следеће ће бити четири до пет одсто. Снажан је успон запослености, посебно у приватном сектору. У односу на период пре пандемије, запослено је неких сто седамдесет хиљада људи више. Доналд Мекгетинген, шеф мисије ММФ-а, када је анализирао све наше успехе, рекао је да су резултати импресивни. Мекгетинген је рекао да је инфлација у снажној опадајућој путањи захваљујући чврстој монетарној политици Народне банке Србије. Инвеститори су рекли да Србија прошлу годину није прошла добро, него јако добро. Извештај једне инвестиционе куће, објављен пре неколико дана, има наслов „Усудити се да будеш другачији“, где поздравља опрезан наступ НБС-а, посебно у условима геополитичких ризика, који су и даље ту – каже др Ивковић.

Сурова реалност демантује те сурове лажи. Србија се и даље налази под притиском инфлације. Званични извештаји, према којима је инфлација пала с прошлогодишњих дванаесте,4 на тренутних 6,6 одсто, ипак потврђују да само Мађарска и Турска имају већу инфлацију од Србије. Инфлација је нижа чак и у зараћеним државама. У Украјини је шест, а у Русији четири одсто.

Кад вицегувернерка Ивковић говори о расту животног стандарда, вероватно мисли на лични буџет у који се сваког месеца слива плата од око четири хиљаде евра. С друге стране, нормални људи су срећни ако толико зараде годишње. Такође, срећни су и што имају посао, посебно у приватном сектору, где има слободних радних места. Из Србије је, у последњој деценији, од Вучићевих и Мекгетингенових „импресивних резултата“ побегло милион младих и образованих људи, који не желе да раде за минималац од 42000 динара.

Док животни стандард расте у Информеру, на Пинку и у изјавама лажљивих паразита из државних институција, цене у продавницама показују право стање ствари. Рачуни на каси „Максија“ немају везе са шареним лажама које Вучић исписује на кинеској табли.

Храна је скупља у Србији, него у Немачкој, Аустрији, Италији… Исте производе, од истих произвођача – сиреви, маслиново уље, тестенина… – грађани Србије плаћају по две хиљаде до 80 одсто већим ценама. То није последица либералног тржишта, него Вучићеве системске пљачке грађана.

Министарство трговине је објавило податке, који откривају да су трговачке марже у пет највећих малопродајних ланаца робе широке потрошње порасле за 36 одсто у периоду од две хиљаде19. до две хиљаде22. године. Нема званичних извештаја колики је раст био прошле године, али то није ни битно, пошто Влада Србије крије конкретне податке о томе колику маржу узима одређени трговачки ланац.

У земљама Европске уније ти подаци су јавни. У Србији, не. Као и у осталим Вучићевим активностима, и у овом случају се информације скривају како грађани не би схватили ко им отима паре из џепа. Рачуни се плаћају на каси, па људи на ту адресу усмеравају своје незадовољство и бес.

Међутим, до јавности не стижу подаци о заради увозника, колико се они уграђују у коначну цену. Узалуд европске, па и америчке институције упозоравају на монополе, који владају српским тржиштем. Припадници Вучићевог картела су међу собом поделили послове, тачно се зна ко је ексклузивни увозник које робе, што значи да он одређује и њену цену.

Трговачки ланци се ту уграђују са маржом од око шест одсто. Наравно, то не аболира од одговорности малопродајне фирме, које профитирају на два основа – на маржи и на јефтиној радној снази. У трговинама је запослено двадест треће 4000 радника, који тај тешки посао обављају за плату мању од медијалне, дакле за мање од 66000 динара. На тај начин, кожу с леђа народу гуле произвођачи, увознички лоби и трговци. Сви у Вучићевом пљачкашком систему отимају свој део плена, чиме угрожавају егистенцију већине грађана.

Иако из свих његових пљачкашких похода остају бројни трагови, докази и сведоци, није лако проценити висину штете коју је нанео држави и народу. Јавни дуг је са 15,7 милијарди евра, колико је износио две хиљаде дванаесте. године, подигао на 36,4 милијарде евра, а већ је најавио да ће до јула две хиљаде27. узети још око 18 милијарди кредита. Претходне дугове, које је направио картел око Српске напредне странке, Србија ће отплаћивати до две хиљаде52, а ови, којима ће финансирати ЕXПО, вероватно ће се протегнути још неколико деценија. Притом, висина приватног дуга, од око 40 милијарди евра, показује да се грађани и предузећа налазе у дужничком ропству.

