Прочитај ми чланакБио сам, матори, к'о у Данијеловој песми: "наиван, заљубљен и млад", осим што нисам био заљубљен, али дошао си ми на зицер, опет ко "Џули" Данијелу: "Стигла је сама са љетом, пришла и рекла - хелоу", осим што ниси баш ти мени пришао, нити рекао "хелоу", али било је лето, свакако.
Рано лето те 1914. када си, онако, мангупирајући се у кабриолету, са рибом на задњем седишту, прозујао крај Миљацке, а мене Чабриновић наложио да немам херца да пуцам… Није то било ништа лично, разумеш, каква Млада Босна, какви идеали, какве глупости – жестоки момци сарајевског асфалта, екипа, наш крај – наша правила, схваташ?
Јбг, кладио се с Чабром у 200 марака да ћу ја да запрангијам ако он има херца да баци бомбу, и навук’о ме човек, стварно бацио… Факат, испао сам национални херој, фаца како су потоњи клинци говорили, нешто као Бетмен-хаџија, али ови твоји се одмах истриповали, дигли фрку и прогласили рат Србији.
Да сам знао, Марије ми кеве, налупао бих Чабриновића к’о вола у купусу, јер био сам, рекох ти: „наиван, заљубљен и млад“. Да, млад као младобосанац, жељан шеге, јарана, ашиковања, какве црне револуције, идеје југословенства, или не дај боже српског национализма?! Па, шта ако је био Видовдан? Личим ли ти можда на роба косовског мита, неког напаљеног Обилића, или натрипованог Лазара?!
Добро, та идеја југословенства није била лоша, јеси мало сморио са оном анексијом Босне, реално било је разлога за атентат, али данас, с ове дистанце – пре бих опалио себи у главу него теби у груди, мој Ферди (извини што не персирам, али сматрам да смо убиством остварили значајну блискост, оно на пер-ту, што се каже)!
Значи, ја тебе- звиз, ви нама рат, напатимо се четири године к’о Кинези у Блоку 70, али на крају испаднемо шмекери каквих није било ни код Булића у „Црним бисерима“, али… Фора је у следећем: изгине у том рату трећина Србије, нешто касније ту Србију трампимо за Краљевину Југославију, још касније краљевину за социјалистичку Југославију, много касније за неку зиповану верзију државе истог имена, да би се на крају вратили на Србију, која данас изгледа нешто жалосније него тих првих дана по ослобођењу, 1918.
Пази следеће: ја, рекосмо, тебе- звиз, постанем национални херој, културноуметничка друштва назову по мени, вртиће, радне организације, неколицину улица, славе ме к’о Чолу, па на крају прођем к’о Србија- збуњен и зајебан! Ај’ што ме се сада одричу ови у Сарајеву, што Југе одавно нема, што Миљацка више асоцира на Дачића и Бешлића него мене, већ и ови моји у Србији појма немају шта би са мном?! Негде сам између Светог Саве и Аркана…
У Сарајеву ми спремају линч на стогодишњицу, у Београду ни то! Е, кад поменух Београд знаш где ми је улица и по чему је најпознатија – код штајге, матори, код штајге… Малолетне клинке и прецвале госпође се „пуцају“ у њој, ал’ не за идеале, већ лову. Ма, нема везе, које сам среће могла је да буде и уз неки стадион, па да ме, да простиш, зашоравају навијачи пре и после утакмица… Централна прослава можда и буде, ал’ на штајги, ако се „раднице“ сете да обележе стогодишњицу неким попустом на услуге, неки рава аутлет, сношај за Гаврила Принципа…
Схватам да је Србија тренутно к’о у поцепаним гаћама и да је последње што би хтела да се оно звано Ангела наљути, али… Ма, да ми је ова памет, а онај Видовдан – махао бих ти к’о да су Битлси дошли у Сарајево, ил’, не дај боже, Брега сам смислио песму, ал’ после атентата нема кајања…
Дакле, добри мој Ферди, шта да ти кажем осим – извини!
Озбиљан сам, Марије ми мајке! Стварно сам испао паљевина, наложили ме мангупи: „Само ти Гаврило окини, ако Чабриновић омаши к’о по обичају, и следује ти историја“! Аха, важи! Следовале ми батине к’о да сам на Кошеву, нешто историје, па недоумица да ли ће Жене у црном да ме испљују ко задњу барабу, Биљана Србљановић напише драму, Хаг подигне оптужницу, а званични Београд одлучи да се придружи незваничном Кусти на прослави у Вишеграду.
А и ти, рекох, у кабриолету, с рибом, у нашем граду, нашем крају, међу нашим рибама. Не иде, матори, морао си да нас испоштујеш, к’о да си у Земуну, капираш?! Веруј ми, од тог дана непрестано размишљам шта би било да сам остао гајби, да ми је било смор, како ови данас кажу, да изађем, да се нисам петљао с тим младобосанцима, који реално и нису били нарочито млади.
Рекао би човек бој-бенд, а оно кубураши, самураји сарајевског асфалта, а ти, мој Фердинанде, налетео на зицер ко Лејла Вајти… Море, само да сам знао у каквој ће дилеми и проблему Србија бити данас због мене? Ни да слави, ни да не слави.
Мислим, реално, данас мене, за сто година Кристијаново прангијање у „Мажестику“, и то је био почетак једне нове ере… Ма, да се правимо мртви, као кад наиђе медвед, и чекамо да прође и тај Видовдан. Ти и ја и онако јесмо, а Србија нек устане 29. и настави даље звиждећи као да се ништа није десило.
Реално и није! Црна хроника, само што тад није било Машана Лекића да направи документарац, па ето ти историје…
