Ovo je jedna od najneverovatnijih srpskih priča o momcima koji su beogradski asfalt izvezli na Zapad.

Ово је једна од најневероватнијих српских прича о момцима који су београдски асфалт извезли на Запад.

Хипотетички – замислите да сте постали телохранитељ и ортак француског глумца Винсента Касела и да сте му пре неколико година набацили садашњу супругу Монику Белучи, која је пре тога била ваша девојка. Замислите да вас је Винсент Касел упознао са брачним паром Никола Саркози и Карла Бруни. И ви сте постали толико блиски и са Винсентом Каселом, Моником Белучи, француским председником и првом дамом, да сте почели чак да идете у кревет с њима.

И идете тако из кревета у кревет по Јелисјским пољима, и није вам доста што гужвате постељину са врхунским рибама и политичком елитом, већ би, уместо да запалите цигарету после секса, ви запалили по зезнутим стварима, рецимо по фотоапарату. И почнете да сликате Карлу Бруни у загрљају младих фрајера и рибица које сте им ви довукли до резиденције. И онда пожелите да уцењујете њеног мужа. И шта очекујете од Николе Саркозија? Да вам поклони карте за Ролан Гарос? Или нови модел „лакост“ поло мајице? Или најновији „пежо“, тек спуштен са фабричке траке?

Животне епизоде двојице Београђана личе на филм, а живот Милошевића се брутално завршио у престоници филмске индустрије – Холивуду. Стевица Марковић био је главни актер огромног политичког скандала који је тресао Француску, а Милошевићева каријера у Калифорнији није имала толико степени Рихтера да би срушила она чувена слова „Холлywоод“, али је ипак добро протресла Долину снова.

И сам њихов почетак има везе са филмом. Током 1958. у Београд је стигао француски глумац и суперстар Ален Делон, да би снимио фим „Марко Поло“. Ту је упознао Стевицу Марковића и Мишка Милошевића, два згодна и јака фрајера који су дане проводили скачући са Савског моста, јурећи градске лепотице и већ су нанизали на своје песнице све што се могло испребијати да би се стигло до титуле „краљева улице“.

На крају снимања филма, Делон води са собом у Париз свог дублера Мишка Милошевића који ће му постати телохранитељ и велики пријатељ. Неколико месеци после тога, у илегалном преласку границе, у Париз стиже Стевица Марковић који ће током наредне деценије постати лик кога ће знати свака француска продавачица кроасана.

Афера „Марковић“ као и сама Стевичина смрт је имала тамну позадину чији је мрак прогутао мноштво сведока и пријатеља двојице Београђана. Неколико њих било је убијено и то на различитим географским тачкама. У Бриселу је убијен Урош Милићевић, у Холивуду Крсте Попчевски, а пре седам година на Копаонику Борис Ацков. Преживели сведоци су захваљујући ћутању обезбедили себи живот, као Миша Словенац који је данас милионер у Њујорку.

У тим првим емигрантским данима, када су својим ђоновима заорали Јелисејска поља и остале булеваре и тргове, за Марковића и Милошевића је Париз заиста био град светлости. Потоци шампањца, ноћна оверавања чувених клубова у које су стизали са Аленом Делоном постали су рутинска ствар. Наравно, повремено би се подсећали старог заната из Београда па би на плочнике Париза песницама слали тамошње главне снагаторе, чисто да не забораве београдску праксу и да им Сена не „потопи“ Саву и Дунав.

Одушевљавали су Делона пребијањем Арапа и осталих опасних њушки по француској престоници, а знали су и да светске прваке у боксу понизе пребијајући их у случајном сусрету на улици. И наравно, тај спектар разбијања нису фокусирали само на уличне туче, већ су почели и да ломе срце и машту престоничкихх лепотица.

На једну од њих набасали су у клубу. Била је то прелепа Франсис Канавас, Францускиња рођена у Алжиру. Њено срце је у секунди „смрскао“ Мишко Милошевић, неодољиви плејбој који је је, по бројним сведочењима, био човек чија је харизма терала да при улазу у било који клуб се погледи свих посетилаца залепе на београдског мангупа.

