Као вирусну инфекцију, Вучић је политичку патологију пренео на цело своје окружење. Највиши државни и страначки функционери с карактеристичном вучићевском морбидношћу ругају се жртвама свог насиља. Психо-физичке карикатуре попут Ане Брнабић и Братислава Гашића имитирају лудило свог шефа. Много практичнији, Александар Шапић од Вучића позајмљује однос према јавним ресурсима. Жељко Митровић, Синиша Мали, Драган Ј. Вучићевић и остали "власници" режимских канибалских медија узимају новац из републичког. градских и општинских буџета, који пуне људи које они називају хијенама, пијандурама, наркоманима и издајницима. О последицама напредњачке болести, која је захватила Србију, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Александар Вучић је тешко болестан, да кажемо, човек. Он у својој болести ужива, а од ње пати цело друштво.

У прво време, кад је Вучић почео да презентује широк спектар симптома свих могућих менталних поремећаја, нормални људи су осећали сажаљење према њему. Како и не би кад је стално кукао над својих здравствених проблема. Висок притисак и кардиоваскуларна обољења представљао је као доказ спремности на жртву за народ и државу. Тешко подноси путовања авионом, али, ето, преузима и тај ризик само да би Србији било боље. Срчане проблеме је држао под контролом уз одговарајућу терапију. Међутим, одбијао је лечење менталних поремећаја. Потреба да се представља као одлучни и бескомпромисни борац за општу добробит, чак и по цену да се замери свим опасним појединцима и групама, наводила га је на лелекање над својом судбином. Бар два пута месечно обавештавао је јавност о томе ко и зашто хоће да га убије, који тајкуни и криминалци су припремали непостојеће атентате, којима, наравно, нису успели да га уплаше. Кад би му понестало инспирације за измишљање својих убица, сам себи је претио самоубиством или је позивао опозиционе лидере да га ликвидирају.

Као и у свим осталим темама, Вучићу не треба веровати чак ни кад даје хиљаде доказа да је луд. Ако је заиста луд, зашто себи не одсече прст? То неће, важнији му је његов прст малић, него животи свих жртава његове политике и криминала. То и не крије.

Вучић се сто пута уписао у историју савременог српског бешчашћа. У том хербаријуму лудила истиче се изјава о томе како у Америци сваких десет секунди погине један перач прозора. По његовој рачуници, сваког дана погине њих 8.640, што значи 259.200 месечно, односно 3.11.400 годишње. Тим идиотизмом Вучић је покушао да докаже да није битно што су на градилишту „Београда на води“ погинула два радника. Још већу бруталност је показао у Лучанима, кад је Миловану Миливојевићу, оцу погинулог радника у војној фабрици наоружања, рекао да је његов син знао шта може да га снађе, „није био манекен, него оружар“. Одговорност својих пулена Гашића и Лончара за смртоносни удес хеликоптера у Сурчину, Вучић је негирао тврдњом да се такве несеће дешавају у целом свету: „Ево, у Белгији је пао хеликоптер, убијено је 17 људи и нико није тражио смену министара, зато не дам Гашића, не дам Лончара, ето не дам, па шта ћете сад“.

Та врста психо-патолошке инфекције захватила је Ану Брнабић. Незаштићена моралом и здравим разумом, премијерка је на последњој седници Народне скупштине, говорећи управо о хеликоптерској несрећи у којој је страдало седморо људи, рекла: „Та беба би свакако умрла“.

Управо та епска морбидност, растерећена сваке врсте емпатије и елементарне људскости, осликава суштину Вучићеве патологије, која је створила друштво пуно мржње, зла и насиља. Не тако директно, али у истом смислу, Вучић је већ одбацивао одговорност са себе и својих ескадрона смрти и за друге жртве. Пилот Омер Мехић и петорица његових колега из Војске Србије животима су платили покушај спасавања болесне бебе из Сјенице. А, беба би ионако умрла, каже Брнабићка. Иста монструозна логика води до закључка да није битно ко је убио Оливера Ивановића, Владимира Цвијана, Дејана Јовића, Станику Глигоријевић… Ионако би сви, пре или касније, умрли. Уосталом, Вучић је и то истакао у недавној изјави „сви ћемо да умремо“, само што је тада покушао да себе представи као жртву, која је свесна да јој сви раде о глави, али он не одустаје.

