Прочитај ми чланакУ суштини, недавно се догодила велика трансформација међународне политике, што је лоша вест за Запад. Шта је пошло наопако? Шта објашњава ову промену и куда је свет кренуо?
Пре три деценије, многи стручњаци са Запада веровали су да смо стигли до краја историје, па је рат великих сила отишао на сметлиште историје. Та илузија је разбијена. Свет се суочава не само са једним ривалитетом великих сила – као што је то био случај током Хладног рата – него са два: оним између САД и Русије у Источној Европи (поводом Украјине) и оним између САД и Кине у Источној Азији (поводом Тајвана). Оба ова безбедносна надметања би лако могла да прерасту у врући рат.
У суштини, недавно се догодила велика трансформација међународне политике, што је лоша вест за Запад. Шта је пошло наопако? Шта објашњава ову промену и куда је свет кренуо? Одговори на ова питања захтевају теорију међународних односа: генерални оквир који је у стању да објасни зашто се државе понашају онако како се понашају и да нам помогне да разумемо овај компликовани и неизвесни свет.
Реализам је најбоља теорија за разумевање светске политике. Државе су кључни актери у реалистичкој причи и оне коегзистирају у свету у којем нема врховног ауторитета који може да их штити једну од друге. Оваква ситуација их приморава да пажљиво прате баланс моћи, јер разумеју да слабост значи рањивост. Зато се државе међусобно надмећу за моћ, што не значи да не сарађују кад им се интереси поклопе. Али односи међу државама – а нарочито великим силама – су у својој сржи такмичарски. Штавише, реалистичка теорија препознаје да је рат прихватљиво средство вођења политике, па државе понекад започињу ратове како би унапредиле своју стратешку позицију. Како Клаузевиц тврди: рат је наставак политике другим средствима.
Реализам није популаран
Реализам није популаран на Западу, где се рат нашироко сматра за зло које је једино могуће оправдати у самоодбрани, како то дефинише и Повеља УН. Политика другим средствима? Нема шансе. Непопуларан је и зато што је толико песимистичан: он претпоставља да је безбедносно надметање између великих сила непромењива чињеница живота која неминовно води до трагичних резултата. Коначно, реализам претпоставља да све стране – било да су либералне демократије или не – поступају по истој логици. На Западу, међутим, већина људи верује да је тип режима од великог значаја, те да су либералне демократије „добри момци”, док су ауторитарне државе главни изазивачи ратова.
Не чуди што је либерална теорија – која је главна алтернатива реализму – привилегована на Западу. Без обзира на то, међутим, САД су готово увек поступале по диктату реализма, премда су своје понашање маскирале моралном реториком. Биле су у савезу са стаљинистичким Совјетским Савезом током Другог светског рата, а подржавале су и читав низ бруталних аутократа током Хладног рата – Ченг Кај Шека у Кини, Мохамеда Резу Пахлавија у Ирану, Сингмана Рија у Јужној Кореји, Мобуту Сесе Сека у Заиру, Анастасија Сомозу у Никарагви и Аугуста Пиночеа у Чилеу.
Једини изузетак био је „униполарни моменат” (1991-2017) током ког су и демократске и републиканске администрације напустиле реализам и покушале да створе глобални поредак базиран на вредностима либералне демократије – владавини права, тржишној економији и људским правима – под бенигним вођством САД. Нажалост, ова стратегија „либералне хегемоније” била је скоро потпуни промашај, а одиграла је кључну улогу у стварању проблематичног света данашњице. Да су амерички креатори политике присвојили реалистичку спољну политику након што се Хладни рат завршио 1989. године, свет би био далеко мање опасан данас.
Годзила, а не бамби
Постоје различите реалистичке теорије. Чувене су тврдње политиколога Ханса Моргентауа да људска природа тера државе да јуре моћ. Лидери, сматра он, поседују анимус доминанди – инхерентни нагон за доминацијом над другима. За разлику од тога, основна покретачка сила моје теорије је структура, односно архитектура међународног система. Његове дефинишуће одлике гурају државе – а нарочито велике силе – да се неуморно такмиче за моћ. У суштини, државе су заробљене у металном кавезу.
