Pročitaj mi članakPre 100 godina, američki državni neprijatelj broj jedan bio je jedan mafijaš. Danas je to glavni politički protivnik američke duboke države, koja ipak i dalje insistira na držanju lekcija o demokratiji ostatku sveta.
Можда нема бољег примера који илуструје степен пада Сједињених Америчких Држава током последњих стотинак година од поређења случајева Доналда Трампа и Ала Капонеа. Током 1920-их година, декларисани државни непријатељ број један био је осведочени гангстер и убица Ал Капоне. Органи реда и мира су годинама покушавали да га приведу правди и адекватно га осуде, међутим безуспешно.
На крају је 1928. године амерички министар финансија једноставно наредио потчињенима да „укебају Капонеа“ (get Capone) како знају и умеју. И пронашли су начин, тако што су, на основу једне пресуде Врховног суда САД, против њега дигли оптужницу за неплаћене порезе на нелегално стечену добит. Капоне је на крају завршио у затвору, из којег је изашао са трајно нарушеним здрављем и умро у 49. години живота.
У САД 2023. године, окружни тужилац у Менхетну, Алвин Брег, испуњава своје предизборно обећање да ће „укебати Трампа“ дизањем врло спорне оптужнице против 45-ог – а можда и 47-ог – председника државе, за порески прекршај (опет паралела са Капонеом) приликом плаћања ћутања укупно троје људи чије су (недоказане) оптужбе о наводним ванбрачним сексуалним аферама и ванбрачном детету могле да нашкоде Трамповој председничкој кандидатури.
Пре скоро сто година, званични државни непријатељ број један у САД био је неспорни криминалац. Данас, истина незванично, непријатељ број један те исте државе није човек који убија људе и води мафијашку организацију – већ човек који је перципиран као главна претња естаблишменту, односно незваничној структури моћи популарно названој „дубока држава“. Дакле политички противник.
У прилог овој констатацији, један од најпознатијих америчких адвоката, Ален Дершовиц, пореди садашњи прогон Доналда Трампа са најмрачнијим добом стаљинизма. У интервјуу за вашингтонски медиј The Hill, Дершовиц истиче:
„Оно што је савршено јасно је да његово име није Доналд Трамп и да се није кандидовао, ниједна од ових истрага против њега не би била покренута. То су све примери прво циљања човека а затим превртања по кривичним законицима ради накнадног проналажења злочина. Наш највећи министар правде свих времена, Роберт Џексон, једном је рекао да је било који тужилац у стању да преврће по законицима и нађе нешто за шта би могао да оптужи некога ко је на мети или ко му се не допада. То је исто као када је шеф КГБ-а (заправо његовог претходника, НКВД-а – прим. аут.) Лавренти Берија рекао Стаљину: покажи ми човека и ја ћу ти показати злочин.“
Захвално је цитирати Дершовица по овом питању зато што је Дершовиц све само не Трампов политички истомишљеник. Напротив, по сопственом признању, никад није гласао за Трампа и, као декларисани либерални демократа, на потпуно је супротним позицијама од Трампових по скоро свим суштинским политичким питањима. Али је, баш зато, прихватио да буде део Трамповог правног тима током његовог првог импичмента, иако је јавно подржао Хилари Клинтон током кампање 2016. године. Као истакнути правник, Дершовиц се једноставно декларисао као неко ко није партијски опредељен кад је реч о уставу, и бранио је свој ангажман аргументом да ”брани интегритет устава, што у овом случају погодује председнику Трампу”.
Дершовиц врло добро схвата да организовани правни прогон Доналда Трампа није само ствар домаћег законодавства и политичке борбе:
„Ово има међународне импликације. Председник Ел Салвадора недавно је одржао лекцију Сједињеним Државама преко Твитера. Рекао је – прогоните човека који се кандидовао за председника против садашњег председника, а нама држите предавања о демократији. Изгубили сте свако право да држите лекције о демократији било којој јужно- или централно-америчкој држави. Треба да гледате своја посла.“
У том контексту, Дершовиц подржава и најновију одлуку шефа Комитета за правосуђе Представничког дома америчког Конгреса, Џејмса Џордана, да позове бившег Бреговог помоћника, Марка Померанца, да сведочи пред комитетом ради расветљавања Брегових мотива у дизању оптужнице против Трампа. Према Дершовицу, ово се не може окарактерисати као пуко мешање највишег законодавног тела у ствари које се тичу искључиво правосуђа:
„Конгрес има легитимно право да испита нешто што има утицај на спољну политику, ако ми више не можемо себе да истичемо као бастион демократије. Ако прогонимо једног бившег председника, то опет није ништа у поређењу са прогоном актуелног председничког кандидата. Размислите како то изгледа у спољном свету. Имате човека, члана демократске партије, чија је кандидатура за место тужиоца била заснована на обећању да ће укебати противкандидата вође демократске партије. Он затим преврће по законицима, не може ништа да нађе, и онда склепа лажни прекршај и лажно кривично дело, и затим нађе довољно материјала да убеди велику пороту да дигне оптужницу. То свакако утиче на америчку спољну политику, а Конгрес је овлашћен да се бави стварима везаним за спољну политику. Да ли треба дозволити неком локалном окружном тужиоцу да води такву кампању? Ја сам 35 година предавао правну етику на Харварду и истог тренутка бих увео етичку забрану да било ко може да се кандидује за тужиоца на основу обећања да ће неког укебати. То је једноставно антиамерички.“
Све изгледа још горе у светлу двоструких аршина који се очигледно примењују када је реч о Трампу и његовом вероватно најљућем политичком супарнику, Хилари Клинтон.
Једна политичка карикатура можда најсажетије описује ову ситуацију: Џо Бајден и Хилари траже да се Трамп затвори, док је њихова скупоцена одећа прекривена флекама на којим су исписана сумњива дела за која им се никад није судило: од компромитујућег материјала нађеног у лаптопу Хантера Бајдена, па до Хилариног коришћења приватног сервера за тајне документе, уништавања инкриминишућих доказа и прављења лажног досијеа против Трампа.
И онда таква држава реши да организује „самит о демократији“ и још одлучује о томе ко је на свету „демократа“ а ко „аутократа“. И онда неко из такве (дубоке) државе дође да вам држи моралистичке придике о демократији и правној држави.
И, још горе – нађе људе који ће да га слушају и схватају озбиљно…
