Pročitaj mi članakKoloritni ali i legendarni britanski premijer Vinston Čerčil je govorio da kada nemate rešenje problema i ne znate šta da radite a želite nešto da sakrijete, formirajte radnu grupu koja nikada ništa neće rešiti ali će kupiti političko vreme. U duhu te Čerčilove "mudrosti" bi trebalo gledati i na "mirovnu" konferenciju o ratu u Ukrajini koja je najavljena za 15. i 16. jun u švajcarskom Birgenštoku kod Lucerna.
У ствари, то је потпуно бесмислена конференција коју је организовао Колективни запад по инструкцијама Стејт департмента и на њој неће учествовати не само они који су актери украјинског рата, него ни земље које имају и глобални утицај. Швајцарска као домаћин је, званично у име Владимира Зеленског коме је председнички мандат истекао 20. маја, на скуп позвала око 160 земаља али реалне процене су да ће само њих 70 послати своје представнике.
До почетка скупа тај број ће постати и мањи. То је, као и недавно гласање о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација, објективан показатељ америчког и западног глобалног утицаја.
Поред Украјине најављено је да ће на скупу бити речи о глобалној забринутости због нуклеарне безбедности, слободе навигације и хуманитарних проблема. А у „мировном делу“ основу ће чинити такозвани „План Зеленског“ у којем се захтева повлачење Русије на украјинске границе од пре рата. У овом времену ништа даље од реалности није од те конференције и то је сведочанство до којих граница, а у ствари и нема граница, сеже апсурд политике Колективног запада. Конференција је већ сада осуђена на неуспех али то више и није само неуспех, него и бесмисао.
Кључна земља за судбину Украјине је Русија а она није позвана на скуп у Швајцарској док је из Москве поручено да нико не би ни ишао и да је позвана. У Швајцарску неће доћи ни Кина, барем не на високом нивоу, као ни остале земље групе БРИКС.
Ни Саудијска Арабија која је претходно угостила два скупа о Украјини неће бити присутна. Аустралија ће послати министра за инвалиде. Такође, неће доћи ни амерички председник иако је Америка иницијатор конференције.
Једини стварни резултат конференције ће, како изгледа, бити коначан крај неутралности Швајцарске. Конференција о Украјини је један од најамбициознијих пројеката до сада неутралне Швајцарске који, међутим, како оцењује агенција „Ројтерс“, сведочи да та земља себе дефинитивно везује за Запад.
Наравно, политички представници Швајцарске негирају да су изгубили неутралност али признају да економски и финансијски интереси налажу њену припадност западним земљама, пре свега Америци. Ти интереси, тврди се у Берну, значе да она не може да буде неутрална.
У ствари, Швајцарска је одавно изгубила неутралност а деведесетих година је постала и чланица Уједињених нација. Америка има много инструмената притисака на ту земљу а најефикаснији су докази о њеној прљавој улози у Другом светском рату и сарадњи са Хитлеровом Немачком иако је (формално) била неутрална.
Иронија је да је та земља против Русије, она и наоружава Украјину, а постала је независна у великој мери управо захваљујући Русији после пораза Наполеона а до тада је била део Француске. Европске земље су признале њену независност и неутралност 1815. године.
Истраживање Центра за безбедносне студије у Цириху из марта ове године је показало да 91 одсто Швајцараца сматра да њихова земља треба да остане неутрална, али и међу њима 26 одсто верује да треба да стане на неку од страна у оружаним сукобима. О неутралном статус идуће године треба да буде и национални референдум. Додуше, на Западу више и нема истинске неутралности; Шведска и Финска постале су чланице НАТО-а а још је једино у неутралном статусу остала Аустрија. Али, она је чланица евро система јединствене валуте, што значи да и нема стварну неутралност.
У таквом амбијенту, мећу губитницима конференције је и земља домаћин јер губитком неутралности Швајцарска постаје мање атрактивна као глобални финансијски центар. Мало је вероватно да тога нису свесни они који одлучују у Швајцарској, али реално гледано, у актуелном западном амбијенту скоро да је немогуће остати неутралан.
Америка је наметнула правило „или си са нама или си против нас“.
И свима је на Западу јасно са каквим политичким и економским насилницима имају посла. Илустрације ради, Представнички дом америчког Конгреса је изгласао закон о увођењу санкција свим особама у Међународном кривичном суду (ИЦЦ) које учествују у истрагама и у налозима за хапшење и суђење особа које су под заштитом Америке и њених савезника. Значи, санкције за оне који раде свој посао.
Повод том закону је предлог Тужилаштва тог суда да израелски премијер Бенјамин Нетанјаху буде изручен ИЦЦ-у због геноцида у Гази, као и тужби против Израела за геноцид и Немачке за саучесништво у том геноциду. Али, у Вашингтону верују да су управо они врховне судије и судови.
Америка користи и било који скуп на свету да промовише антируску коалицију чији је главни „манекен“ Владимир Зеленски. Тако је на недавном редовном скупу министара одбране земаља Азијско-пацифичког региона у Сингапуру бануо непозван и Зеленски. Он је, како је објављено, позвао те земље да се придруже антируској коалицији и спашавају амерички поредак у свету. Изазвао је, међутим, известан подсмех и подсетили су га да управо те земље имају највише искуства са „америчким поретком“, од ратова у Вијентаму и Индокини до државних удара и пљачки преко Светске банке и Међународног монетарног фонда.
Америчка „мисија“ Зеленског није успела, мада је са Сингапуром Зеленски потписао „одбрамбени споразум“.
Неуспех конференције у Швајцарској, као и многих пре ње, није никакво изненађење али је врхунац апсурда да се одржава у време када Запад планира ширење рата против Русије. О каквом „миру“ је онда реч? У ствари, на Западу и у НАТО-у не постоји јасан план и то су тумарања од дана до дана по принципу, како је рекао један британски генерал, „видећемо шта ће да буде“.
У бекству од признања пораза Америка и њени савезници не само да одобравају употребу западних ракетних система на циљеве унутар Русије, што Британци већ одавно раде, него се све више говори и о слању НАТО трупа у директне сукобе са Русијом. Запад, међутим, како то признају и западни медији, нема јасан план шта би то могло да значи и како даље. Али, директно увлачење НАТО-а у рат са Русијом постаје све извесније иако је то, како оцењује „Њујорк тајмс“, рецепт за катастрофу. Америка ће у Украјину послати војне инструкторе, а неке НАТО земље их тамо одавно имају, а онда њихово присуство тражи и њихову заштиту не само земаљским системима него и авионима. То ће, оцењује амерички лист, неминовно довести до пуног учешћа Америке у рату против Русије. Тај сценарио је већ виђен у Вијетнаму.
Такав развој догађаја потврђује оно што се знало од самог почетка, да је реч о рату Колективног запада против Русије који се води на територији Украјине. То никада није био руско-украјински рат.
Приметан је хаос и готово паника, а француски историчар Емануел Тод сматра да за Запад није главно питање да ли ће Русија победити, него како да се сам избори са својим поразом.
Ту не помажу ни једна конференција ни самити. То су само делови пропаганде у куповини већ изгубљеног времена.