Почетна тачка је схватање да државе функционишу у анархичном систему у којем не постоји свемоћни заштитник којем је могуће прибећи уколико једна запрети другој. Стога, државе морају саме да се старају о себи у ономе што је у суштини свет самопомоћи. Овај задатак отежавају два друга аспекта међународног система. Све велике силе имају офанзивне војне способности – иако неке више од других – што значи да једне другима могу да нанесу значајну штету. Штавише, тешко је, ако не и немогуће, засигурно знати да ли је друга држава добронамерна, пре свега зато што су намере – за разлику од способности – скривене у умовима креатора политике, па се не могу у потпуности разазнати. Још је теже антиципирати шта би друга држава могла да учини у будућности, јер се не може знати ни ко ће имати власт, а намере једне државе се сигурно мењају ако се промене околности са којим се држава суочава.
Државе које функционишу у свету самопомоћи, у којем ће се можда суочити са моћним ривалом намереним да их нападне, природно ће зазирати једна од друге, иако ће степен страха варирати од једног до другог случаја. Најбољи начин за рационалну државу да опстане у таквом опасном свету јесте да буде нарочито моћна у односу на друге, или да макар буде сигурна да није слаба. Како то показује кинеско искуство из „века националног понижења” (1839-1949), када је држава слаба, оне моћније ће то свакако искористити. У међународним односима, боље је бити Годзила него Бамби.
Европска унија можда делује као изузетак, али то није. Она је настала под заштитом коју пружа амерички безбедносни кишобран, што је учинило рат између држава чланица немогућим, па их је ослободило потребе да брину због својих суседа. Ова проста чињеница објашњава зашто европски лидери свих провинијенција стрепе да ће се САД преоријентисати ка Азији и оставити Европу иза себе.
Укратко, политику великих сила карактерише неуморно безбедносно надметање, у којем државе не само да траже прилике да стекну релативну моћ, него такође настоје и да спрече нарушавање баланса моћи на своју штету. Ово друго понашање назива се „балансирање” и постиже се изградњом сопствене снаге или формирањем савезништава против опасних противника са другим угроженим државама. У свету реализма, моћ пре свега подразумева војне способности државе, што првенствено зависи од поседовања развијене економије и велике популације.
Идеална ситуација за велику силу је да буде регионални хегемон – да доминира у свом делу света – истовремено се старајући да ниједна друга сила, средња или велика, није у стању да то доведе у питање. САД су парадигма те логике. Током 18. и 19. века, марљиво су радиле на постизању хегемоније у западној хемисфери. Током 20. века, помогле су у спречавању империјалне Немачке, империјалног Јапана, нацистичке Немачке и Совјетског Савеза да постану регионални хегемони било у Азији или Европи.
Безбедносна сенка
Преживљавање је, наравно, основни циљ држава, јер уколико држава не преживи не може да оствари било који циљ, попут просперитета или ширења идеологије. Тако велике силе могу да сарађују уколико имају заједничких интереса, а сарадња не подрива њихову позицију у балансу моћи. На пример, суперсиле су сарађивале током Хладног рата при закључивању Споразума о непролиферацији нуклеарног оружја 1968. године, иако су америчко-совјетски односи остали суштински конкурентни. Поред тога, било је значајне економске повезаности европских великих сила пред Први светски рат, али је такође постојало и значајно безбедносно надметање међу истим тим државама, што је добило приоритет у односу на економску сарадњу и на крају довело до рата. Ови примери показују да се сарадња великих сила увек одвија у сенци безбедносног надметања.