Наравно, у сиромаштву се налазе нормални људи, а не припадници касте милионера и милијардера из Вучићевог окружења. Драган Ђилас, лидер Странке слободе и правде, на конститутивној седници новог сазива српског парламента прозвао је вође напредњачког картела.

– Како је могуће да човек који читав живот ради у државној фирми носи „Балмаин“ дукс од скоро 800 евра и слика се у њему? Како је могуће да плаћа страну школу за своје дете, која кошта више од 20000 евра годишње? Како је могуће да његова партнерка, која исто ради у државном сектору, вози џип „Ранге Ровер“ од 100000 евра? Знате ли ко је тај човек? У питању је високи функционер Српске напредне странке, члан Главног одбора, који се зове Андреј Вучић. Ја га питам одакле му паре за све ово. Наставићу да говорим истину о свим напредњацима, па и о Оскару Александру Вучићу, шефу те криминалне организације – рекао је Ђилас у Народној скупштини.

Осим браће Вучић и страначких тајкуна, на черупању државне имовине добро профитирају и њихови политички и пословни партнери из целог света. Вучић је Кинезима распродао пола Подунавља, Баната и Тимочке крајине, од Смедерева до Зрењанина, Бора и Зајечара. Заузврат, од „челичних пријатеља“ добија скупе кредите, које ће отплаћивати неколико следећих генерација грађана Србије. Мађари су добили прилику да купују земљиште по Војводини, али и фирме и пословне зграде у Београду. Немачке фирме добијају астрономске субвенције од по 144.000 евра по радном месту, као што се видело на примеру „Континентала“. Највећи део плена добили су шеици из Уједињених Арапских Емирата.

Вучић је својим арапски побратимима у бесцење дао Пољопривредни комбинат „Београд“ и поклонио 180 хектара најскупљег грађевинског земљишта уз београдску савску обалу. Вучић је своје ортаке из Дубаија представио као инвеститоре, који ће у пројекат „Београд на води“ унети више од три милијарде евра. По његовом налогу, Србија је са компанијом „Еагле Хиллс“ основала заједничку фирму „Белграде Wатерфронт“ у којој је добила 33 одсто власништва. Република Србија и Град Београд су дали земљиште, грађевинске и остале дозволе, платили су таксе, експропријацију и изградњу саобраћајне и канализационе инфраструктуре. За све то, после десет година од оснивање „Белграде Wатерфронта“, Вучићев капитални пројекат је држави донео зараду од три милиона евра. Арапи су пријавили укупну добит од скоро 10 милиона евра, а у том периоду су продали неколико стотина станова по екстремно високим ценама.

Подаци, које је недавно објавио Републички геодетски завод, откривају размере Вучићеве преваре. На тржишту непокретности у Србији, прошле године је потрошено 6,5 милијарди евра, од тога 3,2 милијарде евра само у Београду. најскупља кућа је продата на Дедињу за 4802000 евра, а најскупљи стан, од 383 квадрата, у „Београду на води“ по цени од 2601888 евра. Управо у том насељу постигнута је највиша цена по квадрату од чак 11475 евра.

Дакле, само један стан у „Београду на води“ вреди колико укупна десетогодишња зарада Србије на том пројекту.

Не треба сумњати да су, за разлику од Републике Србије и Града Београда, Вучић и његови пословни ортаци масно профитирали у том послу. Зарадиле су грађевинске фирме повезане са братијом, партијом и мафијом, као и политички посредници, који су од тог инфраструктурног посла направили највећу праоницу прљавог новца у Европи.

У време свог првог премијерског мандата, Вучић је арапским партнерима понудио и да купе зграду Генералштаба Војске Србије, која је уништена НАТО бомбама. Приликом једне од честих посета Београду, шеик Мохамед бин Зајед је изјавио да је заинтересован да купи ту зграду, па да на њеном месту подигне луксузни хотел. Међутим, убрзо је одустао од тог посла.

Вучић није много жалио за тим партнером. Уз помоћ Ричарда Гренела, једног од најближих сарадника тадашњег америчког председника Дондалда Трампа, Вучић је нашао новог инвеститора – Трамповог зета Џереда Кушнера.

Влада Србије недавно је припремила меморандум, тј. закључак којим се обавезује да оф шор компанији „Кусхнер Реалитy“ поклони парцеле некадашњег војног комплекса „Сутјеска“ у центру Београда, на коме се налази зграда Генералштаба. Предвиђено је да се то земљиште прво изнајми Кушнеровој компанији на 99 година без накнаде, а да се потом право закупа претвори у право својине, такође бесплатно. Према том предуговору, „Кусхнер Реалитy“ би уложио око 500 милиона долара, а Србија би добила 22 одсто остварене добити.

