Прочитај ми чланак„Ко не поштује себе ни други га неће поштовати.“ (Народна мудрост). „Нико вам не може усадити осјећање мање вриједности без вашег пристанка.“ (Бертолд Брехт,1898-1956,њемачки драмски писац). „Не слажем се, дакле, постојим.“ (Албер Ками, француски писац, филозоф и новинар)
По правној теорији, грађанска непослушност је израз грађанске самосвијести и „етике отпора“. То је одбијање грађана да се повинују законима или одлукама власти, на јаван и ненасилан начин и уз колективно масовно учешће. Ради се о свјесном и намјерном кршењу закона или другог прописа с циљем да се изврши њихова промјена или промјена одређене државне политике.
Право на грађанску непослушност је својеврсно мета-право (природно право као праведно право) које претходи позитивно – правно регулисаном политичком поретку. То је свјесна политичка активност супротстављања неправедном поступању државне власти.
Значи, грађанска непослушност представља јаван, ненасилан и свјестан чин политичког супротстављања одређеним одлукама власти које нарушавају принцип праведности, посебно када јавна власт крши или не штити зајемчена грађанска права и слободе. Израз је зрелости политичке културе и етике отпора неправедном поступању власти.
То је облик непосредне демократије и исходи из уставног принципа суверености грађана и њихових уставно зајемчених права на мирно окупљање и слободу изражавања. Грађанин има право на отпор, односно на „јавно одбијање наредби“ и „разумно противљење“ према неправедној власти која крши принцип једнакости грађана, односно једнаких слобода и права, те која не штити њихова права и интересе.
Ако власт не штити права и слободе грађана и њихове интересе, не може од грађана тражити да узврате послушношћу и поштовањем њених одлука. Ксенофонт (око 430-354), старогрчки историчар и филозоф (Сократов ученик) је написао да држава не може имати монопол на патриотизам, те да је дужна да својим грађанима (држављанима) обезбиједи сигуран, миран и праведан живот. У противном, нема разумних разлога за очекивање да је грађани воле и поштују као своју државу, односно као „сигурну заједницу у којој се његују основне врлине“.
Прво утемељено оправдање за грађанску непослушност дао је Џон Лок (1632-1704,енглески филозоф емпириста и љекар, „отац либерализма“):
„…Народ ће бити судија…Кад год законодавци покушају да одузму или разоре својину народа…(народ) је одмах разријешен сваке послушности…“
Хенри Дејвид Торо (1817-1862, амерички природњак и филозоф) је био први теоретичар грађанске непослушности. Сматрао је неопходним да будемо прво људи, па тек онда поданици, те да је пожељније његовати поштовање правде него закона. Годинама није плаћао порез, у знак протеста због ропства и америчко -мексичког рата. Јавно је говорио да је његова морална обавеза да реагује када Влада, у његово име, поступа неправедно. Јер, савјест и правда су виша мјерила вриједности људског живота у заједници него закони и ниједан моралан човјек не смије да се прилагођава неправди.
И Махатма Ганди (1869.1948, утемељивач етике ненасилног отпора и снаге истине) је сматрао да је грађанска непослушност средство савјесних и мирољубивих људи у ненасилној борби за истину:
„Грађанска непослушност је урођено право сваког грађанина. Уколико је се он одрекне, престаје бити човјек…Гдје се крше људска права, грађанска непослушност је дужност…“
Према Џону Ролсу (1921-2002),америчком професору политичке филозофије, грађанска непослушност (која исходи из његове „јавне концепције правде“ као „прве вриједности друштвених установа“) је јавно кршење закона, на савјестан и ненасилан начин, с циљем да се закон промијени јер, је неправедан.
Њемачки филозоф права Артур Кауфман (1923-2001) је тврдио да је право на отпор, као супротстављање неправди, суштаствено (најфундаменталније) људско право. То је право „социјалне нужне одбране“ против злоупотребе власти, посебно „грубог непоштовања људских права“
Амерички борац за људска права Мартин Лутер Кинг (1929-1968) је говорио да „онај ко крши (неправедан) закон грађанском непослушноћу заправо изражава највише поштовање за закон“.
Јирген Хабермас (1929, њемачки социолог и филозоф) је тумачио да је „грађанска непослушност (морално) утемељени протест…(То је) јавни чин…који укључује намјерну повреду појединих правних норми…(уз) ограничавање на ненасилна средства…“
х х х
Сматрам морално оправданим и неопходним да држављани Црне Горе, Срби и Црногорци који говоре српским језиком, пруже грађански отпор, односно обуставе плаћање пореза на доходак физичких лица. Средства прикупљена наплатом тог пореза су приходи државног буџета из кога се плаћају дажбине Црне Горе НАТО пакту, у износу већем од 100 милиона евра годишње.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 6, 2021
Зато је неопходно, у црногорским градовима, организовати потписивање сагласности грађана за обуставу плаћања пореза. Било би најрационалније да тај посао организује Демократски фронт (ДФ), који је најутицајнији фактор у српском и просрпском бирачком тијелу и са најразвијенијом организационом инфраструктуром. Уколико се би се на тај начин обезбиједила сагласност више десетина хиљада грађана, то би оснажило и легитимисало појединачне одлуке о неплаћању наведеног пореза.
Да је то могуће организовати показале су и Богопризивајуће литије којима се Небеса радују, 2019. и 2020.године.
Зашто је овакав чин грађанског отпора оправдан?
1)НАТО пакт је, 1999.годие, извршио монструозну агресију на СРЈ (Србију и Црну Гору), којом је извршен геноцид над српским народом и бројни злочини против цивилног становништва (за која кривично гоњење не застаријева), те друга тешка кривична дјела.
2)Током агресије, НАТО пакт је, 30.априла 1999.године, са 10 -17 пројектила, бомбардовао Мурино. На мосту у том мјесту убијено је шест недужних грађана, од којих троје дјеце. На тај начин, НАТО пакт је починио ратни злочин против цивилног становништва. Како црногорски правосудни органи нијесу покренули кривични поступак и правоснажно осудили наредбодавце, организаторе и извршиоце овог злочина, повриједили су члан 12 (Црногорско држављанство) став 2 Устава Црне Горе:
„Црна Гора штити права и интересе црногорских држављана.“
3) По полуострву Луштица и на другом локацијама у Црној Гори, НАТО пакт је „сијао“ бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, које су забрањене нормама међународног ратног и хуманитарног права. Тиме су, између осталих, почињени: ратни злочин против цивилног становништва, те употреба недозвољених средстава борбе.
4) Црна Гора је, 2017.године, на неуставан начин приступила НАТО пакту, јер је одлука о приступању могла бити донесена само на референдуму суверених грађана.
Неплаћање пореза на доходак грађана требало би да траје до стављања ван снаге Закона о приступању Црне Горе НАТО пакту у Скупштини, или до проглашења неуставности тог Закона од стране Уставног суда, као и до подизања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Бијелом Пољу због ратног злочина у Мурину.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 15, 2021
