Прочитај ми чланак
Велико изненађење за многе представљала је отмица београдског бизнисмена Милије Бабовића. Био је веома познат како међу људима који се разумеју у односе „београдског подземља“ тако и међу пословним светом. У обе зоне важио је за јаког човека.
После киднаповања сви су говорили да га је отео неко много самоуверен и дрзак, баш због репутације коју је Бабовић уживао. Овај бизнисмен је имао и обезбеђење, додуше, једног човека, али ни то му није помогло те критичне вечери. Полицији, тих првих дана, киднаповање није пријављено, али о отмици је брујао цео град и писале су све новине.
Бабовић је отет 24. марта 2002. године на Јужном булевару, у Београду. Пре киднаповања праћен је десетак дана. У томе су учествовали браћа Симовић, Влада Будала, Милан Јуришић, Дуле Крсмановић и Миладин Сувајџић. Везаног су га одвели на салаш, у село Вилово, код Титела. У почетку су га чували Јуришић и Калинић, у подруму једне од помоћних зграда на салашу. После десетак дана Бабовић је успео да побегне, али су га после 200-300 метара Јуришић и Калинић стигли. За казну, следећа три дана држали су га везаног за дрво у оближњој шуми и зверски мучили.
У међувремену, по наређењу Спасојевића, Сувајџић купује кућу у селу Крчедин код Бешке и ту пребацују отетог. Овде су га чували Крсмановић и Сувајџић. Током 40 дана заточеништва, Бабовић је претрпео многе физичке повреде, јер су га свакодневно мучили због покушаја бекства. Све време, преговоре са породицом о његовом ослобађању водио је отмичар Миле Луковић Кум, имитирајући шиптарски говор.
Откуп од 10,5 милиона евра плаћен је из два пута. Оба пута паре је носио Милорад Улемек Легија. Преко њега отмичари су знали све намере породице – да ли је обавештена полиција, ко скупља паре и колико је прикупљено… Оба пута, новац је Легија носио малтене право у Шилерову. После друге исплате пустили су Бабовића на ауто-путу Београд – Ниш, код „Ласте“.
Обе куће у којима је чуван Бабовић срушене су до темеља и саграђени нови објекти, како би се заметнули трагови. Све је то урадио Сувајџић по налогу Спасојевића. Половину пара од отмице узео је Легија. Седмог априла 2003. године, скоро годину дана после отмице, Милија Бабовић је дао изјаву полицији. Две недеље касније препознао је место где је држан, део салаша у Вилову и неке просторије куће у Крчедину.
Миладин Сувајџић је касније испричао: – Џукело – обратио ми се Спасојевић, који је често знао тако погрдно да ме назива, и ти ћеш да пратиш Бабовића.
– Милија је доста времена проводио у фирми, а ја сам за то време био у оближњем кафићу и мотрио кад долази на посао и када одлази. То сам јављао Аци или Миши Симовићу, а они Багзију и Јури… Киднапери су пратили Милију и када је одлазио у ФК Партизан код пријатеља Зечевића, док иде на рекреацију, игра фудбал… – После отмице Бабовић им је одмах нудио 200.000 евра да га пусте, а они су се смејали – сведочио је Сувајџић.
Бабовић је испричао да га је негде око 20.20 часова, у близини балона за мали фудбал, зауставило више особа у црним униформама, комбинезонима, који су имали полицијске ознаке на грудима и били наоружани аутоматима и пиштољима.
– Полиција, ово је хапшење – узвикнули су.
Потом су га пиштољем ударили неколико пута по глави, а затим угурали у „ауди“. Главу су му облепили широком селотејп траком. Није могао да дише. Лисицама су му руке везали на леђа. Чуо је радио-станице. Убрзо га пребацују у друго возило, а затим је уведен у неки објекат са „земљаним подом и прекривен даскама“.
Наредна четири дана провео је везан. Ставили су му лисице на руке и ноге, а између је био тежак ланац. Увече су му затезали ланце, тако да у том положају није могао ни да спава. Од четвртог до деветог дана постепено су му олабавили везе. Једног дана искористио је прилику и непажњу двојице чувара и побегао. То ће га коштати тешких мука.
