У петак 31. маја је на Филозофском факултету у Београду одржана трибина под називом „Распад Југославије и српско питање“ у организацији Уједињене омладине српске. На трибини, на којој је било присутно око 200 људи, махом студената, говорили су историчар и дописни члан САНУ др Љубодраг Димић, професор Правног факултета у Београду др Јовица Тркуља и социолог и политички аналитичар др Слободан Антонић.

Љубодраг Димић је као главне узроке распада СФРЈ навео „партизанско виђење југословенства“, на којима је та држава и настала 1945. године.

– Та држава од самог свог настанка, дакле од 1945. године, исказује строгост према српском народу. Та строгост се огледала у карактеру саме државе, која је била „федерација равнотеже“, јер без те равнотеже Југославија не би ни могла да буде обновљена након Другог светског рата. Тако су мислили и Броз и Черчил и Стаљин – рекао је Димић, додавши да је такав концепт равнотеже углавном ишао на штету Срба и Србије, јер је за комунистичке власти свака Србија која би могла да доведе у питање постојање Југославије била неприхватљива.

Отварање српског питања у осамедесетим годинама прошлог века је изазвало незадовољство других република и објективно уздрмало СФРЈ, јер другачије уређена Србија се супротстављала АВНОЈ-евској Југославији која је трајала до деведесетих година. То отварање је било еруптивно, на начин који није одговарао тренутку и решавању тог питања са демократским начелима, те је Србија у једном тренутку постала парија – истакао је Димић, закључивши да је то довело до поновне употребе свих стереотипа о „злом народу Балкана“ који су датирали из 1907. године, а који су стварани у тадашњој Аустро-Угарској.

Јовица Тркуља је у свом излагању набројао четири стуба на којима је покушана изградња и Краљевине Југославије и СФРЈ, који су се, по њему, у обе државе показали као апорије.

– Они који су стварали те државе су полазили од тога да је на ровитом балканском тлу могуће конституисати једну модерну демократску државу и политичку заједницу уколико би се она заснивала (или успела да оствари) економско-социјалну модернизацију, уколико би успела да изгради стабилну државу у правном смислу (владавину права), да реши етнички, верски и културни плурализам и најзад, да обезбеди подршку великих сила – нагласио је Тркуља, додавши да су се сва четири стуба показала као нерешива противречја.

Кључни моменат у распаду СФРЈ је била криза легитимности политичких елита које више нису могле да делују као до средине осамдесетих година, па је национални елеменат добијао на снази и водио у ратне сукобе. Елите ни тад, као ни данас, нису гледале даље од сопствених личних интереса и банковних рачуна и вукли су потезе у складу са тим – рекао је Тркуља, истакавши да су у то доба свет захватиле велике промене, за које носиоци власти у бившој Југославији нису били спремни.

Слободан Антонић је присутне упознао са односом какав је према југословенству имала његова генерација у свим бившим републикама СФРЈ.

– Моја генерација је била изразито пројугословенски опредељена, и не само моја, већи и оне које касније, и не само она која је рођена у Србији, већ у свим југословенским републикама. Истраживање које је спровео хрватски социолог Срђан Врцан 1985. године међу младима говори томе у прилог – нагласио је Антонић, додајући да стога није чудно што је за те генерације данас својствена тзв. југоносталгија.

– Сви народи бивше Југославије деле негативне последице збоф њеног губитка, и ту српски народ није у потпуности усамљен. Први је стварни губитак државног и политичког суверенитета, који карактерише настанак малих и слабих држава. Друга последица је губитак контроле над важним економским ресурсима и снажан пораст задужености, тако да је данас укупна задуженост свих бивших југословенских република око десет пута већа него што је задуженост СФРЈ била у време распада.

Ту је онда интеграција у нешто што се може назвати посебним обликом неоколонијалне привреде, где је искључиво за метрополу, односно за центар светског капиталистичког система, резервисан технолошки развој и иновације, док је за полупериферију и периферију, односно за колоније резервисана тзв. предметна производња и пружање услуга – приметио је Антонић, рекавши да је српски народ ипак прошао горе од других југословенских народа након распада СФРЈ, превасходно зато што се нашао на мети разних национализама у новоствореним државама.

– Нажалост, моја генерација није добро разумела ни локалне, па ни светске прилике, па је стога направила доста грешака, али ја се надам да ће ваша генерација показати боље разумевање ствари и да себи неће допустити такве грешке – закључио је Антонић.

Учесници трибине су се сагласили да је за излазак из садашње кризе, која је данас у Србији присутна на политичком, економском, културном и моралном плану, потребно створити нову интелектуалну елиту која би уз знање морала да поседује и јаку моралну и националну црту, јер би само уз такву елиту српски народ био у стању да заустави, и у перспективи преокрене процес сопственог растакања који из разних центара још увек покушава да се спроведе у потпуности.

(НСПМ)

Ознаке: Београд, распад југославије, Филозофски факултет