Pročitaj mi članakNiko iz generacije mog oca nije sumnjao u istinitost Protokola – sve je bilo isuviše realno da bi moglo biti izmišljeno. Ta generacija bila je i dovoljno iskusna da vidi nerealnost tvrdnje da su za sve krivi Jevreji i masoni
27. VI 1983. Прочитао сам Протоколе скупова сионских мудраца, с поднасловом „паклени план освојења света који изводе јудео-масони“. Књига је издата у Београду, 1934, од стране неког Патриотикуса (Patrioticus). Својевремено сам знао права имена која су у нашој јавности стајала иза извесних псеудонима, знао сам и Патриотикуса, сада не могу да се присећам, а мислим да је баш Патриотикуса било више, они су се смењивали у различитим епохама, ово је вероватно био неки нови Патриотикус.
Протоколи су превођени на многе језике, и увек изазивали много буке, јер је садржај књиге одговарао великој психолошкој узнемирености средине у којој је књига објављена. Код нас је преведена с оригинала, с руског језика. Тамо је објављена 1905. године, у време прве револуције у Русији, као наговештај оног што следи, и као таква и код нас служи као дирљиво подсећање на оно што је било и што је још увек у току. И надаље је све остало у истим психолошким оквирима: Протоколи се увек појављују пред неку велику буру у датој средини, или прате општу непогоду.
И Јевреји и масони изузетно су добро организовани и одмах су започели жестоку кампању против књиге, тврдећи да је писана у царској полицији, да представља „полицијску заверу“, и да треба да послужи као својеврстан алиби за евентуалне полицијске прогоне Јевреја и масона, посебно као оправдање за погроме Јевреја, који су се, иначе, у Русији, нарочито у Украјини, с времена на време дешавали. Ако сам био добро обавештен, и ако се добро сећам, царска влада није ни потврђивала нити демантовала изнете тврдње, али ни оптужбе. Пошто се о књизи поново говорило за време рата (окупације), ако се добро сећам тада је поново објављена, и будући да је доста добро описивала узроке пропасти Срба, на сличан начин као и самих Руса, текст књиге био је актуелизован до усијања, и такве су биле и расправе о њему. Разговори старијих настављени су и после рата, јер је књига све време, све до сада, остала актуелна. Квалификација јеврејско-масонске пропаганде да је књига писана у полицији у тим разговорима никад није била оспоравана, већ узимана као знак њене веродостојности. Руска царска тајна полиција (Охранка, од охрана, охранение – чување, заштита, заштитница) имала је много убачених агената у највише редове и бољшевика и масона, хапсила и саслушавала и једне и друге, нарочито бољшевике, и они су, супротно комунистичкој, јеврејској и масонској пропаганди, давали смерне, исцрпне исказе. Протоколи су, једноставно, састављани од тих исказа. Говорило се у свету и код нас, и те приче сам поново чуо у Москви од руских интелектуалаца, да у време Револуције у највишем телу бољшевика од преко двадесет чланова само два-три нису били Јевреји, и да су готово половина били масони (међу њима Троцки, на пример). Ако је Протоколе уопште написала, природно је што је Охранка извор највеће опасности лоцирала у те две етносоцијалне групације и настојала да развије одбрамбене психолошке механизме код становништва Русије.
Протоколи, иначе, говоре о стандардним циљевима, механизмима и техникама разбијања једног друштва. По тим обележјима, начелно се не разликују од учења Макијавелија, који је у својим текстовима само нешто заобилазнији и мање бруталан. Могуће је да је Охранка ухватила и посебну групу револуционара, састављену од Јевреја и, опет, делимично од масона, и да је запленила записнике са седница те групе, или су чланови групе у истрази касније причали шта се на тим седницама говорило, а то што револуционари говоре на састанцима мора да садржи све оно што води разбијању друштва и његовог народа, јер се само на рушевинама једног народа и једног друштва може изградити ново друштво и „нови човек“. Стога ти разговори садрже много лукавости, подлости, безобзирности, како је то било и остало видљиво код свих револуционара, без обзира на идеологију и етничку припадност. У сваком случају нико из генерације мог оца није сумњао у ваљаност и истинитост Протокола – све је било исувише реално да би могло бити измишљено. Пред њиховим очима растакала се држава коју су стварали и створили, и то још у међуратном периоду, били су сведоци и жртве систематског истребљења српског народа током рата, слуђивања и манипулације њим после рата, и све је рађено тачно онако како је у Протоколима писало да би требало радити с оним ко је одређен за уништење. Међутим, та генерација била је довољно искусна да је видела нереалност тврдње Протокола да су за све те гадости криви Јевреји и масони. Протоколи представљају специфично искуство Русије, и то у једном сасвим суженом историјском времену и простору, кад се конкретна документација јавила у датом облику (Јевреји и масони). То је била можда једина нереалност и слабост Протокола. Проблем који се јавио био је далеко шири но што то могу наметнути поједине етничке групације или социјални слојеви друштва.
