Прочитај ми чланакДа подсетимо. После протеста америчких радника 1886. године, који су тражили осмочасовно радно време у Чикагу, а који су се завршили трагично, од 1889. се сваке године обележава Дан међународне радничке солидарности — Први мај. Међународни празник рада је нешто што се у време социјализма у нашој земљи славило свечарски.
Данас, скоро 13 деценија касније, пролетерски првомајски уранак се свео на роштиљање оних који то себи могу да приуште, незапослени маштају какво-такво запослење, а о правима радника послодавци одлучују скупа са државним врхом.
О положају радничке класе у Србији данас и улози синдиката у заштити радничких права, Јелица Путниковић у данашњој емисији „Енергија Спутњика“ разговара са Ранком Савић, председницом Асоцијације слободних и независних синдиката Србије (АСНС) и проф. др Зораном Стијиљковићем, председником Уједињених гранских синдиката (УГС) Независност.
Нека од питања на која ће синдикални лидери одговарати су франгментираност синдиката, колико у Србији постоји синдикалних организација, да ли се у борби неких појединаца да буду синдикални лидери изгубила суштина сврхе синдиката — да се боре за права радника…? Јавна је тајна да многи послодавци бране синдикално организовање запослених. Али ни запослени, срећни што уопште имају посао у ово време кризе као да немају храбрости да се боре за своја права. Поново је актуелно питање како натерати послодавце да запосленима редовно уплаћују плате и доприносе, односно зашто држава не поштује већ постојеће законе и не санкционише их.
