Pročitaj mi članak

Priča o Kosovu i Metohiji i papi kao srpskom savezniku

0

Dačić: ,,Da li nam je bitno da Vatikan prizna Kosovo ili nije, …. da li ćemo nešto raditi ili ćemo i dalje biti u nekim rovovima koji nam nisu praktični. Nama je interes da papa bude na našoj strani kao što je bio oko Stepinca“.

AD MAIORAM GLORIAM DEI илити прича о Косову и Метохији и папи као српском савезнику

Папа Франциско је први римски папа који је дошао из језуитског монашког реда. Будући да је реч о монашком реду из којег долази најинтелигентнији, али и најлукавији, најфанатичнији и најборбенији припадници римокатоличке цркве, мора се укратко описати дух и особине тог монашког реда.

Вредност коју језуити узимају као врхунску и која им највише помаже да делају у већу славу Божју (максима на латинском је у наслову овог текста) јесте та да се одрекну сопствене личности. Одрицање од сопствене личности се тумачи као врховна слобода јер човека спутава његова личност. Другим речима, језуита психички треба да буде тако формиран да он нема своју савест, расуђивање и вољу. Он је у стању апсолутне покоре према генералу језуитског реда, а овај према папи. Која год наредба дође од папе или од генерала, језуита мора беспоговорно да изврши или бар да покуша да изврши наредбу. Међу језуитима се одбијање наредбе надређеног тумачи као смртни грех. Оснивач реда, Игњацио Лојола, је то сликовито описао у својим Духовним вежбама рекавши, парафразирам, да ако наше очи виде црно, а папа каже да је то бело, ми морамо поверовати да је то бело иако наше очи виде да је то црно.

Друго по чему су језуити својствени јесте релативизам. Њихова пракса врви од релативизовања свега, а нарочито верских норми. То је дозвољено само уколико је у служби остварења њиховог циља, а то је да сви на свету савију главе пред римским папом. Навешћу један сликовит пример. Чувени језуита Матео Ричи је мисионарио по Кини. Будући да кинеске власти нису дозвољавале прозелитизам, Матео Ричи је одлучио да то уради на следећи начин. Најпре (а опет како је Лојола учио) одлучио да се прилагоди кинеској средини. Обукао се као Кинез. Једино што га је разликовало од осталих Кинеза јесте то што је пришио криж на левој страни. Друго што је одлучио да ради јесте да продуби знања из астрономије и математике и да тако уђе у кинеске интелектуалне и дворске кругове будући да су Кинези били заинтересовани за продубљивање знања из ових наука. Међутим, он је кроз астрономију и математику хтео да шири католичку веру. Углавном, Ричи је успео да се пробије у врх кинеског друштва. Остао је упамћен као први Европљанин који је ушао у Забрањени Град. Дакле, дошао је до самог цара. Он кроз свој рад успева да неколико кинеских званичника покрсти. Када су Кинези схватили шта он заправо ради, позвали су га или да се одрекне своје вере или ће се суочити са тешким последицама свога делања. У знак да се одриче своје вере, Ричи је стргао криж са своје одежде и погазио га! Да ли је после тог чина Ричи престао са прозелитизмом? Наравно да није.

Даље, Ватикан има једну од најбољих обавештајних служби на свету (Симон Визентал је говорио да је та служба знатно боља од Мосада) тзв. Sodalitum pianum која је основана 1566. године (неки изворе говоре да је основана 1500. године). Званично је распуштена 1922. године, али се и данас сматра да постоји. Са њом су тесно повезани језуити којима се поверава координација рада те службе. Уосталом, ваља подсетити на то да је од оснивања језуита нагло порасло практиковање исповести и коришћење исповедаоница. Због светости? Неће бити. На тај начин онај који исповеда долази до најповерљивијих тајни и он то даље преноси ка вишим црквеним структурама. То је кључни разлог због чега су се језуити трудили да се наметну као духовници владарима и племићима. На тај начин долазили су до битних државних тајни тако да је то довело до концентрације огромне моћи у рукама језуита (поред наведеног, образовање деце владара и племића, али и деце уопште је било средство за ширење утицаја, али то је посебна тема) и претварање истих у дубоку државу у разним европским државама. Дакле, до папе великом брзином долазе разне информације. Банализујем, захваљујући претходно описаном, он врло брзо може да сазна о броју верника у неком селу на Андима и да се упозна са приликама на том простору. На основу свега реченог, сада можемо прећи на коментарисање изјава министра спољних послова.