Неки критичари тврде да реализам одбацује међународне институције, које су кључни градивни елементи светског поретка заснованог на правилима. Ово гледиште је нетачно: реалисти препознају да су институције есенцијалне за вођење безбедносног надметања у међузависном свету – као што су то НАТО и Варшавски пакт чинили током Хладног рата – и за олакшавање економске и политичке сарадње – као што СТО и УН то раде данас. Они међутим наглашавају да велике силе пишу правила ових институција тако да погодују њиховим интересима, па институције ни у ком случају не могу натерати велику силу да се понаша на начин који би угрожавао њену безбедност. У таквим случајевима, велика сила ће просто прекршити правила или их поново написати у своју корист.
Та логика се судара са на Западу широко распрострањеним уверењем да се либералне демократије понашају другачије од ауторитарних држава. Ауторитарне државе, гласи аргументација, су права претња поретку заснованом на правилима и главна препрека успостављању мирољубивог света. Али међународна политика не функционише тако. Тип режима није од великог значаја у свету самопомоћи у којем државе стално стрепе за свој опстанак. САД су, на пример, квинтесенцијална либерална држава, али су њени лидери илегално напали Југославију 1999. године и Ирак 2003, или водили тајни посреднички рат против Никарагве 1990-их година прошлог века. Велике силе свих типова понашају се безобзирно када мисле да су им витални интереси угрожени.
Неки академици тврде да је „нуклеарна револуција” учинила реализам мање битним данас. Нуклеарно оружје, сматрају они, гарантује опстанак велике силе (ко би се усудио да нападне домовину нуклеарне силе?), па тако елиминише потребу надметања за моћ. С тим у вези, такође сматрају да страх од нуклеарне ескалације одвраћа две државе са нуклеарним арсеналима да се упусте у велики конвенционални рат. Нема доказа, међутим, да су велике силе присвојиле ову логику. СССР и САД потрошили су билионе долара у надметању за моћ током Хладног рата, а Кина, Русија и САД чине исто то данас. Ове нуклеарне велике силе стрепе за свој опстанак и спремају се за конвенционални рат против својих ривала. Овим не поричемо да је сукоб великих сила мање извесан у нуклеарном свету, али он остаје свеприсутна претња, држећи тако реализам релевантнијим него икад.
Сфера интереса САД
Реализам такође указује да су једине области виталног стратешког интереса за велике силе – поред самих њихових региона – оне у којима се налазе друге велике силе, или изобиље неког критичног ресурса од ког зависи светска економија. Зато су амерички реалисти током Хладног рата тврдили да постоје само три области у свету изван Западне хемисфере где би САД морале да буду спремне за борбу: Европа, Северноисточна Азија (где је СССР био лоциран) и нафтом богати Персијски залив. Скоро сваки реалиста противио се рату у Вијетнаму јер је он вођен у Југоисточној Азији, односно региону који је у то време имао мали стратешки значај. Данас, међутим, Југоисточна Азија има велики значај за САД, јер је Кина постала велика сила. То објашњава зашто је Вашингтон спреман да брани статус кво на Тајвану и у Јужном кинеском мору.
Либерализам, за разлику од тога, не прави приоритете између различитих делова света. Његов примарни циљ је да шири демократију и капитализам колико год далеко је то могуће. Иако либерална реторика наглашава зло рата, заговорници либералне спољне политике често су вољни да прибегну сили како би остварили свај амбициозни циљ. Бушова доктрина, која је настојала да демократизује шири Блиски Исток снагом оружја, била је манифестација овога. Није случајност што је готово сваки истакнути реалиста био против рата у Ираку из 2003. године. Тај рат је био чедо неоконзервативаца, који су нарочито ратоборни заговорници ширења либерализма по свету, па је уживао широку подршку проповедника либералне хегемоније.