Иако је Брнабићка високо подигла ниво лудила, којим копира свог шефа, упорно је прате Миленко Јованов, Марина Рагуш, Марко Атлагић, Сандра Божић, Небојша Бакарец, Сташа из лифта и остала човеколика бића из напредњачког крда. Што каже Драшко Марковић, јуродиви директор за људске ресурсе (сиц!) у Телекому: „У нашем крду заиста смрди, али бар је топло“. И он смрди, али о томе ће бити више речи у следећем броју нашег Магазина. У том крду има места за све несрећнике заражене вучићевском патологијом, па и за Небојшу Крстића. Иако пристојан свет углавном избегава да одговара на његове прозивке, којима туче по свакоме ко засмета шефу, Драган Ђилас није одолео искушењу. Крстић је недавно прозвао Ђиласа због породичног насиља, подсећајући на аферу у којој је председник Странке слободе и правде оптужен да је, пред бившом супругом и сином, претукао свог таста.

– Небојша Крстић припада плејади ликова због којих је свако ко није хтео да гласа за Демократску странку био у праву. Крстић, Јелена Триван, Бранко Радујко, Горан Весић и многи други данас су део СНС режима и тиме су јасно показали какве је грешке правила Демократска странка. Што се Крстићевих алузија тиче, оне се односе на лажи које је и моја бивша супруга демантовала, а које понављају напредњачке перјанице Вучевић, Бакарец, Невена Ђурић и остали. Сам Крстић не заслужује посебан коментар. Док је био у кабинету председника Тадића словио је за глупог и лењог. С обзиром на другу особину, прва није могла да нанесе већу штету. А тада ни Твитер није био толико присутан као данас. Колико се сећам, његова улога се сводила на то да када Борис Тадић негде путује колима седи с њим и ћути, не смара га питањима и предлозима, као што су радили остали. На састанцима, Крстић је говорио веома ретко, а и када би проговорио то нико није слушао. Сећам се када је на почетку кампање 2003. године предложио да Тадић у споту каже да има астму и понекад користи пумпицу. Том састанку је присуствовао и Саша Тијанић, који је, не успевајући да проникне у генијалност те идеје, питао зашто би Тадић то радио. Крстићева идеја је била да на тај начин грађани увиде да је Тадић обичан човек, па да осете емпатију према некоме ко је болестан, тако ће више њих гласати за њега. „Онда је најбоље да објавимо да је умро, тада ће људи имати још већу емпатију“, одговорио му је Тијанић. После тога се Крстић више није јављао – објаснио је Ђилас интелектуалне и моралне капацитете Крстића, бившег Тадићевог саветника и данашњег Вучићевог апологете.

Набрајајући ликове из плејаде жутих конвертита Ђилас није поменуо Александра Шапића. Актуелни градоначелник Београда је искористио Демократску странку за улаз на политичку сцену. Статус Ђиласовог помоћника, у време док је ДС владала Београдом, Шапић је капитализовао оснивањем свог покрета Српски патриотски савез. Са СПАС-ом је, уз подршку напредњака, десет година владао општином Нови Београд. И пре уласка у СНС, Шапић је презентовао особине налике Вучићевим. Као да је опаснији од „рођака по екс-жениној линији“ Шљуке, претио је политичарима и обичним грађанима који су га критиковали на друштвеним мрежама, а нарочито ако су му се ругали због Гангуле, Намбије и титуле доктора. Успон у врх картела мало га је променио, не на боље. Шапић је дозу примитивне агресивности прилагодио Вучићевим патолошким стандардима, а повремено би их и превазилазио изјавама да ће Ненаду Кулачину, колумнисти дневног листа Данас, ишчупати срце кад га сретне. Осим вербалних, Шапић показује и стратешке симптоме вучићевског обољења. Чим је постао градоначелник применио је неколико популистичких мера, којима је покушао да освоји поверење грађана. Раскинуо је уговор са Кенткартом и преполовио цену јавног превоза. Поделио је ваучере пензионерима и најавио поделу бесплатних уџбеника за све основце у следећој школској години, као и бесплатне вртиће за децу. Наравно, ниједном речју није поменуо да те „поклоне“ не плаћа он, из свог џепа, него грађани. Успут, опет по Вучићевом моделу, боравак на власти користи да поклони понешто и сам себи.

