Свечана униформа краља Александра Обреновића и венчаница краљице Драге били су у понуди на аукцији 1904. у Лондону само неколико месеци после атентата. Купци су се надметали за дијадему српске краљице са брилијантима и гривну украшену брилијантима и сафирима, поклон руског цара. Лицитирало се и за турски орден Меџедије и персијски орден Сунца, богато украшених брилијантима.

У Бечу је истовремено одржана аукција опљачкане имовине Обреновића, на којој је највећа атракција била јахта „Драга“, свадбени дар београдске општине.

Черупање имовине Обреновића почело је одмах после атентата, а прва не мети је била дворска архива, која је била пуна незгодних сведочанстава.

НЕДОСТОЈНА

Завереници су краља Александра сматрали марионетом краљице Драге, који је због тврдоглавог инсистирања на браку с њом прокоцкао углед Обреновића.
То што је рођендан „удове инжењера Машина“ прогласио државним празником и њеним именом називао школе и болнице није изазавало такав потмули бес као кад је Осми пешадијски и Четврти гардијски коњички пук назвао Пуковима краљице Драге.
Иако је амбициозна владарка креирала одору налик на ону коју су носиле средњовековне племкиње и у њој се сликала за разгледнице за српску јавност она је била и остала „недостојна жена“ за младог српског монарха.

Продаја те имовине на лицитацијама у Европи одвијала се неометано иако је Србија била под санкцијама. После атентата 19. маја 1903. проглашена је „земљом завереника и краљеубица“ с којом су европске земље, на инсистирање Велике Британије, прекинуле дипломатске односе.

Али не и мистериозне путеве којима су у „моралне“ државе, згрожене атентатом, стизале покрадене драгоцености из двора Обреновића.

То је још једна неразрешена тајна веза великих сила с Мајским превратом, кад су на историјску сцену ступили Апис и „заверитељи“, касније повезивани и са Сарајевским атентатом.

– Никада нећемо поуздано моћи да разрешимо питање ко је све стајао иза атентата на последње Обреновиће. Велике силе су вероватно имале податке о завери која је припремана дуже од две године, у њој је узело учешће више од 100 људи, па су се чак и у јавности појавиле вести о њој.

Плаховити, талентовани а у личном животу веома несрећни Обреновић није имао савезника у времену кад је почела велика европска трка у наоружавању – каже историчар др Чедомир Антић.

Завереници су у мају 1903. журили да окончају подухват који су називали револуцијом.

– Све је требало спремити тако да убиство Александра и Драге буде не само извршено већ да можемо одмах преузети власт и осигурати у земљи ред и поредак, како не би револуција захватила веће размере и тиме дала повод Европи а нарочито суседној Аустроугарској да се умеша у наше унутрашње ствари.

Она је припремила граничне трупе, два корпуса, да упадну у Србију у циљу увођења реда и умирења – забележио је један од водећих официра завереника Антоније Антић, синовац Ђорђа Генчића, утицајног политичара и министра у „револуционарној влади“ формираној после преврата.

Мемоари завереника откривају да је Генчић отворено питао и руског и аустријског посланика шта би њихове државе радиле ако Александар Обреновић неким случајем страда. Међу историчарима је дуже од века актуелна тема руске улога у Мајском преврату.

– Многи познати историчари су подсећали на руског посланика у Београду који је са своје терасе гледао догађаје у двору „као с балкона у позоришту“. Нешто пре атентата руски цар је посетио војну академију у којој је питомац био и принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић.

Цар је само њега позвао на разговор. То је сведочанство о ставу руске царевине према још владајућем краљу Александру Обреновићу – каже др Антић.

ШАМАРАЛИ МИНИСТРЕ

Мног завереници који су извели Мајски преврат остали су у политици, не поштујући сопствену заклетву да неће тражити никакву материјалну или другу награду за учешће у „револуцији“.
– Око стотинак завереника који су остали у политици, окупило се 50 пута више људи него што је укључено у заверу. Укупно око 5.000 људи се вртело око тог завереничког круга и постало камен спотицања демократије. Не може се рећи да завереници нису били патриоте или да нису имали добре намере, али међу њима је било неколико официра којима је тадашња милитаристичка Немачака била идол. Добар пример неконтролисаног официра је Војин Танкосић, човек који је шамарао министре и револвером претио председнику владе – каже др Антић.

