Pročitaj mi članak
Прича о разбојницима на крсту је једна од најупечатљивијих у Јеванђељу. Мада свака прича увек актуелно одсликава и савремене догађаје, што у метафори којом се долази до истанчанијег смисла о обожењу, што у неким другим аналогијама (ако, рецимо, упоредимо Христово праштање прељубници пре више од 2000. година са екстремистичким убијањем прељубница у савременом веку код неких народа, чиме заправо увиђамо претежност Христових дела до чијих, макар моралних ако већ не може онтолошких, порука се не долази прогресивно ни у данашња времена).
На крсту, поред Христа, имамо, већ знамо, два разбојника. Обојица као да иконизују свакога од нас. Сви имамо неки грех. Али, код ове двојице имамо тоталну другачију устројеност бића, код једног чак искорак из бића, премда обојица исти грех деле. Једна исповеда веру, други не. Други условљава веру као што данас чине многи, у стилу:
“Боже, ослободи ме неког притиска, дај ми ово или оно, и ја ћу поверовати у тебе!”. Неслободна позиција. Тако непокајани разбојник куша Христа: “Ако си Син Божији, спусти нас са крста!”.
Покајани разбојник поступа, за разлику од суровог рационалисте, тотално нелогично, не концентрише се на своју агонију, коју сигурно осећа, него на Христа за којег је, такође распетог, тек тотално нелогично поверовати у том тренутку. И Христос не остаје равнодушан, нити се Он Сам концентрише на Своју агонију (“…сине, ето ти мајке; бићеш са мном данас у рају; Оче, опрости им, не знају шта чине…”). Ова двојица, дакле, одсликавају наше унутрашње профиле. Својим распећем питају нас којој страни нагињемо. На ком темељу вере се оријентишемо, макар само декларативно а да то не доведе до дефлорисаности другог.
Ова прича показује да нека јововска дилема није у првом кадру (“зашто патим”), она је периферна, већ да ли смо својој вери претпоставили условљавајућ а пролазан или пак слободан а есхатолошки угао егзистенције (“има ли даље иза патње”). Покајани уводи смисао на најпарадоксалнији начин, на месту срамоте, на распетом крсту, где га притиска уместо клина бесмисао постојања. Он хоће даље.
Не бежи од крста, не бежи од смрти, иако је то најлогичнија ствар која ће се неминовно десити тог тренутка. Улази у однос када се чини да време за однос није. Налази веру на најмање траженом месту, од којег и хришћани данас беже тражећи лагодније позиције своје вероисповести. Налази веру на крсту. То је скандал за рацио. Његова вера не тражи да сиђе са крста што је у том тренутку једина логична солуција. Уместо да кидише и ропће због болова које осећа, он улази у дијалог са распетим Богочовеком. Заједно страдају. Богочовек не користи Духа Светога да би одстранио ни Себи ни другоме бол. Нема седативне вероисповести. Том логиком ће касније ићи многи аскетски оци који и поред изобилних дарова Духа никада нису молили да их Бог рецимо ослободи од неког биолошког дефекта природе.
Треба се, дакле, запитати на ком извору тражимо, или чак кушамо, веру? Јер, очито је да многи долазе у Цркву са мотивима да се ослободе притиска у нечему (криза идентитета, финансијски проблеми, криза брака, личне психозе, итд.) а да не виде да је посреди притисак смртне природе у питању. Мало ко полази од притиска смрти, од бесмисла живота, од празнине бића које вапије за присуством Духа. Надасве, мало ко полази од императива љубави која конституише непропадљиву односност. То је полазна тачка дистинкције између литургијских и нелитургијских персоналних интеракција.
Непокајани разбојник је поклекао пред исповешћу вере која није положена у темељ жртве. Он не види даље од себе. Његов ужас је концентрисан у смрти јер је сопство све што има а што не жели никако да изгуби у том тренутку. То иде до грозничавог приговарања Христу. Не види Другог али ни трећег, те стога не види ни себе. Вера је за њега илузорна. Бајколики опијум који не решава ствар. Али, вера и не решава ствар јер има есхатолошку подлогу. Само тако можемо разумети поступак вероисповести покајаног разбојника.
Непокајани условљава Богочовека али му се Бог не обраћа, не окреће главу ка њему. Можда силазак са крста не би ни променио његов темперамент. За разлику од покајаног, он остаје у границама самосажаљења. Сматра да је неправедна жртва самим тим што умире премда свој морални стадијум не узима у обзир. То је логика којом се многи озлојеђено служе данас користећи агонију као таоца своје уобразиље или пак као таоца којим би покушали да оправдају своје безакоње.
Зато у његовом позиву да се сиђе са крста постоји нешто иронично, подругљиво. То није вапај за односом или есхатоном, већ неко профано ослобођење од једне стресне ситуације да би он наставио по старом – без преумљења. Нови човек, могућност одухотворења сопства, изгнан је на маргину постојања. Слобода је десакрализована на јефтин избор: “Дај ми то што ми треба или за мене не постојиш!”. Банална алтернатива. Искање без покајања, а не као да би Бог тобоже заобишао искање.
Ипак, центар искања није Бог Сам као што постоји у искању покајаног разбојника. Тако ни поруку Јеванђеља многи ни онда, ни сада не разумеју јер Бог објављује Себе, Тројицу, а Христос проповеда у причама Самог Себе и Саму Тројицу. То је база. А не оно што су други хтели од Христа или што су умислили од својих пројекција желећи да их рефлектују на Христа, како онда тако и сада. Одсуство чуда силаска са крста показује се излишно. На њему инсистирају и они испод крста. Пред ранијим чудима остајало се равнодушно – зашто би сад било другачије?
Мирише на провокацију. А опет, ни ранија чуда нису била сама себи циљ. Зато и сада одсуствују. Акценат није на чуду избављења већ на смрти Христовој која је Његов избор ради васкрсења мртвих јер три године говори ученицима да ће бити предан и убијен.
А онда почиње драма. Умире Богочовек. Цео, не половично. И он се буни против смрти. Зато вапије за Оцем. Зато се и буни природа са својим помрачењем, земљотресом, устајањем неких из гроба, пуцањем завесе у храму… Догађа се тајна есхатона која је позната само Христу и покајаном разбојнику – остали остају изван тог увида. Бог не силази са крста, дакле, када други то желе, већ када Он жели тј. Бог Отац који Га и подиже из мртвих Духом у недељу. Зато ни ми данас не треба да останемо са упртим погледом пред манифестацијом чуда тј. у ишчекивању излазне ситуације “Ако ми помогнеш, вероваћу!”, већ да продремо у догађај иза страдања, са оне стране есхатона, у примат односа независно од страдања (што не значи и негацију истих јер онда не би било историје).
Поука је следећа: ако Бог Син заједно пати са покајаним, а да покајаном бол не угрожава однос ни веру, онда и усред смрти смрт налази свој егзодус иако ће човек умрети. Парадокс. Коју вероисповест ћемо, дакле, одабрати, покајаног или непокајаног, колико год се изнова распадали у другим сегментима битисања? А страдали, не страдали, умрећемо свакако. И то није природно стање, нити цела прича. Прича остаје да буде испричана када зађемо са оне стране свеопштег васкрсења, које још увек молитвом Цркве призивамо и које се још није догодило.