Појавно гледано, документ руске Охранке имао је високу прогностичку вредност не само због оног што се одиграло у Русији, већ и изван ње. Бољшевичка партија је педантно спровела целу рецептуру Протокола у Русији, али је одмах потом створила и Коминтерну, интернационалистичку комунистичку организацију, која је исту рецептуру Протокола почела примењивати широм света. Дугогодишњи и „успешни“ директор Коминтерне (Мануелски, Јеврејин) говорио је за државу и народ који је требало да буде одстрељен „Задавићемо их њиховим сопственим рукама“, тачно онако како је саветовано у Протоколима, и како је и урађено много пута.
Ту негде и почиње парадоксална судбина Протокола. Стаљинове „чистке“ старих и „правих“ револуционара усмртиле су, у ствари, неколико десетина хиљада оних који су остварили Протоколе у Русији. Масони, који су по правилу припадали средњим и вишим друштвеним слојевима, потучени су још током Револуције (а заиста су јој много допринели), а затим их је готово потпуно истребио Стаљин, приближно онако како су Протоколи предвиђали да треба поступати с непријатељем. Јевреји, који су чинили већину у Политбироу и Централном комитету бољшевичке партије, били су главни актери чувених судских процеса „издајницима и шпијунима“. Сличну судбину доживеле су хиљаде и хиљаде њих, ако су се налазили на истакнутим руководећим положајима, пошто су пре тога били истакнути револуционари, са огромном несразмером у односу на њихово процентуално учешће у општој популацији.
Фантастични драмски заплети одвијали су се на суђењима највишим руководиоцима у извршењу Протокола. Када је неко од њих (чини се Радек, али и други) био упитан од државног тужиоца Вишинског да ли је дотични примао злато и златан новац од стране (немачке) обавештајне службе, дотични је морао да одговори да јесте, јер је заиста примао, само Вишински није питао када, јер је то било 1917. године, пред и у току Револуције, јер је то према Протоколу било допуштено и препоручљиво. У немирним временима златан новац је сигурно платежно средство, њим се може купити све, па и људска част, али Лењину је он био потребан у великим количинама, јер је по саветима Протокола на сваки начин морао ућуткати супротну страну, и он је то радио тако што је у Петрограду и Москви свим приватним штампарима сваки дан давао по један златник, уз њихову обавезу да не смеју да приме никакву другу поруџбину осим његове, коју ће он накнадно доплатити. Златници су брзо отицали, Лењин их је поново тражио, шеф немачке обавештајне службе пуковник Николај (није Рус) их је штедро давао, јер је све што је Лењин радио обећавало да ће се моћно руско царство заиста распасти, заједно с распадом огромног, дугачког источног фронта.
Злато је испоручивано у Копенхагену, и кад сам почетком седамдесетих година био у том граду, није ме мрзело да скокнем и до адресе где је злато у сандучићима било испоручивано најближим Лењиновим сарадницима. Била је то једна улица (сада јој не памтим име) у непосредној близини пристаништа, запамтио сам број зграде – 8 (осам). Зграда је деловала невино, саграђена крајем прошлог или на самом почетку нашег века, фасада је била од црвених цигала, унаоколо је све било пусто, мислим да је била недеља, отишао сам испред те невелике (два-три спрата) зграде, испред ње је било доста празног простора, и знао сам да стојим на једном од најскривенијих и најважнијих историјских места нашег столећа. Ту се одигравала есенција оног што је било записано у Протоколима, али и свуда око нас, то је било средишње место чудовишних и фантастичних суђења у Москви (у сали Колониј зал, са дугим редовима стубова, тамо где је својевремено и Бетовен свирао, где су одржавани велелепни царски балови, Толстој је описивао догађаје у тој сали – Достојевски не, његова фантастика била је другог кова). На том месту, пристаништу, није било никаквих битака, не само великих, није било ни малих, ни најмањих, овде вероватно никада није био испаљен ниједан метак, било је то место радника, и само је понекад пролазио по неки човек који је скривао свој идентитет и своје намере, али и то је било тихо и смерно, никаква се оспољена драма овде никада није одиграла, а ипак је то било место најдраматичнијих догађаја нашег доба.