За почетак мандата градоначелника, Шапић је себи поклонио озакоњење нелегално надограђене виле на Бежанијској коси. Недавно је, опет о трошку грађана, асфалтирао пут до свог имања на Космају. Опозиционари истичу да је Шапић „искористио ресурсе града за асфалтирање пута до породичног имања на Космају, док остатак пута за грађане остаје запуштен и необновљен“.

Као прави напредњак, Шапић је, преко својих људи, наставио да на Вучићев начин располаже и имовином општине Нови Београд. Државна ревизорска институција је, приликом контроле пословања те општине за 2018. годину, утврдила да је Шапић у време изборне кампање склопио незаконите уговоре о изнајмљивању својих аутомобила општинским службама. Наравно, аутомобиле је возио он, али о трошку општине, и то у време предизборних активности.

О трошку грађана и даље се возе Шапићеви ортаци из новобеоградске власти. Градска општина Нови Београд је, према подацима за 2022. годину, располагала са 16 аутомобила у свом власништву. Та возила су прешла укупно 148.000 километара и потрошила 47.063 литре горива. Стручњаци су проценили да је на тај начин општинском буџету нанета штета већа од 60.000 евра. Опозициони одборници оптужују Шапића да је он најодговорнији за ове злоупотребе, јер је половином прошле године цео паразитски систем пренео на свог наследника Бојана Бована. Кад је сазнао да је документација о општинском возном парку достављена по Захтеву за информације од јавног значаја, Бован је сменио службеника који је задужен за поступање по захтевима и тиме доказао да, као Шапић и Вучић, неће толерисати сараднике који поступају у складу са законима.

Као што је располагао општинским, Шапић располаже и градским буџетом. О томе је недавно говорио Никола Јовановић, директор Центра за локалну самоуправу и бивши председник највеће одборничке групе у Градској скупштини. Јовановић је објаснио и колико ће Београђане коштати Шапићеви „поклони“.

– Београд има обиман буџет и у њему има простора за финансирање уџбеника и вртића. За потпуно субвенционисање предшколског васпитања и образовања је постребно додатних 4,85 милијарди динара годишње, а за уџбенике још око две милијарде. Било би добро да се ове ставке финансирају из повећане економске активности у граду, на пример кроз већи број грађевинских дозвола и такси за уређење грађевинског земљишта, кроз већи број трансакција које подлежу ПДВ-у, итд. Али тога нема. Значи, мораће да се скида са постојећих ставки и да се одустаје од бројних јавних инвестиција. Из буџета се већ види да ће бити мање новца за материјалне трошкове, текуће одржавање и реконструкције основних школа. Такође, наставиће се ситуација у којој се дефакто не граде нови вртићи у Београду, што ће тек бити велики проблем. Са „бесплатним“ вртићима, и родитељи који нису хтели да упишу дете у вртић пре шесте године сада ће, можда, променити мишљење. Већи притисак на предшколски систем ће створити веће листе чекања. У преводу, већина родитеља ће бити принуђена да упише децу у приватне институције, односно мораће да плате, можда и више него до сад. Видимо да се одустаје и од јавних инвестиција. Прошле године је реализовано само 17 одсто од планираног. Више нико не спомиње нови мост на Сави, није завршена аутобуска станица, није спојен мост на Ади са Раковицом, Београд још нема функционалну луку, купују се само кинески и турски аутобуси – каже Никола Јовановић.

