Док год не вратимо у правој мери веру у срца непријатељ ће показивати своју надмоћ. То је за очекивати јер најјаче оружје непријатеља је наша малодушност.

Најјаче наше оружје је вера, храброст, истрајност и љубав, а време је да се добро наоружамо. Не очекујемо ваљда подршку од непријатеља? Докле наивно да чекамо да нам се кукавице придруже? Ваљда смо до сада схватили да у времену можемо остати урезани по нечему само својим чињењем. Они који желе да траг који оставе за собом буде на понос њиховим потомцима морају тако и да живе.

Многи се шепуре и показују снагу, крију се иза силе држећи тако наивне у страху. Права моћ и снага је заштитити друге оне слабије. За тако нешто је потребна вера, храброст и љубав. Не смемо дозволити да живимо у заблудама, правећи фатаморгану око себе само зато што нисмо имали довољно вере, части, храбрости и љубави. Не бежимо од свима знане чињенице да је увек било лакше да нас истина повреди него да покушамо да се утешимо лажима. Истина која нас у тренутку заболи у следећем ће нас отрезнити а тада ћемо схватити да је време да кренемо правим путем. Оним који су Срби вековима ходили.

Морамо научити да не молимо за љубав оне који нас не воле. Шта тражимо у друштву оних који нас не цене? То што запад каже да нам не верује, не значи да ми треба да им се правдамо. Наше је да виде да су нам срца пуна љубави за оне који то заиста и заслужују. Да ли ће они бити део те праведне љубави зависи од њих. Ми немамо више права да се трошимо на неразумне и оне који то не заслужују. Када виде да нас њихова мржња не може ни победити ни променити, отићиће. За таквима сигурно нећемо жалити а још мање их пратити.

Можда би они схватили живот и љубав, можда би и од њих били људи да их није водила похлепа. Та заслепљеност собом и материјалним која води запад их је увек водила на погрешну страну. Уместо рецимо да су се са црнцима понашали као према људима они су их увек сматрали робовима. Индијанце нису покушали рецимо да разумеју и да са њима живе кад су већ дошли на њихову земљу, него су решење видели у њиховом истребљењу и отимању њиховог богатства. Никад нису желели да их заиста упознају једино што их је водило било је да их искористе. Да су покушали да их упознају бар мало покушали да их чују можда би успели бар нешто да науче.

„Унутар сваког човека се води битка, попут борбе између два вука…

Један вук представља зло – бес, завист, љубомору, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос…

Други вук представља добро – радост, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећајност, веру…

На крају увек побеђује онај кога храниш“
Народна прича Чироки Индијанаца

Данас јасно видимо ког вука је запад хранио и то сигурно није онај добри српски вук. Индијанци су то касно схватили, надам се да у мом народу нема таквих индијанаца. Западу је тај вук зла деловао јачи и са оштријим зубима њихова грешка је што су заборавили да не побеђују јачи већ издржљивији. Сада нека се сами боре са том звери коју су створили не верујем да зло има толико љубави да би им опростило. Ми ћемо и даље наставити да хранимо своју веру, правду, искреност и љубав. Само тако можемо рачунати да се и нама љубављу врати. Многи нас због тога волети неће као што нас и до сада нису волели. Немамо за чим да жалимо. Шта би имали од тога да нас воле они који у својим срцима немају љубави.

Ми морамо само да се потрудимо да препознамо зло и да му се јасно својом вером, храброшћу и истином супроставимо. Исто тако морамо око себе стално ширити љубав да се у нас никад не увуче зао дух западног вука. Нажалост скоро нас је напусти један прави искрени вук пун љубави. Многи ће га памтити по његовим непоновљивим улогама у филмовима, серијама и представама. Лепо је што ће га његове улоге учинити вечно живим, а сигурно да је то својим улогама на сцени и „даскама које живот значе“ и заслужио. Међутим Милорада Мандића Манду треба да памтити по нечем сасвим другом, по његовој животној улози, по његовој души. Ту улогу Манда је играо целог живота несебично свим срцем показујући увек онај српски светосавски дух тихо и ненаметљиво како је само он умео. Толико ненаметљиво да многи то никад нису ни приметили, скоро монашки дајући сву љубав увек онима којима је најпотребније не штедећи себе.

