Pročitaj mi članakAlbanci nemaju kapacitet za velike zalogaje koje su naumili, pa ma kakvu podršku imali od nekih zapadnih zemalja.
Етнички Албанци на Балкану ипак прецењују своје могућности и, заборављајући своју слуганску улогу у геополитичким играма, почињу да верују да могу бити пресудни актери балканске политичке сцене. Уствари, верују да могу све што желе. У политици се, међутим, нереалан приступ и прецењивање сопствених могућности скупо плаћа и после година награђивања за прихваћену улогу у страним интересима Албанци су на путу да изгубе свој досадашњи статус.
Недавно је швајцарски лист Ноје цирихер цајтунг, који је обично добро упућен у албанске послове, оценио да се „Албанци на Балкану осећају јачи него икад”. И то не само због подршке кључних земаља Запада него и због процене да су албански суседи, њихови „традиционални противници“ – Србија, Грчка и Македонија – знатно ослабљени. Истовремено, Албанци верују, пема приватним изјавама њихових лидера, да су моћни и због тога што се ти њихови суседи све више политички ослањају на западне земље које су и највећи албански заштитници. Другим речима, исти је „газда”, с тим што Албанци сматрају да према њима те западне земље имају обавезу, дуг, пошто су они њихови подизвођачи балканске несреће.
Без Албанаца не би било ни бомбардовања Србије. И управо од те 1999. године почиње да буја албански осећај моћи, а најновија демонстрација те погубне самоуверености је ових дана такозвана Тиранска декларација, којом Албанци, на челу са званичном Тираном, траже прекрајање државе Македоније и стварање услова да та држава нестане и отвори пут изградњи такозване Велике Албаније. Идеје о уједињењу свих Албанаца и стварању Велике Албаније – или, како је још зову, природне или етничке Албаније – нису нове, али ово је први пут да су озваничене у документу донесеном под ауторитетом званичне Тиране. Такозвана Тиранска декларација је дакле званичан документ, из којег би требало да проистекну и конкретни политички кораци. А у постојећим околностима, у реалности, то би готово сигурно довело до новог рата на Балкану. Македонија једноставно не може у миру да нестане, а када избије рат, онда би насупрот Албанаца готово сигурно биле увучене и Србија, и Црна Гора, и Грчка, која такође има проблем са албанском мањином, а вероватно и Бугарска. У очигледном прецењивању својих потенцијала Албанци би, врло је вероватно, и довели до тог рата. Таква могућност се не би смела потцењивати.
МИТ О БРОЈНОСТИ АЛБАНАЦА
Један од најстаријих албанских митова је онај о њиховом броју. Још је пре стотину година један од њихових лидера Хасан Приштина тврдио да их има осам милиона. Шта је, међутим, реалност? У Албанији, према попису становништва из 2011. године, живи 2.821.977 становника. Али нису сви Албанци. Међу житељима Албаније је око 300.000 Грка, Македонаца, Срба и Цинцара. Уз то, последњих година је из Албаније отишло скоро 400.000 људи, па тако у тој земљи сада живи нешто мање од 2,5 милиона. На Косову и Метохији је, према проценама, око 1,3 милиона Албанаца, а не, како се јавно говори, два милиона. У Македонији их је близу 400.000 мада је тачан број непознат јер се многи Турци и Торбеши, македонски муслимани, изјашњавају као Албанци. Све заједно, укључујући Црну Гору и Грчку, на Балкану живи до пет милиона Албанаца. У случају рата, Албанци би се нашли наспрам свих других, а њих је далеко већи број, па албанска „математика” губи смисао.
Убрзо после охрабрења бомбардовањем Србије и перспективе отцепљења Косова у Тирани је почео рад на пројекту такозване Велике Албаније, која је сада упакована као Природна Албанија. Пројекат јавно предводи албански академик цинцарског порекла Кочо Данај, који тај документ представља као независан иако је Данај саветник досадашња три албанска премијера. Суштина је у стварању албанске државе на свим територијама где живе Албанци, а образложење је да се тиме исправља „историјска неправда”, начињена када је на Лондонској конференцији 1912/1913. створена Албанија. Њена идеолошка основа је Бујанска конференција, коју су организовали југословенски комунисти на крају 1943. и почетку 1944. године.
Према ауторима пројекта Природне Албаније, до нове албанске државе и уједињења Албанаца требало би да дође корак по корак. Један од корака је очигледно и Тиранска декларација.
Овде би ваљало подсетити да Тиранску декларацију треба разликовати од легитимног права Албаније као матичне земље Албанаца да води рачуна и штити Албанце и у другим земљама. То је легитимно што су потврдиле и суседне земље са албанском популацијом, најновија потврда је и недавна посета албанског председника Бујара Нишанија Прешеву и југу Србије. У извесној мери је легитимна и амбиција Албанаца да живе у једној држави. И, заиста, Албанија је једна од ретких држава која се свим својим границама граничи са рођацима. Али то је историјска реалност, Албанци су закаснили у историји, јер су били најупорнији у одбрани оних који губе и нису разумевали историјске токове. Уз то, Албанија није никад постојала као држава до 1912. године нити икад изван садашњих њених граница, па ни држатворни облик на свим просторима где живе Албанци. У преводу, Природна Албанија не постоји, то је бесмислено.
ТИРАНСКА ДЕКЛАРАЦИЈА ЈЕ ПОЧЕТАК КРАЈА
Свако ширење би значило отимање од других суверених држава, а то не може без рата. Један од доказа је и досадашња судбина Косова. Наравно, исход тог евентуалног будућег рата је под знаком питања, али у сваком случају не би могло без ратног сукоба. Албанци вероватно рачунају на то што је Албанија чланица НАТО, па да ће Албанце бранити Запад. Грешка у процени је, међутим, кључна јер НАТО брани, ако је то уопште више у стању, земљу чланицу коју би неко напао, а Тиранска декларација сугерише агресивне акције Албанаца према другим, сувереним земљама, укључујући и Грчку, која је такође чланица НАТО.
У круговима политичких хроничара влада уверење да пројекат Велике Албаније има подршку Запада и пре свега Америке, која Албанце види као кључне савезнике у деструктивним пословима на Балкану. И има много разлога за такво уверење. Али ситуација у свету се мења и све личи на још једну историјску грешку албанске елите и почетак краја повлашћеног статуса, који Албанци уживају међу западним земљама. Чињеница је да су Албанци последњих тридесет година били међу миљеницима западних земаља, и то као подизвођачи њихових геополитичких игара, па су им толерисани и ратни злочини, и сепаратизам, и криминал, убиства и корупција. И сада, нико са Запада није осудио такозвану Тиранску декларацију и отворену претњу суверенитету Македоније.
Али са званичног нивоа, са нивоа влада западних земаља, нико је није ни подржао. Подржали су је представник немачког министарства иностраних послова, али он није влада, затим НАТО и високи представник ЕУ за спољне послове Федерика Могерини. То ипак још увек ништа не значи. Другим речима, Тиранска декларација ипак није званична политика западних влада. Није то политика влада, него инерција и посао интересних група. Албанцима се много толерисало, али Тиранска декларација би могла бити онај корак више који ће битно променити досадашњи степен савезништва. Ситуација у свету се променила и још се мења. Уз то, савезништва на Балкану се често мењају, па нико не може да каже каква ће бити у скоријој будућности.
Објективно, Албанци немају капацитет за тако велике залогаје које су наумили, па ма какву подршку имали од неких западних земаља. И управо би Тиранска декларација могла да буде и почетак краја савременог мита о моћи балканских Албанаца и безрезервној подршци Запада