– Влада Србије је пљунула на све жртве НАТО агресије. Кад је Американцима продала објекат, који су они уништили својим „томахавцима“, власт је показала да није окупирано само Косово и Метохија, него и цела Србија – говорио је Вучић две хиљаде07. године, када је зграда Маршалата продата Америци за 33 милиона долара.

Као и све остало из своје радикалске прошлости, Вучић је и заборавио и на ове оптужбе, којима је пљувао данашњег, трансформисаног себе.

Угледни амерички дневни лист Њујорк тајмс пре неколико дана је објавио текст о том послу између српске владе и Трамповог зета. У тексту се наводи да је лично Доналд Трамп још две хиљаде13. године „једном српском званичнику“ рекао да жели да у Београду, на тој локацији, изгради луксузан хотел. Њујорк тајмс није открио име српског званичника, али Ивица Дачић је признао да је у то време, док је био на функцији председника Владе Србије, разговарао с Трампом о тој пословној комбинацији.

– Пројекат није реализован, а Доналд Трамп је, након што је положио заклетву као новоизабрани председник Сједињене Америчке Државе-а, две хиљаде16. године, обећао да неће склапати никакве нове послове са иностранством. Међутим, тај пројекат је привукао интересовање Трамповог окружења, те је Ричард Гренел, кога је Трамп именовао за специјалног изасланика за Балкан, подстицао план да Србија и Сједињене Америчке Државе заједнички раде на обнови локације Министарства одбране. Гренел се залагао за коришћење америчких инвестиција за трансформацију овог подручја док је још био у свом званичном својству америчког дипломате две хиљадедве хиљаде. године – наводи се у тексту Њујорк Тајмса.

Амерички лист је истакао да је до договора о прЕвропска унијазимању зграде српског Генералштаба дошло приликом Вучићеве посете Вашингтону. Вучић је тада добио пенкало и пластичне кључеве Беле куће од Трампа, а његовом зету је дао грађевинско земљиште чија вредност се процењује на две хиљаде0 милиона евра. Иако је Гренел тврдио да се и Доналд Трамп залагао за тај пројекат, Џеред Кушнер је за Њујорк тајмс изјавио да његов таст није обавештен о пословном договору с Владом Србије.

– Са Доналдом Трампом никад нисам разговарао о београдском пројекту, нисам имао појма да да је он био заинтересован за тај регион и поновни развој те локације у Београду. Сумњам да мој таст има било какве информације о послу на коме радимо – изјавио је Кушнер за Њујор тајмс.

Можда Трамп заиста нема везе с тим пројектом, али америчка обавештајна агенција ФБИ има, она је покренула истраге пословања Гренела и Кушнера. Амерички закони не дозвољавају њиховим дипломатама да се баве бизнисом, а Гренел је то радио у време док је био на значајним функцијама у Трамповој администрацији. ФБИ је прошле године већ покренуо једну истрагу Кушнерових послова у Србији, а Сједињене Америчке Државеа проверава и околности око пројекта везаног за Генералштаб.

– Кушнер је под истрагама ФБИ због коруптивних послова с појединцима из српске власти. Не потцењујте ФБИ. Будите сигурни да је Генералштаб материјал који ће бити у фокусу Џима О Брајана и Бајденове администрације за санкционисање Кушнера, али и Александра Вучића. Гренел није крио да је, још док је био амерички дипломата, радио као бизнисмен. Видећемо како ће се према њему односити судови, али утврђено је да је он имао уговорне аранжмане с појединим парадржавним институцијама Србије – рекао је Душан Јањић из београдског Форума за етничке односе, који је признао да је и сам „упао у вртлог ФБИ“ због финансијских комбинација на које није ни пристао, али ипак се нашао под истрагом.

Очигледно, Вучић је тек Сједињене Америчке Државеа, у јеку председничке кампање у Америци, пристао да озваничи пројекат, који су критичари већ назвали „Гренелштаб“, како би показао сервилност према Доналду Трампу. Пре осам година, Вучић је, „зато што је паметан“, са два милиона евра подржао кандидатуру Хилари Клинтон. На тим изборима победио је Трамп. У следећој кампањи, Вучић је подржао Трампа, а победио је Џо Бајден. Ако треба веровати у Вучићев таленат за малерисање, поклањање Генералштаба не слути Трампу на добро.