Иронија је што либерални приступ спољној политици садржи један оштро нелибералан елемент. У својој сржи, либерализам наглашава потребу за толеранцијом јер увиђа да се појединци никада неће у потпуности сложити о најбољем начину живота или владавине. У складу с тим, либерална друштва покушавају да створе простор за појединце и групе у којем могу да функционишу што је ближе могуће тим њиховим уверењима. Али када се либерализам претвори у спољну политику, иста та друштва понашају се као да без грешке знају какав тип режима би био најбољи за сваку државу. Тачније, верују да би остатак света требао да постане као Запад и користе различите алате свог арсенала како би их погурала у том смеру. Овај нелиберални приступ у односима са светом осуђен је на пропаст, не само зато што не постоји консензус о идеалном политичком систему, него и услед реалистичке логике. Државе су суверени ентитети који бране своје виталне интересе против претњи, нарочито оних које потичу од конкурентних држава које покушавају да промене њихов систем владавине.
Када се Совјетски Савез распао 1991. године, биполарни свет који је обликовао читав Хладни рат уступио је место униполарном систему са САД у свом средишту. Униполарност се потом претворила у мултиполарност око 2017, са успоном Кине и ускрснућем руске моћи. САД су и даље најмоћнија земља у овом новом свету, али је Кина – са својом завидном економијом и растућом војном снагом – сразмеран конкурент. Русија је очигледно најслабија у овом тријумвирату. Два нова ривалитета појавила су се у овом мултиполарном систему, а оба функционишу по различитој реалистичкој логици. Попут америчко-совјетског антагонизма након Другог светског рата, америчко-кинеско безбедносно надметање пре свега се своди на регионалну хегемонију, иако би могло да се, попут америчко-совјетског антагонизма, рашири на цео свет. Тренутни ривалитет између САД и Русије не тиче се било каквог страха да би Русија могла да доминира Европом, него америчког агресивног понашања.
Америчко-кинески ривалитет
Током 19. и 20. века, Кина није била сматрана за велику силу. Свакако да је по величини становништва могла да се квалификује за то, али није поседовала богатство неопходно за изградњу довољне војне снаге. Та ситуација почела је да се мења почетком 1990-их, када је кинеска економија почела рапидно да расте. Данас, Кина поседује другу највећу економију на свету и способност развоја најсавременијих технологија. Очекивано, Пекинг користи своју економску моћ за изградњу војске.
Циљ Кине јесте да постане убедљиво најмоћнија држава Азије, те да постепено истисне америчку војску из Источне Азије, успостављајући себе као регионалног хегемона. Пекинг такође гради океанску морнарицу, што показује да је посвећен пројекцији силе широм света. У суштини, Кина имитира САД, што савршено има смисла јер је то најбољи начин за једну државу да максимализује своју безбедност у анархичном свету. Кинески лидери имају још један разлог да желе доминацију у Азији. Имају територијалне циљеве засноване на националистичкој логици – као што су повратак Тајвана и доминација Јужним кинеским морем – који се могу остварити само уколико је Кина регионални хегемон.
САД су дуго спречавале било коју земљу да оствари регионалну хегемонију, што је узастопно демонстрирано током 20. века. Зато је на снази политика обуздавања како би се спречила Кина да доминира Азијом. Тај балансирајући подухват поседује и војну и економску димензију.
Поводом оног првог, Вашингтон обнавља савезништва изворно скована ради обуздавања Совјетског Савеза и претвара их у коалицију за изолацију Кине, док прави нове аранжмане за њихово оснажење. Ова кампања укључује изградњу или обнову безбедносних пактова попут АУКУС-а (Аустралија, Уједињено Краљевство и САД) и КВАД-а (Квадрилатералног безбедносног дијалога између САД, Аустралије, Јапана и Индије), те јачање дуготрајних билатералних савезништава која САД има са Јапаном, Филипинима и Јужном Корејом.
Са економске тачке гледишта, Вашингтон настоји да ограничи кинески развој најсавременијих технологија како би САД очувале контролу у овом најважнијем сектору. Ово економско надметање могло би да створи озбиљан процеп у трансатлантским односима јер европске земље – које већ погађа пресецање економских веза са Русијом – траже муштерије у Кини.
