Прочитај ми чланак
Исусова молитва је уметност над уметностима, али треба имати у виду да се као и сво духовно искуство првенствено преноси живом речју и примером.
Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману.
Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.
Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује.
Сетимо се бесмртних речи старца Силуана „држи свој ум у аду и не очајавај“. У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима – умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.
Архимандрит Сава Јањић
