Прочитај ми чланак
Судбина Дунђерских, најпознатије српске пречанске породице, могла би да стане у две и упозоравајуће и пророчанске реченице Милоша Црњанског, који је и сам био Пречанин: „Нико није склон да тако брзо заборавља своје вредности као наш, српски народ“ и „Време све мења: звања, додељена места, и пресуде“. Јер, њихова голгота, започета после Другог светског рата, слутила је да ће Срби заувек заборавити све што су Дунђерски учинили за свој народ, а учинили су много, да би време, ипак, бар начело и заборав, и неправду која им је нанета.
– Добро сте рекли „бар начело“, јер враћање оног што нам је одузето после Другог светског рата иде несхватљиво споро. Од 2006. када су донети закони о евидентирању земље и реституцији, прошло је осам година, а наших 1.000 јутара и даље ору други – потврђује у Србобрану, у прелепој кући коју је његов прадеда Стеван подигао још 1903. године, Душко Дунђерски (53).
Тих 1.000 јутара на „златној греди“ (тако се, и данас, назива најплоднији појас црнице у Европи који, од Тисе до Дунава, пресеца Бачку) јесу, иначе, тек половина онога што је Стеван Дунђерски поседовао после Првог светског рата.
– Када је формирана Краљевина СХС, а будући краљ Александар Карађорђевић најавио прву аграрну реформу, Стеван му је поручио: „Ако нашем краљу треба земља даћу, али има да дође да ме пита и да о томе разговарамо“. И гле чуда, Александар је 27. јула 1919. бануо у Србобран, одсео баш у овој кући, проборавио ту три дана и, у овој соби, о свему се договорио и са Стеваном, и са другим угледним људима, не само из Србобрана – прича Душко.
Салон у којем је Стеван Дунђерски примио краља
После тог договора, Стеван је на ползу новог отачества приложио тачно 1.200 јутара, а на преосталих 1.000 наставио да развија успешну економију. Производио је и продавао велике количине хране, имао своју банку, свој осигуравајући завод…
– Прадедино богаство је и даље било велико, а филозофија, као и код свих Дунђерских, остала иста: рад, рад и само рад! Његов унук, а мој отац Милан је, тако, по цело лето радио на нашем салашу „Радош“ док је његов најбољи друг, син благајника у нашој банци, ишао на море. Ех, што и ја нисам син благајника, а не велепоседника, па да и ја могу на море, вајкао се отац док је био дечак.
Венчање Стевана и Зорке Дунђерски у Србобрану
За разлику од 1919. разговора о земљи Дунђерских 1945. није било: од тада до 1953. свих 1.000 јутара брутално им је одузето, наравно уз етикету кулака и капиталиста коју су, као тешко бреме, носили деценијама. Салаш „Радош„ је, тако, припао ПИК-у „Бечеј“ и постао „Црвена застава“.
– Ово што овде видите је доказ једног потпуног бесмисла: салаш нико не одржава, а нама га не враћају. Зато ћу, ма колико то звучало парадоксално, од ПИК „Бечеј“ тражити да нам га, док чекамо, барем да у закуп, да спречимо потпуно пропадање – каже Душко, крај великих салашарских зграда са којих су већ однети врата и прозори, а цреп са крова нестаје буквално сваког дана.
Са његовом земљом, која се од салаша простире унедоглед, другачије је. Ни њу му, мада је одавно приложио сву неопходну документацију, додуше још не враћају, али је уредно узорана и спремна за пролећну сетву.
Душко Дунђерски на салашу „Радош„
– Ви данас код нас имате две врсте земље, тајкунску и државну, а она је, у ствари, тајкунска – вели, на крају, и не покушавајући да сакрије огорчење. – Пошто им је то право дато по закону, локалне самоправе, укључујући и србобранску, државну земљу су, а ње је довољно да се намире захтеви свих нас који тражимо повраћај, 2013. дале у трогодишњи закуп, махом управо тајкунима. Јер, ко би други, до они, по хектару могао да плати годишњу аренду од чак 70.000 динара? Зато не само наша породица оволико и чека да јој се врати оно што јој припада!
ТРИ ГРАНЕ ВЕЛИКЕ ЛОЗЕ
Душков прадеда Стеван био је син Новака, једног од три мушка потомка Аврама Дунђерског с којим је, још у 18. веку, управо у Србобрану, почео успон те породице старином из Вишњице код Гацка. Од другог Аврамовог сина Александра настала је бечејска грана Дунђерских, чији изданак Богдан је Матици српској завештао прелепи дворац „Фантаст“. Од трећег, Гедеона или Геце, наследника дела имања у Челареву, потекао је Лазар, отац чувене Ленке Дунђерски и велики пријатељ и мецена песника Лазе Костића. Та грана је, уз остало, подигла челаревску пивару, па у међуратној Европи престижну фабрику хране „Кулпин“, била један од оснивача „Новосадског сајма“…
МИЛОШЕВИЋ
Србобранској грани породице Дунђерски је, ипак, нешто враћено: средином деведесетих добили су парцелу од 34 јутра која им је одузета 1953. године.
– Испада да нам је само Слободан Милошевић нешто вратио, а био сам, признајем, међу онима који су се против њега борили и рукама и ногама – вели Душко.
(Вечерње новости)
