Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
На све стране ври. Мравињак од људи! Понајвише је младих, снажних мушкараца. Иглу да бациш, не би имала где да падне. Био је дан, уочи Бајрама. Чини нам се да се све живо слило да обележи овај празник.
Ово је Призрен. Паркирамо се, негде… Бога драгог питај где. Јер, све је на нама непознатом писму и језику. Одавде ћемо до Богословије и цркве Светог Ђорђа. Испод Богословије, закопана је краљева круна. Симбол државе не сме у изгнанство! У цркви Светог Ђорђа била је последња служба. Стари краљ Петар престајао је читаву молитву. Од почетка до краја.
Кренуло се у три правца, преко планинских врлети. У збеговима – 420.000 душа! Низ Дрим, према Скадру… даље до Драча, Валоне… па морем према Крфу и другим острвима спаса. Само је трећина преживела голготу. Одавде ће и репортерска екипа „Новости“ на пут, путем страдања и славе српске војске.
У лепом царском, Душановом граду званична Србија се опраштала од отаџбине. Од домовине. Била је половина новембра, 1915. У збег се скренуло после сјајних битака, само годину раније. У колонама несрећног народа чуло се: „Збогом, Србијо, очи моје!“
ЗЛО ЈЕ ИЗГУБИТИ ОТАЏБИНУ
Спуштајући се пешке од Љум-куле стари Краљ Петар разговара са војском. Теши ратнике. Они му кажу: „Мораш се ти чувати, господару, потребан си нам.“ Одговорио је: – Треба вама кућа. Треба вам земља ваша. Отаџбина ваша… А, ја? Шта ћу вам ја. Данас јесам, сутра нисам… Ако нисам ја, биће други. Није зло изгубити краља, кад имаш отаџбину. Али је зло, браћо моја, изгубити отаџбину, а сачувати краља.
И данас је леп царски град, Душанов. А болно је да, колико се дуго пробијамо између редова непознатих људи, ни речи српског не чујемо. Нигде слова ћириличног.
Иза нас, остаје трг са шадрваном. На његовим чесмама умила се, пред пут, српска војска. Прелазимо Бистрицу. Ево цркве Светог Ђорђа. Обновљена је, после погрома 2004, када је спаљена заједно са Богословијом.
Чека нас, испред саборног храма свештник Слободан Ђорић. Млад је и храбар. Закључујемо: само српска храброст и младост овде могу да опстану.
– Право да вам кажем… ни ја нисам знао да је овде сачувана круна Краљевине Србије… Под Богословијом била, кажете? – пита.
– Била – кажемо. – Три године чекала је на повратак краља, војске и народа. Чекала слободу.
Богословија је на неколико стотина метара, низ калдрму, па десно уз обалу. Отварамо тешка врата на задужбини Симе Игуманова. Даровао је добротвор ово здање своме роду за Богословију 1872. године. Било је то време… е, давно време српске слободе и племенитог даривања. У учионицама, клупе. На зидовима икона Светог Саве и Симина фотографија. Исто, као оне новембарске ноћи када је кришом краљева круна овде остављена. На чување призренским светињама и земљи отаџбинској.
Свештеник Слободан Ђорић пред богословијом
Враћамо казаљке на часовнику историје…
Испод катедре подигнуте су даске од пода. Пажљиво, да се не види траг. Била је ноћ, да нико не види. Секретар, краљев, и пуковници су се презнојавали. Колико ће, овде, почивати симбол државе. Да ли ће они претећи да је врате светлости и слободи, или ће то учинити они који долазе после њих. Краљевић Александар, коме је стари краљ поверио бригу о народу и држави, исцрпљен од болести и безнађа, чекао је горе, изнад учионице да му јаве када посао буде готов… Готово је, јавили су му. Минула је поноћ. Војска и народ сутрадан су кренули. Стари краљ Петар се одупирао да пође из Призрена. Говорио је: „Нико не може да натера једног краља да напусти своју краљевину. Пустите ме да умрем на вратима Србије“.
После четири дана, ипак је пошао. Тетурао је низ калдрму. И очајнике који су остајали поздрављао: „Збогом, децо. Збогом!“
– И ви ћете стварно, преко Албаније – у неверици нас испраћа свештеник Слободан Ђорић. – Како? Дан је при крају.
– Горе ћемо, преко Жури… Љум-куле, куда су се повлачили краљ, врховна команда… са народом… Некако ћемо, после према Скадру – говоримо у одласку.
Непун сат вожње, узбрдицом. Суморна је варош Жури. Давно је била малено село. Српски војници су је памтили као арбанашку пушкарницу. Одавде су их држали на нишану. Гађали у наше збегове. Контролисали путеве према Призрену и од Призрена. Некад село, данас је преплавила висораван. Из те поплаве избијају само минарети. Не бројимо их. Шта имамо од тога и да их бројимо?!
Поново враћамо казаљке, зима 1915.
Није било ћувика у Жури, одакле на нас нису пуцали. Илија Лазаревић, када се опоравио, са Крфа је писао жени у Крупањ: „Тражио ми Арбанас да му дам пушку за парче проје. Ако дам пушку, дајем и живот. Опет, без хлеба… и онако ћу Богу на истину. Онеспособио сам ударну иглу, дао Арбанасу оружје. И таман му окренуо леђа са корицом проје, чујем: шкљоц, шкљоц. Онај подигао пушку. Ја се вратим… И…“
Заустављамо се, после, код Љум-куле. Од куле је остало само име и старе фотографије овог превоја. Само довде збегови су могли запрегама. Овде су их чекали товарни коњи. А кола, наоружање и све што је оптерећивало збег, уништавано је. Сурвавано, доле, низ литице, у Дрим. А стрмина, као да се са самог неба спушташ. На путу, нигде живе душе. Нигде живе речи да нешто посведочи. Ниоткуд трагова, ни белега крајпуташа. Само су остали записи давно умрлих ратника у књигама. Заборављени, проиграни као што је проигран и овај део наше историје.
Краљ Петар I у повлачењу
Време уназад… Командири батерија овако су писали:
„Овде смо у амбис послали наше светло оружје. Топовима смо извадили упаљаче, војни свештеници су им очитали ‘Вечнаја памјат’, а војска је плакала. Кренули смо посрћући. И људи и стока. Коњи нам падају. Људи, некако истрајавају. На окукама испод којих су провалије, коњима везујемо очи. Ми једни другог држимо за руке. Многи тако падају у амбис. Сви, одједном.“
Време садашње.
Дан је одмицао брзо. Њима је, размишљамо, био дуг као деценија… Упекла звезда, камен гори. Њима су биле ледене зиме. Сметови до грла, кроз које су грцали. И у којима је хиљаде њих остало.
„У снегу, згрчена мајка са децом. На левој руци јој синчић, на десној цурица. Као окамењени, као заспали. Уз њих згрчен војник, рука му наслоњена на пушку. Друга на прсима. У устима комадић хлеба. Отац? Брат? Земљак? Кога ли је, несрећник дозивао док је умирао.“
Неколико километара назад заустављамо се на заравни, окупани знојем. Нигде куће. Нигде човека, ни оне магаради, који су, отуд, пребацивали шверцерске товаре. А нема више ни потребе да се шверцује преко планина. Албанска држава, модерним ауто-путем, повезала је самопроглашену државу сународника. Све од Приштине, преко Скадра, Драча, до Валоне и Тиране.