Ту љубав су увек примећивали они још увек неискварени, анђеоског срца, они најмлађи. Деци никад није било потребно на то указивати, њихове неупрљане душе су то увек осећале зато су се и сакупљале око њега. То велико српско срце у њему су могли да примете и они добронамерни, надам се да их је било много више него што нам се чини. Сви они ће сада осетити празнину, али та празнина треба само да им буде пример како Србин мора да живи. Морају светосавци да се боре морају неки пут да покажу зубе али оно што увек морају то је да буду пуни љубави, искрености, части. Само тако можемо да будемо сигурни да смо се Отаџбини и народу одужили на прави начин.

Неки те не воле људи

Постоје људи, мој сине,
који те не воле, тако…
Ал’, немој да те то брине,
не може волети свако…

Свеједно да ли их кориш,
или им дарујеш цвеће.
Предаш се или се бориш…
Неки те волети неће…

Заједно теку вам дани.
За исти сто ћете сести.
Али сте светови страни
који се не могу срести.

И можеш пружити руку,
вадити срце из груди,
признати патње и муку…
Неки те не воле људи.

И можеш брод кад им тоне
џиновском снагом га дићи!
Опет ће да те се клоне
и свом ће острву ићи…

И зато настави даље.
Неодлучни су слаби…
Господ ти ветар шаље!
Не осврћи се – и граби!

Разапни једра и маштај.
Побеђуј метар по метар.
И праштај. Праштај им. Праштај.
Није им наклоњен ветар!

А када стигнеш до дуге
и свет кад пронађеш нови,
нек` те не победе туге.
Опет их, опет позови…

Недељко Попадић

Док год нас запад не воли и покушава на све начине да нас спута знамо да хранимо правог вука у себи. То што смо ми њима на зло увек одговарали љубљвљу није њихова срца отопило и омекшало то је немогуће. Њихове заражене душе на све добро одговарају само појачавањем мржње. Тај свет изопачених вредности не познаје искреност и љубав у њему људи као Манда не би имали шта да траже. Њихова једина тежња је да отимају да својом силом живе на рачун туђег рада. Волели би да то учине и Србима, видели су да имамо душу детета. Такву душу је лако повредити јер је она пуна искрене отворености и љубави. Заборавили су само да када повреде светосавску душу реаговаће онај најхрабрији и најјачи вук правде кога сваки прави Србин носи у себи, а који је непобедив.

„Што више човек испитује негативна и трагична дешавања на овоме свету, веома је тешко стећи мир у себи и око себе, али у свету има и нечега лепог, и само га треба тражити и наћиће се. Потребно је бити уметник за стварање лепога у тој лепоти осетиће се радост као кад уметник заврши своју успешну и лепу слику, јер он се тада бескрајно радује своме успеху, па тако и човек када стекне мир у себи, он се тада радује бесконачно у Господу.“
Архимандрит Гаврило (Вучковић)

Знамо да се наш Манда сад бескрајно радује у Господу. Нама остаје да свој живот водимо тако да заслужимо исто смирење. Наше је да покажемо срце, пружимо руку не плашећи се чињенице да ћемо за многе остати свет који не разумеју. Светосавци знају куда морају да плове и никаква бура их у томе не може спутати. Српски брод ће стићи у своју луку захваљујући оној неизмерној љубави и снази коју му никаква мржња одузети не може. Многи нас и даље волети неће. Не бринимо то је само доказ њиховог прихватања западних вредности који им доноси само мржњу и несреће.

Извор: fsksrb.ru

Ознаке: етика, Милорад Мандић Манда, морал, Ненад Благојевић, Срби, српска култура