Шапић извлачи новац из градског буџета за своје популистичке пропагандне трикове. Новац из свих буџета – републичког, покрајинског, градских и општинских – извлаче и остали Вучићеви сарадници и, нарочито, медији под његовом контролом. Шта мисли о захтеву сто хиљада грађана, који сваког викенда протестују против насиља, да се одузму националне фреквенције телевизијама Пинк и Хепи, као и да се забрани рад штампаним блатоидима СНС-а, Вучић је показао на најконкретнији начин. Телевизија Информер је добила дозволу за емитовање преко кабловских оператера, а режимске новине добијају субвенције за ширење лажи, увреда и претњи. У последњих неколико недеља власт је доделила више од 10 милиона динара подобним новинама. Информеров интернет тим је добио 200.000 динара из буџета Новог Сада и 300.000 из Панчева. Вечерње новости су добиле 500.000 из Новог Сада и по 800.000 из Панчева и Суботице. Дневни лист Ало, иза кога стоји министар Синиша Мали, добио је из новосадске касе 1,5 милион динара, чак 1,7 милиона динара из Суботице и само 250.000 из општине Ковин. Општина Ковин је дала 200.000 и порталу Република, односно блатоиду Српском телеграфу. Курир је добио милион динара из Новог Сада. То је само делић колача, којим напредњачка власт награђује медије преко којих шири лажи, мржњу и простаклук.

Ђорђе Павићевић, народни посланик из редова Зелено-левог клуба, на последњој седници Скупштине поставио је питање Министарству финансија, Пореској управи и РЕМ-у у вези са пореским дуговима предузећа која су повезана са Жељком Митровићем.

– Испоставило се да је 2012, 2013, 2014, 2015, 2016, 2019, 2021. и 2022. године, колико су доступни подаци, фирмама Жељка Митровића репрограмиран дуг, последњи пут 2021. године, од 1,57 милијарди динара. Нису познати услови под којима се одлаже наплата или се репрограмирају дугови Митровићевих фирми. Пореска управа је одбила да да инфомације о томе. Од Министарства финансија и Пореске управе тражим одговор на питање колико новца од 2012. године до данас дугује Жељко Митровић. Да ли сви ми финансирамо ову бахатост, коју гледамо на телевизији Пинк. Слично питање постављам председници Савета РЕМ-а. Наиме, у марту прошле године је Савет РЕМ-а одложио и репрограмирао дугове „Пинк Медија Групе“ према РЕМ-у. Значи, не према држави, него према РЕМ-у. То значи да Пинк, поред тога што није испуњавао услове из елабората, што је кршио процедуре и законе, није ни плаћао финансијске обавезе према РЕМ-у. То је било у марту прошле године, а крајем јула је РЕМ доделио националну фреквенцију Пинку. Да ли то значи да Пинк можда бесплатно користи ту фреквенцију или плаћа онда када и колико може? – питао је народни посланик Павићевић, а одговор ће добити увредама у емисијама Јоване Јеремић, Верице Брадић, Предрага Сарапе и других Вучићевих и Митровићевих сатрапа.

Лако је Митровићу да одлаже плаћање дуговања или да добија повољне услове за репрограм дугова. Вучић није те среће, бар не кад су у питању повериоци са Далеког истока. Као што је Магазин Таблоид писао у фебруару, Србија ове године мора да отплати око четири милијарде евра дугова према кинеским банкама и фондовима. Последњи покушаји да се од Кинеза испросјачи одлагање или репрограм дугова пропали су пре неколико дана. Влада Србије је тражила уступке за приспеле рате из два инвестициона кредита и обавезе према Еxпорт Импорт Банк оф Цхина, које износе 2,26 милијарди евра. Србија је из те банке узела 4,3 милијарде евра. Део је отплаћен, а део је на чекању, пошто новац још није повучен с кредитне линије. (Новац из тог кредита није повучен за изградњу пруге од Новог Сада до Мађарске, а Србија већ дугује 369 милиона евра.) Само за отплату главнице кредита у тој банци Србија мора да обезбеди 128 милиона евра до краја ове године, а почетком следеће још једна рата од 706 милиона евра. Кинези су, наравно, одбили молбу за репрограмирање дугова.

Кад су га одбили кинески „челични пријатељи“, Вучић је помоћ затражио у Европској унији, и то преко луксембуршког премијера Гзавијеа Бетела. Иако бирократе из Брисела подржавају свакога ко прекида сарадњу с Кином, не треба очекивати да ће услови за њихове кредите бити повољнији. Напротив, за разлику од Кине, Европска унија осим новца тражи и политичке услуге. Вучић ће пристати на све, само да закрпи рупе у буџету, које су настале његовим упадима. Откад је на власти, Вучић је узимао прескупе и непотребне кредите за исте такве инфраструктурне пројекте. Провизију је узимао за себе, као и послове за своје и ортачке фирме. Дугове ће ионако отплаћивати следеће генерације. Конкретно, рок за отплату кредита Еxпорт Импорт Банк оф Цхина истиче 2039. године. Ако буде имао среће, Вучић ће до тада одлежати скоро половину затворске казне, која га чека због свих злочина које је извршио у последњих 11 година.

