Pročitaj mi članakJedan albanski zločinac na slobodi manje je zlo od opakih iluzija u glavama mnogih Srba.
1. Француско-пруско наравоученије
После серије пораза у рату са Пруском (1870-1871), северни део Француске је био окупиран од стране немачке војске. То је изазвало шок и одбојност француске јавности, али ускоро су се нашли они који су почели да заговарају другачији став. Део локалне штампе је почео да тврди да су Пруси пре спасиоци него окупатори. Непризнати пријатељи а не доказани непријатељи. Без њих би се вирус Париске комуне проширио и можда чак довео до успеха екстремно левичарског експеримента у Паризу и, као консеквенцу тога, у следећој фази, до преузимања власти на нивоу читаве државе од црвених фанатика који су га лансирали.
Некада с правом, некада ситнопоседнички себично, из поменутих – према Берлину све наклоњенијих – десничарских кругова, тврдило се: боље компромис са Немцима него црвени пакао. Ту је било доста истине. Међутим, брзо се стигло у крајност па се изнуђена сарадња са Прусима почела да претвара у илузије да су они преко ноћи постали пријатељи Французима. То већ није било нормално. Једно је прагматизам из кога произлази и дозирана колаборација, а друго је политичко слепило и занемаривање основних геополитичких принципа. Немачка је са Француском имала супротстављене националне интересе и свакако јој је остајала непријатељ и када је у нечему била користан партнер.
То се брзо и показало. Уследила је за Французе болна анексија Алзаса и Лорене. После ње су и они који су, готово дан пре тога, умишљали да се изродило пријатељство са Немцима – прогледали. У крајњој линији, друштвена атмосфера је постала таква да би свако ко би устврдио претходно, вероватно био линчован. Без даљих илузија и националне парализе, Француска се посветила видању рана и јачању, уз свест да је њена основна мисија да поврати оно што јој је отето. Алзас и Лорена су добили сакрални значај.
2. Старо непријатељство
Време је да пређемо на наш случај. То ћемо учинити у светлу актуелних дешавања са Рамушом Харадинајом, али не ради њих, већ у циљу целовитог сагледавања ствари. Србија, поготово њена политичка каста, шокирана је због тога што француски суд тог доказаног албанског терористу и злочинца није испоручио Србији. И још је уз то дао срамотно образложење да му код нас не би било омогућено фер суђење. Лију се због тога сузе. Упућују се Западу јаке речи. Сумња се у „вековно српско-француско пријатељство“. Зар то да нам ураде браћа Французи?
Ко је овде луд? Они који су пустили Харадинаја или наши политичари који све наведено говоре? Па Француска је ’90-их година XX века подржавала антисрпску политику Вашингтона и Берлина против Србије, Републике Српске и Српске Крајине. Директно је учествовала у агресији на РС а допринела је индиректно уништењу РСК. Била је део НАТО агресије на Србију 1999. године. Њене специјалне службе, медији и невладине организације били су укључени у реализацију преврата 5. октобра 2000, који је утро пут за окупацију Србије. А када су приштински сепаратисти 2008. прогласили „независност“ Косова, Париз је пожурио да међу првима тог НАТО монструма призна.
Да ли је онда чудно што је француски суд пустио Харадинаја? Да ли је то изненађење? Да ли су Вучић и Николић неуки или наивни па су очекивали другачију одлуку? Наравно да је одговор на сва питања негативан. Вест је када човек уједе пса а не пас човека. Тако је и у овом случају. Пре је зачуђујуће што су Французи уопште узели у разматрање српску потерницу и привремено ограничили кретање касапина из Метохије него што су га на крају ипак пустили да се врати на Косово и Метохију. Мада и ту постоји рационално образложење.
3. Француске подлости
Француско правосуђе је помислило да није искључено да Марин Ле Пен победи. Последица тога би било ослобађање Француске од евроатлантске окупације. Разуме се, дошло би и до велике кадровске вртешке. Многи би испливали на површину а они који су као мондијалистичке перјанице већ дуго на њој, почели би да тону. Свесни тога, опортунисти разних боја и позиција почели су да делују. Једни да би се лансирали на врх. Други да би на њему остали. Сви су сматрали да је Харадинај за то погодан.