Први утисци које је Ален Делон испоручио Милошевићу када га је Београђанин упознао са својом новом девојком Франсис били су „Шта ће ти ова курва“? Ипак, десио се обрт раван филмском. Неколико месеци касније Франсис Канавас добиће мужа и ново име и презиме – Натали Делон.

То није расплакало Милошевића, који упознаје америчку милионерку Синтију. Она га води у Холивуд и није морала да свом новом љубавнику даје папирне марамице јер му је Делон скинуо девојку. Уместо марамица, купује му „бентли“ и једну карту за Холивуд. Тачније две, јер обоје одлазе у калифорнијску долину, где Синтија свом дечку „фром Белграде“ прве дане у УСА креира у не само јурцању „калдрмом“ Сансет булевара у зверском бентлију, већ финансира његову филмску каријеру.

До тога је Милошевићу стало. Он је желео да победи Делона и да успе у Холивуду.

И док Мишко Милошевић утренирава себе у јаву и сан у америчкој долини снова, његов пајтос Стевица Марковић постаје Делонов „оне анд онлy“. Станује у његовој париској палати у приземљу. Исмејава Делоново рано устајање и јурцање на филмски сет. Иако му Делон нуди ситне улоге у својим филмовима, Марковићу се више допада филмски живот. Спава до подне, обилази кафиће, а ноћу тресе париске клубове и кревете. И не мањка му осионости.

Слао Делона по новине

Да би задивио земљаке из Србије који устају да би диринчили у фабрици, кројачким радњама или пекарском савладавању свих кривина кросана, Марковић се не зауставља само у препричавању својих догодовштина са Аленом Делоном, већ и у јавном понижавању славног глумца. Тако је једном приликом у кафићу на Јелисејским пољима избацио металне франке пред славног глумца и рекао му да оде да му купи новине. И Делон, тај суперстар и миљеник Француске, отишао је да купи новине мсје Марковићу.

Ту и тамо украде комад славе свог шефа, па осване у чувеном „Пари мачу“ који је донео репортажу о њему с насловом „Стеван Марковић – најачи и најлепши човек у Паризу“. Ипак, много успешније од славе, са својим газдом дели његову жену – Натали Делон. И не зауставља се само на туђој жени, комада један.

Тукао француског Елвиса и терао га да виче „Живео Милош Обилић“

Убрзо осваја и Силви Вартан, певачку звезду која је за дискографску кућу РЦА продала мање плоча једино од њиховог првог ексклузивца – Елвиса Преслија. Богаташице су обожавале Марковићеву неоубузданост по традиционалној мустри „жене воле разбојнике“. Супруг Силви Вартан је био Џони Холидеј, неприкосновена француска музичка звезда и нека врста Елвис Преслија у верзији „маде ин Франце“. И не само што је Марковић постао љубавник супруге симбола Француске, већ ће уништити један концерт Џонија Холидеја у Паризу.

Уочи спектакуларног наступа Џонија Холидеја у Паризу, Марковић обећава земљацима да ће направити хос у Паризу. И док је на бини Џони Холидеј испоручивао хитове, њихао куковима и изазивао тахикардију женских срца у арени, није слутио да је ту и један необични „фан“. У једном тренутку Стевица се попео на бину, отео гитару од Холидеја и почео да га удара. И на само то. Од француског Преслија тражио је да виче „Живео цар Лазар“, „Живео Милош Обилић“ и Холидеј је викао то у микрофон не знајући шта говори, као и већина посетилаца.

Цео Париз је брујао о томе, а све француске новине донеле су текст о овом изненадном госту на концерту који је пребио француског суперстара.

Шамарање Сартра

И то није био једини скандал. Стевица и екипа су једном приликом у чувеном кафеу „Флор“, у париском Латинском кварту, ишамарали највећег француског мислиоца и филозофа – Жан Пол Сартра. То је био шок. И ако су Марковић и екипа млатили боксерске прваке, градске мангупе и силеџије, питање је шта је био разлог за шамарање великог француског мислиоца. Јер сигурно да Марковић није хтео да „скине“ Сартра са трона атеистичког егтистенцијализма, а сигурно га није наљутила ни нека његова књижевна критика. Извесно је и да наш земљак није ошамарио Сарта разочаран његовом новом књигом.