Атентат је изазавао згражање европске монархистичке јавности, само је у француској штампи називан револуцијом.

– Једино је у седишту Француске Републике убиство монарха лоше репутације примљено са више разумевања. Осуда је била општеевропска, али је у једној од великих сила добила размере осуде целог народа и државе. Била је то Британија, почетком 20. века, најмоћније и највеће светско царство – каже историчар др Слободан Марковић.

Три године пре атентата утицајни британски новинар Вилијам Стид објавио је „дефиницију“ Србије која је од 1903. постала опште место у антисрпској пропаганди.

– Србија кипти од завера. То је њено уобичајно стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним частољубљима, једно је од политички најгрозничавијих средишта у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода – отровно је писао Стид.

Овај став је од 1903. у безброј варијација понављан у западној штампи, иако су дописници из Београда, одмах после атентата извештавали да у Србији на власти није војна хунта, већ влада у којој су политичари.

– Српски народ је био свестан да је створио и државу и крунисане главе, а не обрнуто. Зато је осећао да има право да арбитрира и да промени династију, ако она не испуњава мисију да брине о напретку државе и нације.

Србија је показало да преврат не значи крај државе, већ напротив њен напредак што је била незгодна порука за друге монархије. Иако се у Мајском преврату на сцени појављују личности које се повезују с Великим ратом, он до данас није довољно истражен – каже историчар др Мирослав Свирчевић.

Он сматра да је Британију нарочито бринуло што су преврат организовали официри, који би могли да поведу рат за ослобођење српских земаља под турском окупацијом.

– Србија је у западној политици сматрана „предстражом Русије на Балкану“ која ће „довести козаке на топла мора“. Зато се нарочито Велика Британија од половине 19. века оштро супротставља српским напорима да створе и прошире државу, сматрајући да ће она срушити Османску империју која штити британске интересе у Средоземљу – каже др Свирчевић.

Показало се да су били у праву, јер су управо „заверитељи“ били најбољи официри балканских ратова. Ипак, историчари наглашавају да је нетачан стереотип да су Србијом после 1903. владали официри завереници.

– После преврата настао је период парламентарне владавине који је по трајности и квалитету без премца. У контексту тог времена Србија је била узорна парламентарна држава. Иако је утицај завереника у јавности био велики, он није био пресудан, а Србију су водиле њене владе – каже др Антић.

ЗАВЕРЕНИЧКА РЕПУБЛИКА

Део завереника, левичарски политичари и високошколска омладина желели су после атентата да промене државно уређење.

– Пред двором музика свира „Хеј трубачу“. Отуд од „Лондона“ гура једна гомила ђака и високо витла шеширима: „Живела слобода! Живела Србија! Живела Република“ – забележио је Драгиша Васић атмосферу у Београду јутро после атентата.

Политичке вође завере нису дозволиле укидање монархизма.

– Међу млађим официрима био је знатан број републиканаца, али су нас старији, а нарочито Генчић, од тога одвратили указујући нам на тешкоће од Европе, а нарочито од Русије и Аустрије које не би дозволиле да се на Балкану заснује републиканско револуционарно гнездо – записао је Антоније Антић.

“ЦРНА РУКА“ НИЈЕ ПУЦАЛА

Историчари сматрају политичком манипулацијом поистовећивање завереника из 1903. с много касније основаном организацијом „Уједињење или смрт“, популарно назване „Црна рука“.

– Завереници из Мајског преврата и „Црна рука“ нису исто. Чувени Апис није био ни једини ни главни завереник. Много се спекулисало с учешћем црнорукаца у Сарајевском атентату, али треба подсетити да Аустроугарска уопште није оптуживала „Црну руку“. Поједини младобосанци су се пре определили за тероризам него за „Црну руку“. Убиство Фердинанда је био повод а не узрок рата. Атентат у Сарајеву био би извршен овако или онако – каже др Чедомир Антић.

(Вечерње новости)

Oznake: kralj Milan Obrenović, kraljica Draga Obrenović, Prvi svetski rat., Srbija, ubistvo