Pročitaj mi članakBilo je to pre skoro 100 godina. Pre čitavog jednog veka kada je Srbija bila sapeta lancima Velikog rata. Preko 150.000 vojnika našlo je svoj spas na Krfu, a zajedno sa njima bio je i veliki vojvoda Stepa Stepanović.
Иако данас можда важи она прича да генерали и војсковође уживају док се пешадија пати, зна се да наше војводе никада нису биле такве. Борили су се пођеднако храбро и жустро, све време водећи рачуна о сваком свом војнику.
Војвода Степа Степановић сместио је штаб у средину својих трупа како би надгледао опоравак војника и припреме за пробој фронта. Без обзира на време обилазио је своје трупе. Односио се према својим јунацима као да им је отац или дека, трудио се да им да снаге да изгурају све на шта су били приморани.
Тако је крајем те 1917. године војник Василије Лазић, мој прадеда, седео у рову, сав снужден и никакав. Био је 18. децембар и већ се смркло. Мисли су му лутале, питао се да ли му је породица жива, да ли знају да је жив, има ли наде да ће се икада више срести. Пролазио је неки старешина на коњу и застао крај њега.
– Војниче, шта ти је? Што су ти све лађе потонуле – упитао је незнанац у мраку.
– Сутра ми је слава, господине. Размишљам о мојима, јесу ли живи, да ли могу да славе… имају ли уопште где – рекао је Василије тихо, на шта му је старешина поручио „да се држи“ и ођахао даље.
Сутрадан су Василија позвали у централни штаб. Дочекао га је лично војвода Степа Степановић и тада је прадеда схватио да је са њим причао претходне ноћи. На столу славног српског војсковође горела је свећа, а поред ње била је мала чинија жита и погача – уместо славског колача. Василије се расплакао, као дете, све док није чуо глас великог јунака.
– Хајде, војниче, нема суза! Да се пресече колач. Срећна ти слава!