Осуђени на надметање
Кина и САД су осуђени на још интензивније надметање за моћ у догледној будућности. Ту борбу ће делом распиривати чувена „безбедносна дилема” у којој оно што једна страна чини како би себе одбранила, друга страна тумачи као доказ офанзивних намера. Постоје два додатна разлога услед којих ће ово безбедносно надметање бити нарочито опасно. Прво, у његовом фокусу је Тајван, који практично сваки Кинез сматра светом територијом коју Кина мора да контролише, али коју су САД одлучне да одрже као де факто независну државу у савезу са Вашингтоном.
Друго, било који будући рат између ова два огорчена ривала водиће се око острва у водама око кинеске обале, углавном ваздухопловним, ракетним и морнаричким снагама. Није тешко замислити реалистичне сценарије у којима рат избија у таквом географском простору, чак и случајно. Кинеско-амерички рат на азијском копну био би далеко смртоноснији и стога далеко мање вероватан, као што је био случај и са могућим ратом између НАТО и Варшавског пакта у срцу Европе током Хладног рата. Велики копнени рат у Азији зато не делује вероватан, али ће и даље захтевати вешту дипломатију обе стране како би се избегао.
САД су допринеле настанку овог опасног ривалитета игноришући реалистичке принципе. Почетком 1990-их, САД нису имале ривала, а Кина је економски била неразвијена. Како либерализам прописује, амерички лидери су присвојили политику сарадње са Кином: погурали су њен економски раст и настојали да је интегришу у међународни поредак. Претпоставили су да би богата Кина постала „одговоран играч” у поретку којем доминира Америка, па би постепено еволуирала у либералну демократију. Укратко, моћна али демократска Кина била би мирољубива Кина која се не би конфронтирала САД.
Сарадња је била колосални стратешки промашај. Да су се амерички креатори политике водили реалистичком логиком, не би тежили убрзању кинеског раста, него би настојали да одрже разлику у моћи између Вашингтона и Пекинга, уместо да је смањују.
Конвенционална мудрост на Западу поводом рата у Украјини намеће закључак да се Русија у Европи понаша исто као Кина у Азији. Прича се да Путин има империјалне амбиције које почињу стварање велике Русије дуж линија старог Совјетског Савеза, а настављају се освајањем бивших тампон држава Варшавског пакта, чиме угрожава безбедност читаве Европе. Украјина, коју он наводно намерава да освоји и интегрише у Русију, је његова прва, али не и последња мета. По том гледишту, оно што НАТО чини у Украјини је обуздавање руске моћи, на сличан начин на који је спречавао Совјетски Савез да доминира читавом Европом током Хладног рата.
Ова прича, ма колико пута била понављана, обичан је мит. Нема доказа да Путин жели да инкорпорише читаву Украјину у Русију, нити да настоји да освоји било коју другу државу у Источној Европи. Штавише, Русија нема војне капацитете за остварење тог амбициозног циља, а камоли да постане европски хегемон.
Иако нема дилеме око тога да је Русија напала Украјину, подједнако је јасно да су тај сукоб испровоцирале САД и њихови европски савезници онда када су одлучили да Украјину претворе у бастион Запада на руским границама. Желели су да увуку Украјину у НАТО и ЕУ и претворе је у прозападну либералну демократију. Руски лидери су узастопно наглашавали да је таква политика егзистенцијална претња за Москву и да неће бити толерисана. Није било разлога за претпоставку да су блефирали.
Амерички амбасадор у Москви је априла 2008. године, када је донета одлука да се Украјина уведе у НАТО, послао меморандум тадашњој државној секретарки Кондолизи Рајс у којем наводи: „Улазак Украјине у НАТО је најјаркија црвена линија свих црвених линија руске елите (не само Путина). Након више од две и по године разговора са кључним руским играчима још нисам наишао на било кога ко Украјину као НАТО чланицу не види као било шта друго до директан изазов руским интересима”. Ангела Меркел, тадашња немачка канцеларка, противила се уласку Украјине у НАТО: „Била сам веома сигурна да Путин неће просто дозволити да се то деси. Из његове перспективе, била би то објава рата”.
