Pročitaj mi članakEVROPSKA unija uporno radi protiv vitalnih srpskih interesa. Njene vodeće države, Nemačka i Francuska, dosledno nameću Briselu antisrpski kurs – bilo direktno, bilo kroz pružanje podrške onome što ponaosob rade. Većina manjih EU članica, od Holandije do Litvanije, u tome radosno saučestvuje.
Насупрот Дејтонском аранжману и уставним правима Републике Српске, ЕУ гура нелегалну централизација БиХ. Србију присиљава да противно важећем Уставу озваничи отмицу дела своје територије. У Црној Гори је, упркос јасно дефинисаним принципима Савета Европе о правима националних заједница (пропорционална заступљеност у полицији, администрацији, судству), дуго подржавала отворено гажење права Срба, а данас покушава да нас маргинализује.
Брисел је годинама прихватао да режим Мила Ђукановића брутално дискриминише декларисане Србе, српски језик и наше културно наслеђе, са циљем да дестимулише грађане да остану верни историјском идентитету. Исказаних Срба је и према (несумњиво намештеном) попису из 2011, било око 30 посто, а у институцијама централне власти било их је, уз амин ЕУ, свега око 5 процената! Шта више рећи?
Да је Брисел водио и води антисрпску политику не могу да порекну ни они који нису окорели национални мазохисти али и даље из неког разлога заговарају ЕУ курс. Обично кажу: „Чињеница је да се ЕУ према нама понаша некоректно, али се ипак ради о клубу напредних земаља, коме треба да тежимо како бисмо у вредносном смислу унапредили сопствено друштво“. Да ли то стоји?
Вредности су скуп убеђења, принципа, идеала, који обликују начин на који размишљамо и из којих произлазе одговарајуће институције које усмеравају друштвене односе. Под тзв. европским вредностима, како су деценијама представљане, подразумева се поштовање људских и грађанских права, демократија, правна држава, толеранција.
Из већ поменутог, види се да ЕУ „елита“ не верује у те вредности које и даље заговара. Безочно учествује у подмуклом гажењу уставног поретка Босне и Херцеговине, односно Србије, са циљем да наметне оно што жели. Разумео бих, иако не бих то прихватио, да нам кажу: „Ако желите у Унију морате да промените своје уставе у сладу са нашим захтевима“. Међутим, то не чине већ нас присиљавају на оно што већински не желимо.
То у случају БиХ подразумева централизацију а када се ради о Србији, одрицање од јужне покрајине. Да нема преварантске игре, на грађанима би било да у вези са тим донесу коначне одлуке, наравно на начин који подразумева поштовање постојећих устава (обавезујућих док на прописани начин не буду промењени).
Полазећи од тога, грађани РС би слободно могли да одбију оно што им не одговара, одричући се од чланства у Унији, а ако би грађани Федерације имали другачији став, легитимно би било да затраже раздруживање како би самостално наставили ЕУ пут.
Слично је и са Србијом. Док се њени грађани не изјасне на референдуму о (не)прихватању ЕУ косовских сецесионистички захтева и у складу са тим евентуално не буде промењен Устав, неприхватљиво је усвајање било каквих решења која промовишу нелегални статус Косова. Но, да Брисел тако поступи и то уважи – спада у домен политичке фантастике.
ЕУ ни када се ради о Србији, нити о БиХ, не поступа на начин који би био у духу вредности за које се залаже! Насилнички нам натурају тоталитарну идеју – ЕУ нема алтернативу!
Од нас, пре свега од владајућих структура, тражи да се кунемо у демократске европске вредности, а да у својим кућама, поступамо противно њима, газећи Устав. Срећом, руководство РС, за разлику од вођства Србије, то одлучно не прихвата. Али то је већ друга прича, сада је битан однос Брисела према нама.
Он је отворено непријатељски и вредносно прљав. Неко ће ипак рећи: „Жалосно је што ЕУ водеће земље имају двојне стандарде, али када уђемо у Унију, према нама ће се понашати по правилима која важе у њиховој заједници, а она су у складу са прокламованим вредностима“. Нажалост, ни то није тачно.
Она Европа, која је своју демократију изграђивала на владавини закона, отишла је у историју. Ова која је пред нама умногоме је перверзна аутократија. Владајуће „елите“ се више не позивају на „државни разлог“ као у предмодерно доба (који властодршцима омогућава да када им је нешто битно делују без икаквих законских ограничења), већ на постмодерне „вредносне разлоге“. Али суштина је иста: моћници газе права непокорних!
Створена је бизарна хијерархија тзв. европских вредности, тако да су оне традиционалне, на којима су изграђена европска друштва, која су у великом делу света била препозната као напредна (на страну сада колонијално понашање ван „кућа“), дошле у други план. Више су маска него реалност. Инструментализоване су од стране онога што је наметнуто као сет нових вредности (многи би рекли антивредности).
ЛГБТ идеологија, мондијалистички и анационални концепт државног и друштвеног развоја, вулгарно схваћени секуларизам и томе слично, стављени су изнад владавине права и демократије. Последње, по потреби, може ради њих да се суспендује. Они који се оцењују као неподобни са становишта антивредности које се намећу, у многим чланицама ЕУ већ годинама су изложени стигматизацији.