Ништа од тога. Објашњење Марковиће екипе за ово „пропитивање“ великог филозофа било је следеће. „Жан Пол Сартр је био све оно што ми нисмо. Матор, ружан и паметан. Ми смо били млади, лепи и глупи, а он је цео дан срао на телевизији и новинама и морали смо да га бијемо“.

Марковић, Милошевић и екипа мислили су да се цео свет може лако ишамарати и разлупати као гитара о глави Џона Холидеја. Осионост и мегаломанија красила је ову екипу. Ипак, читав свет се не може повалити као Натали Делон.

На платну хтео да наследи Џемс Дина, у кревету Елвис Прислија

У Холивуду, живот Мишка Милошевића јури ка успеху брзином његовог бентлија. Чини му се да је виђен за наследника Џејмса Дина. Снима филм „Руси долазе“. Један колега са снимања описује Милошевића као занимљивог, али откаченог типа који је имао обичај да понекад спортским колима изненада појури људе по улици и натера их у бег. То је за њега била супер забава. Милошевићева супер забава је била и јурцање за женама. Веза са Синтијом је пропала, а његова менторка га је једном приликом пријавила полицији за насиље.

Ипак, све му иде. Славни глумац Мики Руни је имао школу за таленте и био је на неки начин учитељ Милошевићу.

Холивудском суперстару Београђанин се „захвалио“ на оргиналан начин. Кренуо је у флерт и авантуру са Рунијевом супругом Барбаром коју је муж оптужио да је у томе охрабривала Милошевића.

Ствари по Милошевића добро иду. Обећана му је улога у великом спектаклу „Пад римског царства“ у којем једну од главних улога тумачила Софија Лорен. Почиње љубавну аферу са Натали Вуд, прелепом глумицом која је играла у филму „Бунтовник без разлога“ у којем је главна звезда био Џејмс Дин, кога је хтео да наследи Милошевић. Због тога му је импоновала веза са Натали Вуд, која је у љубавној биографији имала већ укњижене везе са Вореном Битијем и Елвисом Прислијем.

Сумњиво самоубиство

Крајем јануара, тачније 30. јануара 1966. године Милошевић долази у породичну вилу Рунијевих у Холивуду. Око осам сати увече одлази са Барбаром у спаваћу собу. Пар је после неколико сати пронађен мртав на поду купатила, а званична истрага је у финалу рекла да је Милошевић убио Барбару и то пиштољем који је Мики Руни купио 1964. године.

Затим је извршио самоубиство. Ипак, по неким верзијама Милошевић је убијен, а пре тога је био зверски претучен. Његово тело допремљено је у Београд у авиону „Пан ама“, а превоз посмртних остатака као и сахрану на Новом гробљу платио је Ален Делон.

Четири године касније Синтија, бивша супруга Милоша Милошевића, која га је довела у Холивуд, оптужила је за убиство чувеног глумца Керија Гранта, што је звезда Хичкоковог филма „Север-северозапад“ одбацила као глупост и лаж. Синтија је скончала миситериозно и трагично попут своје велике љубави Милоша Милошевића. Њено беживотно тело је пронађено 1973, у пртљажнику аутомобила. Била је везана и претучена до смрти, а њено убиство остало је неразјашњено.

Оргије код Помпидуових

Стевица Марковић живи холивудски у Паризу. Не извлачи никакве закључке из смрти свог пријатеља. Током 1968. у Француској и широм Европе букте студентски немири. Чак се и председник и генерал Шарл Де Гол уплашио револуције која ће преокренути Француску. Постоје сведочења да је као велики пријатељ тадашњег фрацуског премијера Жоржа Помпидуа, Ален Делон ангажовао Стевицу Марковића да учествује у тучи студената. Он им говори: „Ето, ви сте побегли из Београда од комунизма, а сад је он дошао пред Париз.“

Ипак, Марковића и породицу Помпиду није везивао само евентуални ангажман српског бодигарда у пребијању студената. Марковић је преко Делона постао и сам на неки начин пријатељ породице Помпиду. А за многе је то пријатељство значило учешће на оргијама. На тим забавама је Марковић направио неколико фотографија на којима је и Клод Помпиду, будућа прва дама Француске.