За грађане Србије није добро што се на врху власти налази диктатор, који купује подршку страних центара моћи њиховим новцем и јавним ресурсима. Александар Вучић је јавно објашњавао како је стан у Белвилу купио новцем који му је дала мама Ангелина. И Андреј Вучић је решио стамбене проблеме, тј. кредит у швајцарским францима је отплатио новцем маме Ангелине, која је продала неке наслеђене њиве у Бечеју. Чак и да је то тачно, значи да Вучићи своје наследство дају само за паре, а имовину државе и народа поклањају својим политичким и пословним ортацима.

Ипак, треба признати да Вучић не поклања странцима баш све. Нешто и продаје, али у личном интересу, као што се видело на примеру рудника литијума у Јадру. Пре три године, кад се побунио народ у Подрињу, Вучић је јавно признао да би „морао да врати милијарду евра Рио Тинту“. Касније се правдао објашњењем да није мислио на себе, не мора да врати новац он, него Србија. Међутим, ни у једном документу везаном за пројекат експлоатације литијума на тој локацији не помињу се обавезе Србије да Рио Тинту или њеној ћерки-фирми Рио Сави врати ни један динар. Влада Србије је под притиском грађана привремено обуставила тај пројекат, али Вучић је оживео кампању у којој ископање литијума, који прети смртоносним загађњем животне среди, представља као шансу за препород државе.

– Литијум је прошле године, у мају, вредео 13000 долара по тони. Данас је 79000 долара по тони, што значи да је, на наше оверене резерве литијума, то вредност од 100 милијарди евра – тврди Вучић.

У истом стилу, Вучић припрема и продају енергетских ресурса Србије, а и то по мизерној цени. На ту превару упозорава Јован Мандић, експерт за енерго-систем Србије.

– Електропривреда Србије је, према извештајима од 15. марта, забележила следеће резултате: Термоелектране су производиле 2864, хидроелектране 2460, гас 60 и ветар две хиљаде мегавата, а извезено је 1160 мегавата. Извоз од преко хиљаду МW говори да ће Електро привреда Србије на крају године зарадити преко милијарду евра. С обзиром на такав приход, само ова власт може да намерава да прода 11 хидроелектрана за 600 милиона евра. Одбор за енергетику Српске академије наука и уметности проценио је вредност наших хидроелектрана на више од 15 милијарди евра. Продаја тих ресурса представљала би прави злочин – тврди Мандић.

Министарка енергетике Дубравка Ђедовић-Негре-Хандановић недавно је рекла да наше хидроелектране вреде три-четири милијарде евра и да за потенцијалне купце, америчке приватне компаније, треба припремити прихватљиву цену. А, прихватљиво је, ваљда, да се продају за десети део реалне цене.

– Колега Томашевић је спасио систем Електро привреда Србије и од тада Србија не престаје са извозом струје. Међутим, он је смењен. Зорана Михајловић је „ишчупала“ далеководе из система и предала их Европској унији, чиме је растурила „свето тројство“ Електро привреда Србије: производњу, пренос (ЕМС) и дистрибуцију (ЕД), а нова министарка је кренула да черечи Електро привреда Србије тако што ће одвојити термоелектране од хидроелектрана, које ће продати већ изабраном купцу. Све активности око Електро привреда Србије представљају класичан злочин и отимачину од народа, који га је стварао. Ако нико други, ми електричари морамо да се претворимо у хајдуке и зауставимо силовање Електро привреда Србије и целе државе. Ако Сједињене Америчке Државе и Европска унија својом подршком чувају „шизофреног“ на власти, треба их разумети, јер разара државу ефикасније него што су то они радили бомбама. Србија из Индонезије увози угаљ слабог квалитета, уместо да замоли Сједињене Америчке Државе да нам дозволи да купујемо наш угаљ са Космета. Срби имају тапије на тај угаљ, кога на површини има за 100 година. Остало нам је још 50% потенцијала за хидроелектране. Кад ова власт оде, Електро привреда Србије ће градити хидроелектране, као што их је и раније градио. Потребно је само да ове нечастиве отерамо на робију – сматра професор енергетике Јован Мандић.

У филмској верзији, спасавање Мета Дејмона је коштало 800 милијарди евра. Холивуд је, бар у машти, могао да плати ту цену. Међутим, режисер живота и смрти у Србији, Оскар Вучић, већ је држави и народу нанео трајну и ненадокнадиву штету. Да би се спасила од тоталног краха, Србија мора да се што пре ослободи диктатора и његовог картела, ако већ није касно.

ПОКС ВУЧИЋУ РЕКАО НЕ Дао си КиМ Албанцима, па зовеш на договоре да сакријеш издајуhttps://t.co/kn1o9aD2Rm

— СРБИН инфо (@srbininfo) March 29, две хиљаде двадест четврте

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, zemljište, Predrag Popović, rasprodaja, Srbija, stranci