Потрчали су за њим и запуцали. Како је девет дана био готово непокретан, без снаге, није далеко одмакао. Убрзо су га сустигли и почели да ударају пиштољима по глави, стрпали у „ладу ниву“ и одвезли у шуму. Тамо су га гурнули у рупу, везали за дрво и тукли по целом телу. После три дана пакла, кад су се уверили да нису откривени, поново га стављају у ауто и одвозе у друго склониште, у кућу у Крчедину.
Једног дана, долази мушкарац који му се представља као „Вођа“ и који све време прича шиптарским акцентом. Касније ће се испоставити да је то био Миле Луковић Кум. Мучили су га и давали „бесу“, како би све било аутентично, да ће му, ако не буде слушао наређења, побити чланове породице, набрајајући прецизно њихова имена.
Све време док трају преговори, они траже од њега да каже име човека који ће посредовати у преговорима, односно који ће бити курир и донети откуп. Кога год да је Бабовић предложио од својих пријатеља (Лековић, Зечевић, Радомир Живанић Баја), они би га батинали, јер им се није свидео предлог. У једном моменту чак је предложио и своју жену. Киднапери и мучитељи су знали кога желе за „курира“, а Бабовић тога никако није могао да се „сети“. Онда су му помогли.
Питали су га да ли зна неког „јаког момка“, па се уз њихову помоћ некако сетио Легије. Али, да би заварали траг, тада га батинају још више, говорећи: „Хоћеш да нам монтираш полицију?“. Ипак, на крају „пристају“ да Легија буде тај човек. „Убићемо и ту шарену п..ку ако буде требало“.
– Био сам изненађен како они знају све моје пријатеље, јер сам мислио да су Шиптари – причао је касније Бабовић. – У новом склоништу, колико се сећам, дошао је један младић да ме чува и захваљујући њему мој се положај мало поправио.
Био је то Душан Крсмановић. У Крчедину ће остати до коначног пуштања. Често је, како је причао полицији, чуо женски глас и неко дете. Вероватно су то биле комшије. Један од оних који су га чували је „отежано говорио“, а по свему судећи реч је о Ђури Мутавом и његовом „муцању“. Дан пре пуштања, рекли су му да ће бити ослобођен. Како је протицало време, а од слободе ни трага, Бабовић је био уверен да ће га убити. Следећег дана му се опет обратио „шеф“ са шиптарским акцентом и рекао да ће бити пуштен.
Ставили су му вату на лице, а онда селотејп. Натерали су га да легне у неко возило, тако да му је глава била у крилу човека који је говорио шиптарски. После полусатне вожње, избацују га из возила код бензинске пумпе „Слап“, на ауто-путу Београд – Ниш. Скинули су му фармерке, кошуљу, каиш, сат и јакну. Узели су му и 1.800 евра које је имао у џепу у тренутку када су га отели. Ипак, приликом ослобађања дали су му нешто новца. Зауставио је такси и одвезао се кући.
Његова породица је новац дала у два наврата. Први пут 5.250.000 евра. Новац је носио Данко, Милијин пријатељ, Легија и Зверко, иначе Улемеков човек из ЈСО. Када су новац донели код Остружничког моста по налогу отмичара, обе торбе са милионима су потопљене у воду, желећи на тај начин да униште одашиљач ако га има. Агонија је настављена, јер су отмичари тражили још толико.
Други део откупа, такође од 5.250.000 евра, носили су Легија, Жарко Зечевић (дугогодишњи челник ФК Партизан) и Зверко. Новац је предат у близини скретања са ауто-пута за аеродром у Сурчуну. Торба са новцем је избачена из кола код надвожњака. Наредних 20 минута, по наређењу отмичара, морали су да стоје на једној ливади. После тога су се удаљили ка граду очекујући да ће ускоро зачути Милијин глас.
Та прва сума сакупљена је у сарадњи са Бајом Живанићем („Верано моторс“), који је у време отмице био у Атини. Са њим су отмичари и преговарали.
(Наставиће се)