Ту је и његова веза са домовином и Маршалом. Јосип Броз Титу је имао опсесивну жељу да посети Париз. Да у град, у којем је био партијски илегалац дође после неколико деценија као шеф државе. Ипак, Де Гол никада није хтео да у званичну посету позове Броза, између осталога и што се Тито оглушио на захтев француског генерала и некадашњег вође покрета отпора да се не стреља Дража Михаиловић.

И сваки нови југословенски амбасадор у Паризу имао је задатак да испегла односе и да испослује Титову посету.

Убрзо пошто је Жорж Помпиду изабран за председника Француске, у посету амбасади Југославије изненада је дошао шеф кабинета Жоржа Помпидуа. Југословенски амбасадор је већ видео тријумф и позив новог председника Помпидуа да Броз посети Француску. Али, уместо позива Брозу, смркнути шеф кабинета Жоржа Помпидуа упитао је југословенског амбасадора Иву Вејводу „Господине, председник Француске хоће да зна да ли сте ви те фотографије, која је снимила та ваша вуцибатина, већ продали Русима или можете да их продате нама“.

Помпиду је мислио да је Стевица Марковић тајни агент југословенске полиције УДБЕ и да је фотографије послао у Београд, а да су оне продате Русима који ће да крену са уцењивањем француског председника. Тито је већ имао једну такву операцију када је Курта Ваљдхајма нашао на листи злочинаца који је био на Козари. Није могао Тито да уцењује Курта Валдхајма, него је његов досије прослеђен Русима. Валдхајм је као генерални секретар УН учинио велике услуге Русима и Југославији.

„Шта ради господар кад га уједе пас. Убије пса“

Током 1968. Марковић је већ добро загризао на сопственој животној низбрдици. Откачио га је Ален Делон, а хваљење учешћем на оргијама са високим политичким личностима логично је прерасло у претњу против њега. Пошто је видео да је у опасности, Марковић је желео да скупи 50.000 марака, да се врати у Београд и отвори у њему први приватни сервис за прање аутомобила. Чак је успео у томе, али је онда пожелео да суму удвостручи у коцкарници. Брзином већом од куглице за рулет изгубио је сав новац у коцкарници.

Онда је решио да крене са уценама. На париском ђубришту Еланкур је првог октобра 1968. клошар Жан Аро пронашао леш упакован у најлонску кесу. Био је то раксомадано тело Стевице Марковиће у чијим устима се налазио сопствени пенис.

Ален Делон и његов кум и шеф корзиканске мафије Франсоа Маркантони били су главни осумњичени за ово убиство. Ален Делон је на суђењу одбацивао оптужбе правдајући се својим пријатељством са убијеним коме је нербројено пута помагао. Ипак, глумац је током суђења дао једну несмотрену изјаву медијима, а она је гласила. „Шта ради господар кад га уједе пас. Убије пса“.

Франсоа Маркантони је практично због суђења у афери „Марковић“ био главни осумњичени и провео је у затвору у више наврта око 5-6 година. Корзикански кум је написао три књиге мемоара са обиљем контадикторности око случаја „Марковић“. У првој књизи негира познаство, да би на средини исте написао да их је упознао Делон. У трећој књизи наводи једну вечеру са Помпидуом и његовом женом на којој је био и Марковић.

Франсоа Маркантони није обичан гангстер. Он је одиграо историјску улогу у Француској. Као што је Лаки Лућано са сицилијанском мафијом омогућио искрцавање савезника на Сицилији, тако је и Маркантони помогао Покрету отпора Шарла де Гола да се искрца на југ Француске и да крене у тријумфални поход на Париз. У прилог томе говори чињеница да је три месеца пре његове смрти 2010. године француски председник Никола Саркози одликовао Франсоа Маркантонија Легијом части заслуга за народ.