Ако Национални фронт крене путем преузимања власти, хапшење албанског злочинца би било третирано готово митски, као почетак француског системског отпора евроатлантској доминацији. У случају да се то не деси и све остане по старом, чак и окорели заговорници курса који Француску своди на средство у рукама глобалне лихварске елите не би могли много да се љуте због „неугодности“ које је имао Харадинај. Сваком нормалном је јасно ко је он, макар био и толерисан из разлога своје употребљивости – злочинац – па се не да много приговарати судијама и другим чиновницима система који су макар симулирали покушај уважавања права.
Све у свему, у питању је била јефтина политичка игра, која је изгубила смисао онда када се показало да је евроатлантски систем толико жилав да су велике шансе да ће до даљњег победити у Француској. Нико ту више није морао да се претвара да се Француска сетила својих идеала правде, правичност и човекољубља. Скинута је маска и видело се ужасно, сурово и нечовечно НАТО лице.
4. Сналажљивост, а не капитулација
Власти у Београду су због тога занемеле. Као да су се пробудиле из коме и почеле да посматрају свет очима српских франкофила из времена после Првог светског рата. Разочарење. Бол. Бес. Отпочело је ламентирање на тему Француска нас не воли, ЕУ није праведна, Америка је пристрасна. И тако ће бити пар дана, а онда ће Вучић или неки других српски политичар да нам поручи да нам одлично иде у вези са развојем свестраних односа са нашим „западним пријатељима“.
Срамота. Какви пријатељи? Који пријатељи? Зар је нормално да их тако третирамо и називамо после свог зла које су нам учинили? Крајем XX века су нас стално газили, сада то раде повремено, али никада од њих не добијемо ништа добро. Када нам учине повремено нешто страшно, ми мало кукамо, па онда опет сањамо да смо пријатељи са њима. Код дела народа то је колонијални синдром, код политичке елите квислиншка мизерија.
Мали смо и слаби. Морамо да тражимо начин да опстанемо. Немамо куд већ да се великима склањамо са пута да нас не згазе. Принуђени смо да правимо уступке. Али све то до неке границе када је бесмислено ићи даље. Уступци се праве да би се опстало а не да би нас непријатељ безболније прогутао. Није циљ себе уништити већ купити бар сламку спаса. То се код нас често занемарује или, тачније, политичари то занемарују и националним интересима плаћају данак за вршење власти. Нису они глупи већ су себични! И није проблем у колаборацији већ у мери која њу чини квислиншком!
5. Злочин и награда
Да би себи чували част и рејтинг, многи владајући и опозициони политичари морају да нас лажу да су нам непријатељи постали пријатељи и да са њима може да се нађе неко решење које је добро и за нас. Е, то је већ лаж. Можемо да избегавамо већу несрећу и пробамо да скупимо снагу, и ништа више од тога. Нема никаквог доброг решења са НАТО снагама. Газиће нас колико год могу. На нама је да им сужавамо простор за то док не дође прилика да им се реално супротставимо. А не да оболимо од Стокхолмског синдрома и поистоветимо се са непријатељима.
Из тог угла је добро ово што се догодило са Харадинајом. Смањује се тиме могућност да будемо жртве индоктринације од стране овдашњих НАТО лобиста у власти и ван ње. С друге стране, они у политичким структурама који још нису изгубили националну душу добијају подстицај да истрају. Толико су нам зла већ учинили западни лажни пријатељи да једно више или мање много не значи са становишта биланса зла. Међутим, симболички, овако велико зло као са Рамушом много значи у погледу спречавања да надвлада тотално лудило и поверујемо у НАТО фантазмагорије о нашој кривици и невиности оних који су заправо симбол пакла.
Французи су крајем XIX века брзо разумели ко су им непријатељи. Нису се заваравали и дозвољавали да буду заваравани. По томе се види да су тада били велика нација. Данас то више нису. Допустили су да падну на ниво евроатлантске колоније. Поносни галски петао постао је јадно пиле. А српски орао? Да ли је и њему суђено да буде уместо митског бића са две главе, бедна птица са пола мозга? Да ствари буду по нас горе, Французи су тешко поднели отмицу земаља које су биле тек делимично њихове; освојене су у 18. веку и умногоме биле немачке у погледу становништва. Косово је наше хиљаду година а Алабанци су ту уљези. Велика је то разлика!
