Прочитај ми чланакНе долазе Светом Василију са вјером, него са маловјерјем, слабовјерјем и понајвише сујевјерјем
Заврших седмодневно дежурство у Острогу.
Као и сваки пут раније, годинама, одлазим из Острога са снажним утиском да се на тај метар простора пред кивотом Светог Василија слије сва лична невоља народа Црне Горе, Србије, Републике Српске, али и Македоније, Босне и Херцеговине…, нашег народа у расејању, па и многих других, одасвуда. Као да нема те болести или било које друге патње да није утоварена Светом Василију Острошком на омофор.
И, као сваки пут, одлазим дубоко ражалошћен што, рекао бих, велика већина тих људи, Светом Василију приступа са истим поривом као и оџи да им прави „запис“, или врачарама. Многи прво и оду код оџа и врачара, па тек када се тамо добро у духу изубијају, долазе Светом Василију у Острог.
Не долазе Светом Василију са вјером, него са маловјерјем, слабовјерјем и понајвише сујевјерјем. Моле се Светом Василију да их исцијели, да им скине товар проблема са којим живе, очекујући притом „абракадабра“, помоћ без сопственог учешћа у њој, без покајања, односно одлучности да исправе свој живот. Хоће да их Свети Василије ослободи рака плућа, а неће да се одрекну задовољства пушења, хоће да их ишчупа из зависности од дроге а неће да се ње одрекну… Траже од Светог Василија да их исцијели од канцера, а неће чак ни да се одрекну тако приземног задовољства у храни, да је сведу на ону која им неће штетити, као што и од љекара траже медикамент који ће их излијечити а да сами не уложе труда и жртве.
Не мали број људи који долазе Светом Василију не вјерује у Бога, али вјерује у – Светог Василија.