Пошто је његов боравак на слободи орочен боравком на власти, Вучић не сме да заустави пирамидални механизам на коме се заснива његова, односно државна економска политика. Од Европске уније тражи кредит којим ће отплатити приспеле рате кредита које је раније узимао од Кинеза. Европљанима обећава да ће смањити, а потом и прекинути пословну и финансијску сарадњу са Кином. Истовремено, од Кинеза очекује да му одобре кредите за два велика пројекта. Прво за изградњу београдске обилазнице од Бубањ потока до Панчева, што подразумева и изградњу моста преко Дунава, за шта је потребно 680 милиона евра. Други кредит, од 149 милиона евра, намењен је за изградњу обилазнице око Новог Сада. С обзиром да Србија већ дугује, само према кинеским банкама и фондовима, око 15 милијарди евра, јасно је да не може да сервисира толике обавезе.

Цену Вучићеве економске политике, засноване на авантуризму и паразитирању, плаћају грађани. Инфлација је смањила куповну моћ, па је ове године дошло до драматичног пада промета робе на мало, што је изазвало реалан пад ПДВ-а за више од 20 одсто. По систему спојених посуда, пад ПДВ-а довео је до мањих буџетских прихода, а то је изазвало смањење државних инвестиција и субвенција, па и пад производње од чак 22,4 у односу на април прошле године. На крају, то је довело до повећања јавног дуга, који је, само у последњих шест месеци, порастао за више од три милијарде евра.

Вучић, ипак, не дозвољава да истините чињенице утичу на његову фабрику лажи. У тој фабрици произведена је будалаштина о томе како пад продаје није изазван инфлацијом, повећањем цена и смањењем прихода, него намером грађана да штеде. У његовом поимању света око себе, људи не желе да купују месо, млеко и друге животне намирнице зато да би уштедели паре. Иста „логика“ створила је и маркетиншки трик у коме се повећање плата и пензија од 10 одсто представља као адекватан одговор на инфлацију од 15,1 одсто.

У све чешћим наступима депресије, Вучић и јавно признаје да зна како ће скончати. Зато не брине за будућност, зна да је нема. То је његов приватни проблем. Истовремено, управо је он највећи државни и национални проблем. Вучић је нулти пацијент, који је своје менталне поремећаје пренео на цело друштво. Болест се раширила и метастазирала до овог нивоа, у коме су тешко оштећене све државне инситуције и сви слојеви друштва.

Сад, кад је догорело, Вучић и његови најближи сарадници желе да поделе одговорност. Вучић је први то поменуо истог дана кад се десио масакр у београдској основној школи „Владислав Рибникар“. „Морамо да анализирамо узроке ове трагедије, за коју смо сви одговорни“, рекао је тада Вучић. Па, неће бити да исту одговорност имају џелати и жртве. За све зло које је задесило Србију највећу одговорност сноси онај ко има највећи удео у власти. Кад дође време за утврђивање кривице, Вучић неће моћи да се извлачи ни на психичка обољења. Не треба му ни заборавити ни опростити што је, глумећи лудило, опљачкао јавне ресурсе и приватну имовину, извршио велеиздају Косова и Метохије, напунио гробља, али и своје џепове, сефове и рачуне.

Стање у Србији је дијагностификовано, зна се и терапија, која мора почети ослобођењем од Вучићеве диктатуре, али опоравак је неизвестан. Нико не може ни да претпостави колико ће држави и народу бити потребно времена да се опорави од болести, којом их је заразио нулти пацијент. Но, за почетак треба ставити љуту траву на љуту рану, односно уплаканог психопату у установу затвореног типа.

БОШКО: Исти газда дао налог и прозападној опозицији да се не дира Вучић до…https://t.co/tf6tH3OWf6

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 6, 2023

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Aна Брнабић, Александар Вучић, Братислав Гашић, Србија