Стевица Марковић је последњих месеци живота, кад га је откачио Делон и кад је био потпуно изгубљен, потражио помоћ од Франсое Маркантонија, очекујући да ће му корзикански дон помоћи у уцени Помпидуа и његове жене. Последњи сведок који је видео Марковића био је Урош Милићевић који је убијен у Бриселу 1976. године. Милићевић је изјавио у истрази да је седео у кафићу са Марковићем када му је овај рекао да има састанак са моћним човеком који ће му помоћи да истера ствар и узме новац. Стевица је ушао у кола у којима га је чекао Маркантони.

Истрага је покушавала да докаже да је најлонска кеса у којој је нађен леш Марковића била кеса од неког душека који је купио Франсоа Маркантони за своју кућу. Чак је то и доказано преко регистарског броја на душеку, али је Маркантони, као и Делон, ослобођен кривице услед недостатка доказа. Иначе, породицу Марковић је на суђењу заступао чувени адвокат Ролан Дима, који ће касније постати министар иностраних послова у влади Франсоа Митерана.

„Никавог Стевана Марковића никада нисмо видели“

Политички аспект афере „Марковић“ настаје после убиства самог Стевице Марковића. Премијер Жорж Помпиду је гашењем студентских демонстрација постао „господар ситуације“ и особа која је претила да помрачи звезду чувеног председника Шарла Де Гола.

Спремају се избори за председника у Француској. Де Гол хоће да постави као свог наследника, али не некадашњег миљеника Помпидуа јер он прети да постане већи и популарнији од свог ментора. Де Гола је Помпиду подсећао на епизоду са студентским немирима и чињеницом да је славни генерал побегао пред студенстким немирима у америчку војну базу у Немачкој. Зато Де Гол и екипа желе да се отвори завера против Помпидуа. Полиција проналази сведоке пред којима се Стевица Марковић хвалио да је учествовао у оргијама госпође Помпиду и да је то фотографисао.

У истрази после Марковићевог убиства, један Србин је тврдио да је са Стевицом ишао на оргије у палате у околини Париза и да је Марковић на њима фотографисао. Деголисти су сматрали да је ово одличан материјал за политичку ликвидацију Помпидуа и да ће га то зауставити на изборима. То се није десило. Помпиду се кандидовао поред афере „Марковић“, победио, и као председник обележио нову епоху у историји Француске после Де Гола.

После смрти Жоржа Помпидуа, његова супруга Клод и син објавили су књигу његових сећања где бивши премијер и председник Француске описује политичку позадину афере „Марковић“ као борбу за наслеђе Де Гола и да су у ту аферу умешани водећи функционери деголистичке партије као и сам генарал де Гол. У књизи се налази део у коме пише да су Жорж и Клод Помпиду познавали Алена Делона као највећу звезду Француске и да су се дружили с њим, али да никавог Стевана Марковића нису никада видели.

Трагични неспоразум са великим светом

О трагичним судбинама Стевице Марковића и Мишка Милошевића креатор документарца „Лепи мртви“, Миломир Марић каже:

– Стевица није схватио та правила игре као што ни Србија није схватила правила игре после пада берлинског зида. Ми бисмо да запад изгледа по нашим схватањима. После афере ‘Марковић’ почиње наш страх од запада. И то траје до дана данашњег. Тај трагични неспоразум са великим светом над којим смо згрожени што нас не разуме. Да ли је госпође Помпиду волела девојке или младе момке, то је њена приватна ствар.

Ако је Стевица Марковић набављао младе и лепе девојке за 500 франака за вече за председнички пар Помпиду, то је требало да остане тајна. Било је у свету великих државника са врло занимљивим склоностинма али никоме није пало на памет да уцењује председника Америке или Француске и преточи то у сопствени капитал – сервисом за прање кола у Београду.

Izvor: kurir.rs

Oznake: Alen Delon, Elvis Prisli, Miloš Milošević, orgije, Pariz, Pompidu, Srbi, Stevica Marković, Francuska, Holivud