Парадоксалност и фантастика тог места садржи се и у чињеници да је Немачка као држава, с обавештајном службом (а све такве службе имају реплике Протокола), мислила да је на овом месту остварила један од најуспешнијих државничких потеза у својој историји, а само четврт века касније режим који без немачке помоћи не би дошао на власт створиће државу која ће постати највећа гробница немачког народа у читавој његовој историји, можда је само још тридесетогодишњи грађански рат више осакатио Немачку.
Али на путу у ту гробницу националсоцијалистичка Немачка поново се машила Протокола, овог пута не на скривен начин, у оквиру обавештајне службе, већ отворено, у оквиру свих својих установа. Прво су Протоколи објављени у великом тиражу уз велику галаму и објашњење да у њима лежи рецептура по којој је Немачка поражена у Првом светском рату, и да је по тој рецептури организована светска завера против тадашње Немачке, нарочито уз помоћ Коминтерне и њених паклених јудејско-масонско-комунистичких (бољшевичких) планова – избегавана је реч социјализам. Управо то био је један од трикова које су садржавали Протоколи. Пред народом је прибављено доста убедљиво оправдање за жестоки прогон свих противника режима, јер су се под наведене широке категорије могли сврстати практично сви, а његова оштрица нарочито је била усмерена на Јевреје. Осим расних и идеолошко-политичких разлога, и због јеврејског богатства, а оно је у Немачкој било велико и требало да послужи убрзанијем економском опоравку, и сав тај бескрупулозни прагматизам такође је био саветован у Протоколима. Драстична примена Протокола била је праћена немилосрдном пропагандом у унутрашњим и спољним односима, онако како је то саветовано самим Протоколима, и затим су цели Протоколи безобзирно, чак и бахато примењивани у спољним односима Немачке, што ју је и довело до катастрофе.
Лично сам искусио све те варијанте Протокола – овде сам их само изложио у најопштијем облику. Оно што је долазило од Коминтерне и нацизма (у знатно мањој мери од италијанског фашизма) прилично смо брзо препознали, можда и зато што смо, барем делимично, били психолошки припремљени да га видимо па, у целини узев, примена Протокола није деловала као шокантно изненађење, упркос обухватној неморалности, све до моралног лудила.
Оно што нас је шокирало била је примена Протокола од стране тобожњих демократских земаља, практично од Англоамериканаца, у чију отворену и слободарску природу у оно време нисмо сумњали. Први очигледни наговештаји да нам Протоколи долазе из западних, мислили смо етички исправних друштава, били су догађаји око пуча 27. марта 1941, али у ту чињеницу народ је некако тешко веровао. А онда су дошле бестидне, варварске игре током рата, па и после њега – никада нису ни престајале, само су добијале на убрзању и безобзирности, тоталној неморалности. Иако сам живео у окружењу које је препознало Протоколе у понашању наших тобожњих савезника, и сам сам имао тешкоћа у разумевању оног што се догађа. Осећао сам да нешто није у реду с пропагандом западних савезника, која је била бруталнија од немачке и италијанске, стајао зачуђен пред крволочним бомбардовањем немачких градова и села, Срба свуда где су се налазили, бомбардовањем Француске, разарањем Европе у целини. Ујака ништа није изненадило, био је две године у Америци, побегао оданде сматрајући да нема суровијег менталитета од америчког, и да нема безобзирније државе, рат је потврдио његове најцрње слутње, беспомоћно се окретао својој старој, славјанофилској љубави, Русији, али ње више није било, он је мислио да управо долази, а она није могла доћи јер није ни постојала. Ујак је имао велику библиотеку, око четири хиљаде књига, вероватно да је имао и Протоколе, вероватно да сам их читао, али да сам мало разумевао, само су ми сада док сам их читао изгледали познати.
Извод из Психолошких белешки 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 1, 2022