Најпре, прича о папи као српском савезнику је, грубо речено, тотална будалаштина. Папа као српски савезник је исто као да кажете да су по свом животном схватању, историјском искуству и свеукупној философији живота и извора самосазнања, Јапан и ислам две компатибилне категорије. Шта је све папа радио кроз историју Србима је толико јасно да је реч о ноторној чињеници, а ноторне чињенице су по својој природи такве да се оне не доказују. Другим речима, папа по дефиницији не може да буде наш савезник. Нити је био, нити је, нити ће бити. С тим у вези, да ли се он као савезник понаша када он одлично зна (а знамо на који начин се исти обавештава) шта су католички јерарси на КиМ говорили за српске светиње на КиМ, затим зна за присвајање црквишта Новом Брду, цркве у Винарцу? Ништа није предузео поводом тога, а он као неприкосновени ауторитет у цркви има моћ да све то обустави.

Друго, прича о Ватикану и непризнавању КиМ као државе. Формално, Ватикан то није урадио, али постоји једно велико АЛИ. Познаваоци устројства римокатоличке цркве истичу да када се формирају бискупије, које требају да буду у склопу надбискупије, да се води рачуна о границама једне државе. Другим речима, београдски надбискуп би требао да буде надређен црквеној структури на КиМ. Није тако. Бискупија која покрива простор КиМ је директно подређена папи! Даље, у Призрену постоји језуитска гимнзија која носи име по Лојоли. Ове године улазимо у 19. годину како та гимназија ради. Стога, по чијем праву је она основана? Да ли је Ватикан тражио дозволу од српских власти за то и да ли је консултовао релевантне српске законе када је приступио оснивању те гимназије? Чисто сумњам. На крају, директор те гимназије, језуита Алекс Боделфед у својој изјави за ,,Jesuits Global“ ниједном није споменуо придев српски при свом опису где се та гимназија налази. Другим речима, наводио је како је Призрен град на југу Косова, говорио је о ,,косовском друштву“, а Србе је споменуо само у том контексту да нема Срба ученика у тој гимназији. Врхунац његовог казивања је био тај када је Косово назвао једном од југословенских земаља. Дакле, он је сам рекао да је Косово држава! Неко ће рећи да то није спорно будући да је он појединац, али понављам, он као језуита нема ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ. ОНО ШТО ЈЕ ОН РЕКАО ЗАПРАВО СУ РЕКЛИ ГЕНЕРАЛ ОДНОСНО ПАПА КРОЗ ЊЕГОВА УСТА! Да то није тако, он то не би смео рећи јер то би се тумачило као побуна против надређеног што је смртни грех у очима језуита.

Затим, зашто министар потпирује нашу цркву да се врзма око папе? Хоће ли она променити његов став? Хоће, али у једном случају. Да пређемо на унију, а да нас владике све приведу пред ноге папи. Немам доказа за ово, али можда је већ давних дана папа некоме из црквеног или политичког врха дао понуду да он свој ауторитет употреби да се КиМ поништи као држава, али да заузврат уђемо у његов овчињак. Личи то на њих.

С тим у вези, неки ове министрове изјаве тумаче као притисак да црква дозволи долазак папе у Србији. Из цркве говоре да може, али да папа прво оде у Јасеновац и да се покаје за геноцид који је над нама спроведен. Мислим да му се не треба дати да дође ни у том случају. Зашто? Папа је језуита и он кад би то урадио не би одустао од свог наума да нас уведе у његово стадо. То потврђује Ричијев пример који је претходно споменут.

На крају Степинац. По мом скромном мишљењу, нашој цркви уопште није требало да се петља у тај посао. Штавише, наш народ би имао користи од тога да Степинца огласе за свеца јер међу нама има још заблуделих у контексту тумачења наших односа са Хрватима и са Ватиканом. Тим потезом ствари би биле дефинитивно истеране на чистац.

Тако да ово што је дошло од министра или је тотално незнање или још горе, реч је о намерном довођењу у заблуду српског народа….. А овима са којим имамо посла не треба веровати чак и кад благоглагољају јер не треба никад заборавити да је реч о AD MAIORAM GLORIAM DEI….