Украјински сукоб
Сукоб у Украјини отпочео је фебруара 2014. године, шест година након што је НАТО саопштио да ће ова земља бити њена чланица. Путин је покушао да разреши сукоб дипломатски, убеђујући САД – које су водиле целу ову политику, да напусте идеју увлачења Украјине у Алијансу. Али Вашингтон је то одбио и уместо тога је пооштрио политику по свим тачкама – наоружавајући и обучавајући украјинску војску и позивајући је на НАТО војне вежбе. Стрепећи да Украјина рапидно постаје де факто НАТО чланица, Русија је 17. децембра 2021. године послала писма председнику Бајдену и самом НАТО пакту, захтевајући писану гаранцију да Украјина неће постати НАТО чланица, него да ће уместо тога бити неутрална држава. Државни секретар Ентони Блинкен је 26. јануара 2022. године кратко одговорио: „Нема промене, неће бити промене”. Месец дана касније, Русија је напала Украјину.
Са реалистичког гледишта, реакција Москве на експанзију НАТО у Украјини представља очигледан пример балансирања против опасне претње. Путин је посвећен спречавању војног савеза у којем доминира најмоћнија земља света, која је била смртоносни противник Совјетског Савеза, да претвори Украјину – која је „на прагу наше куће” – у НАТО чланицу. У ствари, руска позиција личи на Монроову доктрину Америке, која каже да ниједној удаљеној великој сили није дозвољено да стационира војску у њеном дворишту. Пошто дипломатија није успела да реши оно што Руси виде као егзистенцијалну претњу, Путин је покренуо превентивни самоодбрамбени, а не освајачки рат. Наравно, Украјина и њени суседи то виде веома другачије. Ово објашњење не служи оправдању или осуди рата, него просто објашњава зашто се догодио.
Имајући у виду мит да је Путин посвећен неограниченом експанзионизму, неко би могао да помисли да је и проширење НАТО базирано на реалистичкој логици: САД и њихови савезници настоје да обуздају Русију. Али то гледиште је такође погрешно. Одлука да се увећа НАТО донета је средином 1990-их, када је Русија била војно слаба, а САД добро позициониране да Москви наметну проширење. Поново видимо колико је опасно бити слаб у међународном систему. Русија није представљала претњу Европи ни 2008. године када је одлука донета да се Украјина уведе у Алијансу. Тако да потреба за обуздавањем није постојала ни тада ни сада. Штавише, САД имају значајан интерес да фокус са Европе пребаце на Источну Азију, а да Русију регрутују у коалицију баланса против Кине, уместо да заглибљују у рату у Источној Европи, док Русе гурају у кинески загрљај.
Попут промашене политике сарадње са Кином, и проширење НАТО је била компонента пројекта либералне хегемоније. Циљ је био да се интегришу Источна и Западна Европа, коначно претварајући читаву Европу у џиновску зону мира. Реалисти попут Џорџа Кенана противили су се НАТО експанзији јер су схватали да је то претња за Русију, која ће довести до катастрофе.
Европа би данас била у много бољем положају да је превагу однела реалистичка логика, а да се НАТО није ширио на исток, а посебно да се није упуштао у присвајање Украјине. Али коцка је бачена: униполарност је устукнула пред мултиполарношћу, а САД и њихови савезници сада су ангажовани у озбиљним геополитичким ривалитетима са Кином и Русијом. Ови нови хладни ратови су у најмању руку подједнако опасни као и онај стари, ако не и више.
Џон Миршајмер је професор политикологије на Универзитету у Чикагу. Заједно са Себастијаном Розатом написао је Како државе рационално размишљају о спољној политици (Штампа Универзитета Јејл, 2023).
Бајден разорио Америку, како ни Путин не би! Градовима харају лопови, пирати и …https://t.co/Psy1jJ7Fzj
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 11, 2023
