Прочитај ми чланакСнежана Милковић, унука патријарха Павла открила је до сада многе непознате детаље из живота једног од најомиљенијих и најпоштованијих поглавара СПЦ у њеној историји.
„Често је долазио у нашу кућу још док је био Епископ рашко-призренски… кад год би дошао неким послом у Београд он би свратио код нас. Када је постао патријарх питали смо се да ли ће и даље долазити, да ли ће имати времена. Бака Агица која му је била најближа особа целог живота она је данима плакала и говорила – Мени не треба патријарх мени треба брат. Он неће имати времена да долази“, испричала је Милковић.
Међутим, како је рекла, патријарх је долазио сада чешће.
„Само се јави из Патријаршије и каже да би хтео да дође. И онда у кући настаје паника – чиме да га послужимо. Углавном је долазио превозом, тролом број 21. Једино када је био онај колапс у Београду када је саобраћај лоше радио, онда се дешавало да дође тролом 21 до Учитељског насеља. И онда му ја кажем: „Деда попо, тролејбус ти иде само до Славије“. А он каже – „Да али ми је то много ближе него да одавде идем пешке до Патријаршије“. Није дозвољавао да га ми возимо. Понекад само кад баш ми инсистирамо онда он да нам учини: „Добро, боље да вас послушам него да се са вама свађам““, рекла је она.
Истиче као се најчешће у народу и у медијима спомиње како је патријарх био скроман па је ишао пешке.
„Али та његова скромност је много више од тога. Није његова скромност била само у томе што је правио ципеле и ишао превозом. Он је уживао у физичком раду. Није било ништа необично да кад ја уђем код моје баке да га затекнем како у руци држи чекић или шрафцигер, да поправља нпр бакин бојлер, да крпи своје ципеле“, рекла је унуха патријарха Павла.
Каже да је долазио код њих у кућу поготову у време Божића.
„Тад је долазио код нас на ручак, то је била традиција. Тада је и најдуже остајао па смо могли са ним да причамо о свему“.
Кад год сам пред неком дилемом, прича она, ја се питам шта би деда Павле рекао. И скоро увек знам одговор, јер он је увек знао одговор.
Ево нпр у овој ситуацији кад људи стрепе од нуклеарног рата, терористичких напада, поплаве, људи гину… Сви се људи плаше тога. И онда размишљам шта би ми он рекао како да се смирим. А рекао би ми исто што ми је рекао 1999. када је било бомбардовање и када сам умирала од страха да мог сина који је тада имао 19 година не позову на ратиште… Он ми је рекао: „Снежана немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу… Разболећеш се. Превелика брига је исто што и небрига. Можеш ли ти великом бригом то да промениш? Наше је да урадимо само оно што од нас зависи, и то најбоље могуће. Остало је Божија боља.
„Каже како он никада није био љут, већ само забринут.
„Ја сам се ретко обраћала њему као патријарху, ја сам увек разговарала са деда попом. Али када чујем да се у народу прича и шта му замерају ја се одважим па му испричам. И тако када је било усвајања Устава, он је седео међу тада неким политичарима који нису били баш популарни. И ја сам му рекао да му то народ замера. А он ми рече на то:
„Није важно да ли седиш до Јуде, него да ли си Јуда. Није ме брига шта о мени говоре али патријарха морам да браним““.
Испричао јој је да да се лажи лако препознају и да оне нису опасне. Али да су полуистине врло опасне.
„Испричао ми је шта се десило једном приликом у Бечу. Тада га је један новинар питао да ли српски народ има чега да се стиди када су биле ратне деведесете. Рекао је: „Има српски народ чега да се стиди… али и хрватски, и босански и сви други народи који су учествовали у ратовима имали би чега да се стиди“. А новинар је извукао само онај део где он прича за српски народ. Њега је то веома погодило. Он ми је испричао да га је највише погодило то што има таквих људи који се користе лажима јер то је велики грех“
Она је истакла да се патријарх Павле није плашио за себе када је ишао на Косово у најтеже време… Каже да се само плашио да монахињама са којима је био у колима нешто не догоди.
„И када је постао патријарх он је и даље био монах… так осе поанашао. Уселио се у Патријаршију у једну собицу која је као остава. Она је била ширине два метра, знам је била толико јер је кревет био од зида до зида. Била је ту једна полица, један сеф, стари одмар и једна столица. Потпуно је то личило на монашку келију.
Устајао је врло рано као што се то ради у манастиру. Од 6 ујутру је служио у Патријаршији, а после је разговарао са верницима.“
Студирао је медицину две године али је због болести морао да је напусти. Веома је водио рачуна шта једе. Jесте јео мало али је водио мнгоо рачуна шта је то што ће појести.
„Ако дође код мене, а ја спремила рибу, а нпр је претходног дана у Патријаршији јео рибу он ће рећи: „Јео сам јуче рибу, данас ћу код тебе јести печурке.“ Ако није пост јешће млечне производе. Ако га понудим за Божић да поједе парадајз и краставац одбијао је уз речи да му није време. Али кад дође у госте онда испоштује домаћицу и од свега проба помало.“
Једне године, прича Милковић за његову славу, он речеи: „Дела Снежана, послужи колачима“. Ја послужим ал слабо свештеници узимају… Један само узео.
Он пита: „А што се ви не служите“
– Ваша светости не бисмо да кваримо ручак. Сад идемо кући да ручамо.
А деда Павле им рече кроз смех:
– Па да, и ја чекам да и ви одете да и ја ручам.
Сви су се нсмејали али су и брзо отшли.
Није се жалио али није се ни хвалио. Ми смо од верника сазнавали кад добије неко признање или када му се нешто лоше деси.
Био је толико духовит да је у секунди могао да смисли одговор.
„Једном је пристао да га повезем до Патријаршије и то је било време кад су тек почели да наплаћују казне због невезивања појасева. Ја сам на таблу у колима залепила натпис – Вежи се. Да бих се подсетила. Он чим је ушао у кола везао се уз коментар: „Познајем ја психологију милиционера. Кад виде ову седу браду рећи ће – Ајде овом да наплатимо казну док је још овде. Једном кад сам дошла код њега у Патријаршију… он је већ био доста стар и тешко се кретао. И помогнем му да спусти ноге с кревета и да обује папуче.
И ја му онако кажем: „Знаш ли деда попо да сам ја још у гимназији завршила курс за кућну негу болесника.“ А он каже: „Е добро да си ми то рекла. Што ми ниси то пре рекла, ја сам досад ноге спуштао сам““.
Један колега из школе у којој је радила ме је замолио да питам деду зашто је ишао код Слободана Милошевића.
„Ко сам ја да га питам… Рећићу колеги да сам заборавила. Како сам ушла у тај део стана где борави деда Павле. И ја га онако питам како је шта ради, а он ми рече: „Чекај да ти прво нешто кажем. Ја нисам ишао код Слободана Милошевића. Ја сам ишао код председника државе да му честитам што је постао председник….“