Сада се иде и даље од тога, до монтираних процеса стаљинистичког типа! Сетимо се шта се десило у децембру прошле године.
Крајем 2022. – када је популација Немачке почела да осећа негативне енергетско-економске последице берлинског ирационалног (са становишта сопствених националних интереса) асистирања актуелном америчком индиректном походу на Русију – немачке специјалне службе пласирале су аферу „државни удар“.
Без икаквих релевантних доказа ухапшено је стотинак људи због измишљене „припреме“ суверенистичког преврат, а хиљаде десничара и других критичара режима, биле су приведене и изложене претресима станова и кућа, ограничавању слободе кретања и деловања.
Да би све изгледало што сликовитије, скоро као политички ријалити, у целу причу је увучен ексцентрични принц из једне од угледних немачких лоза и десетак пензионисаних генерала и пуковника (чија просечна старост је тада била 78 година), по правилу, такође аристократског порекла.
При томе су сви они (као и још неколико хиљада људи) већ годинама били чланови невладине организације „Грађани Рајха“, која је јавно деловала.
Рајх иначе значи држава, схваћена као немачко царство. Средњовековна немачка империја била је – Први Рајх, Немачко царство од 1871. до 1918. – Други Рајх, а нацистичка Немачка – Трећи Рајх. Далеко је од тога да тај термин, који се схвата као симбол снажне немачке државе, као што се често мисли, искључиво повезан са Хитлером.
Како год било, у знак неслагања са оним у шта се претвара данашња Немачка, поменута организација заговорника суштински немачке националне, уместо анационалне државе, између осталог, симболички је издавала свој „пасош“, давала „држављанство“ имагинарне земље какву жели, правила перформансе својих припадника са традиционалним националним симболима (узгред буди речено, без икаквих нацистичких елемената).
Допадало се то неком или не, национално настројени Немци имају право да то раде. Све то дуго никоме није сметало ни у Немачкој, или бар није процењивано као основ за процесуирање и медијску харангу. Онда се преко ноћи све променило. Представљено је као „доказ“ припреме за државни удар и успостављање новог поретка. Зашто се то десило?
Отуда што су владајуће структуре процениле да им је у околностима када долазе све веће животне недаће за велики део становништва, корисно да буде што више радикално-забавних „игара“. Тим пре је „добро“ ако су оне погодне за превентивно застрашивање свих који би могли да почну да се истински буне.
А вредности у које се Немачка, бар од окончања Другог светског рата, заклиње?
Правна држава, поштовање грађанских слобода, демократија? Ма, коме од припадника владајуће „елите“ до њих је још стало? Важно је да се, без обзира на цену, остане на евроатлантском, антинационалном и ЛГБТ курсу!
Они који су без разлога похапшени и држани у истражним затворима, углавном су после неког времена пуштени уз надокнаде које им припадају. Зар је битно кроз какав су пакао прошли?
Све то подсећа на опресивне игре неких балканских моћника, али то се не очекује од „демократски напредне“ Немачке. Међутим, као што видимо, буквално у истом виду као и код нас, део је и тамошње политиче трагикомедије.
Не заборавимо то када нам неко буде причао: „Уђимо у ЕУ да бисмо учинили Србију и РС бољима“. То су глупости!
Од нас се дрско тражи да се одрекнемо виталних националних интереса – што је само по себи неприхватљиво – а заузврат нам се ништа добро не предлаже. ЕУ више није долина изобиља која нуди брзи економски препород рођацима са истока примљеним у „клуб“ имућних. Било па прошло, сада се само приповеда.
Довољно је сагледати какве и колике су фондове добијале Румунија и Бугарска пре десет година, и шта им се данас даје. Уз то, не стоји ни прича о демократском и правном прогресу ако уђемо у ЕУ.
Ако већ поменута Немачка, која је у једном периоду достигла респектабилан ниво демократије и правне државе, сада толико назадује да подсећа на Црну Гору у којој је прошли режим измишљао државне ударе и због тога хапсио људе како би преусмерио пажњу са изборне крађе, онда о чему да причамо? Зар ће улазак у такво друштво погодовати нашем демократском препороду? ЕУ прича је за нас постала корпа пуна трулих плодова!
Од нас се очекује да прихватимо гажење сопствених економских интереса да бисмо били колонијални привесци Европљана развијенијих од нас; да будемо привесци који ће своје већ проређено становништво интензивно да преливају њима, како би тамошњи демографски пад био мањи. Заузврат добићемо оне мигранте из Азије и Африке који не желе да се продуктивно уклопе у немачко, француско или аустријско друштво. Баш ће нас усрећити!
Погледајте само Хрватску где ће Хрвата ван Загреба ускоро бити скоро колико и Срба у Крајини после Олује! После ће започети друга фаза дубинског разарања те земље. Ако нас ни то не освести, добићемо и горе (јер смо у очима „просвећених“ Европљана на нижој лествици од Хрватске), тј. још агресивније наметање ЛГБТ и сличних антивредности, дислоцирање код нас најгорих миграната, и подршку властодршцима спремним да брутално газе грађанска и људска права бунтовних Срба.
Далеко и њима, и њиховим евроатлантским менторима – „лепа“ ЕУ кућа!
