ПРИЧА о три Шабана

Давид Наум

09:30 09.03.2019.

Ово је прича о три особе са истим именом. Али не везује их само исто име, јер и сви ми који смо између њих, хтели, или не хтели, смо део те приче.

Пре нешто више од десет година је умро Шабан Бајрамовић. Медији су га прогласили “краљем ромске музике”. Признаћу, свиђало ми се како пева, успевао је оно што другимо још дуго времена неће поћи за руком. Спојио је ромску музику са џезом, блузом,…. Да не улазим у детаље, за ову причу су важни други подаци.

Оболели Господин Бајрамовић није имао средстава за живот и ту је реаговала Влада, ресорни Министар (лично уручио решење о пензији), па чак и тадашњи Председник државе.

Издејствована је пензија. Како? Наравно, ван закона.

Можда неко ко је “краљ ромске музике” то и заслужује. Није моје да мерим, иако сам… (употребићу онај чувени амерички израз) иако сам порески обвезник и редовно измирујем своје обавезе.

Елем, све би се код мене завршило на усменом негодовању хумористе, да ту нису биле и неке свима знане чињенице. Шабан Бајрамовић се у интервјуима хвалио како је:

“Најплаћенији певач на свету…”… Јер за једну отпевану песму на ромским свадбама, широм Европе, добија чак и десетак хиљада евра… Упоредо се пред камерама, седећи испред нишког хотела “Европа”, хвалио како је три “оваква хотела прокоцкао”.

Нећу напустити оно хришћанско становиште: О мртвима све најбоље! Ово горе сам написао из два разлога. Прво да покажем колика је била популарност грађанина Шабана Бајрамовића, а друго као увод у мој поступак који је тада уследио.

Написао сам чланак, који сам започео старим вицем о црвчку и мраву. Вредни, уморни и сиромашни мрав, је замолио цврчка, познату естрадну звезду, да бар једном када буде у Паризу, оде на гробље Пер ла Шез.

– Јеси ли чуо за гробље Пер ла Шез? – питао је мрав.

– Нисам! – признао је цврчак.

– Тамо отиђи и нађи гроб Ла Фонтена! Знаш ли ко је Ла Фонтен?

– Не знам! – опет је признао цврчак.

– Када одеш на гроб тог чувеног баснописца, реци му гласно да је глуп!

– Мислиш ли да ће ме чути? – Питао је саркастично цврчак.

– Убеђен сам, хоће! – Одговорио је мрав.

Чланак сам наставио подацима о Шабану Бајрамовићу… И то је објавила тадашња “Политика”.

Ову причу нећу слати на исту адресу. Сви кажу да су се времена променила, а ја покушавам да докажем како су остала иста.

Пре неки дан је у Алеји заслужних грађана, сахрањен “краљ народне музике”. Можда је Шабан Шаулић стварно краљ музике. Признајем, волео сам његове песме и данас су ми драге. Деценијама сам кафанчио уз ноте и речи за које се говорило “од Шабана”.

Не сматрам себе више компетентним да пишем о опери, него о кафанској музици. Сигурно они који ме виђају на једном од та два места и не помишљају како постоји и оно друго. Лично сам срећан што је тако.

То ме подстиче на питање: Да ли је место Шабану Шаулићу у Алеји заслужних грађана. (код популуса се то зове Алеја Великана.)

Зар је било потребно да Влада шаље авион како би се пренело његово тело? За разлику од Бајрамовића, Шабан Шаулић сигурно спада у најситуираније грађане ове државе. То говори и чињеница да не живи у приземној кућици, у улици у којој се родио, као први Шабан, већ у вили на елитном Дедињу.

Да и те чињенице оставимо по страни. Шаулић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, после Николе Митића. Тренутно је изложба у Музеру Народног позоришта под називом “Никола Митић, баритон 20. века.” За оне мање упућене Митић је певао не само на свим оперским сценама бивше Југославије, већ, да не набрајам, од УСА до Совјетског Савеза.

У вези сахране Шабана Шаулића се нису огласиле утицајне особе српске културе. Ћутали су директор филхармоније, управник Националног театра, управник Народне библиотеке, директор Народног музеја,… Разумем, них поставља Влада. А став Владе, видео се. Ћутао је и Ректорат Београдског Универзитета, ћутала је САНУ, ћутали су истакнути уметници,… зар је могуће да су се сви сложили овог пута са ставом Владе? Или се боје да ће, не дај Боже, већ сутра умрети, па да ће им Влада, у знак “одмазде” ускратити приступ у Алеју заслужних? А сви они, сигурно мисле, заслужили су то и презаслужили. Поготово када се упореде са неким кафанским певачем, који је славу стицао и одржавао под вашарским шатрама.

Део ове приче је и трећи Шабан.

Тог Шабана Београђани виђају сваки дан. Ја му знам и презиме, али ми је он лично, када сам му рекао у какву причу желим да га сместим, забранио да то напишем. И испоштоваћу то. Разумем његов страх, јер он ради нешто што је противзаконито.

Шабан је скупљач папира и картона. Зар се не питате зашто је забрањено сакупљати стари папир? Па све оно што се налази у контејнерима, припада Градској чистоћи. Уз то гурати колица са стотинама килограма терета по градским коловозима,… још горе, ако је то направљено од бицикла, (атест, дозвола и остало) је забрањено.

Да не дужим, Шабана је страх да му напишем презиме.

А Шабан је посебан у много чему. Тридесет година сакупља стари папир и картон. Сваки радни дан између две стотине и три стотине килограма. Понекад има и више, али његова корпа на два точка, коју је уградио уместо предњег на расходованом бициклу, не може више да понесе. Шабан највише мрзи недеље и државне празника. Тада не може да сакупи ни половину горе речене тежине.

Илустрација

Посебан је и у још нечему. Укључимо математику. Математика је најнемилосрднија наука. Нећу вас замарати чињеницама колико је овај трећи Шабан зарадио и где живи. Заправо за задњих тридесет година променио је пет локација за своју кровињару. То како материал од једне куће носи на бицикли на други крај града, неком другом приликом.

У питању су бројеви. Занемаримо чињеницу како је килограм папира од 2,5 динара, до… Ретки су који постигну више од 4 динара.

А бројеви кажу: Рециклирана тона папира уштеди 4.200 киловата енергије, уштеди се 380 литара бензина, уштеди се 32 тоне воде.

Скратићу ову сувопарност чиненицом како за сваку тону новог папира мора да се посече 17 стабала педесетогодишњег дрвећа.

Када ово што следи прочитате, сигуран сам рећи ћете како је трећи Шабан из ове приче, заправо први.

Јер он је за тридесет година држави уштедео 42 шлепера бензина, преко 3820 педесетогодишњих стабала дрвета… Знам, заморно је ово да се чита. Замислите само шуму са скоро четири хиљаде стабала петодеценијског дрвећа. Свако би се у њој изгубио.

Навешћу још једну сувопарну чињеницу. Србија годишње троши 20 милиона евра за увоз старог папира. Неопходан је у производњи,… нема га довољно.

Овај трећи Шабан не иде у коцкарнице, никада неће имати чак ни кућу од цигала, а комоли на Дедињу. Никакав нонсенс у вези њега неће ни једна Влада да направи. Јер овог трећег Шабана не обожава пет милиона Срба, тако да нико неће одобравати оно што се буде “урадило” за њега, било да је жив, или мртав.

Ипак је ово само прича о три особе са истим именом. Али не везује их само исто име, јер и сви ми који смо између њих, хтели, или не хтели, смо део те приче.

Да ли смо се изгубили у Шабановој шуми?