Pročitaj mi članak
И ти ћеш то једнога дана да прикажеш… Ако одеш у Србију – казала је краљица Марија сину Томиславу, док су она и млађи краљевић, Андреј, сатима пажљиво премотавали филмове које је старији, Томислав, начинио на њиховом имању у Кенту.
– Све – одговорио је краљевић.
– А, да ли ћеш… да ли ћеш… икада отићи тамо? – питала је, а свака реч, пригушена, звучала је као молитва: да се барем један од њених синова врати.
Петар? Обистинила се њена стрепња да ће му судбина за живота бити туђина. Андреј? Памтио је отаџбину из њених прича. Томислав?
– У мени је препознавала и гајила жудњу сусрета са Србијом. Подстицала ме да, ако ме здравље и околности среће послуже, ту прилику никако не пропустим.
Ово је мало позната прича о краљици Марији Карађорђевић, удовици краља Александра, мајци тројице краљевића које је сама подизала. Румунској принцези која се „с љубављу приволела Србима, као својима“. И Србији, коју је волела као отаџбину. Из које је прогнана. У коју је, уз почасти враћена, и недавно рехабилитована. Ово је прича о необичном животу „обичне краљице српске“, како су јој током изгнанства приписивали Енглези, а наши хроничари је упамтили као „народну мајку и хуманитарку“.
Детаље о таквом животу сазнајемо управо из бележака и са филмова које је начинио њен син Томислав. Али и из казивања многих који су је лично познавали, поштовали и посећивали у прогонству.
– Нама није било лако у Енглеској – забележио је Томислав Карађорђевић. – Нећу да кажем: нама је било много тешко. То ни наша мајка никада није говорила. Казала би, понекад: наша мука ништа није тежа од муке бројних српских породица. И шта је преостало? Или да се предамо судбини, или да видимо од чега ћемо живети?
Прве послератне године још је тињала нада о повратку. Касније ће сасвим бити јасно: одлука нових комунистичких власти краљицу Марију и њену децу ће спречити да се врате у земљу.
ИЗУЗЕТНО СКРОМНА
Даница и Срђан Чоловић, истражујући живот Марије Карађорђевић, испричали су у књизи „Краљица мајка“ о њеној изузетној скромности. Са синовима је, током рата, живела у преуређеној сеоској кући, око 100 км удаљеној од Лондона. Никад се није кинђурила, од накита је имала само бурму и прстен са југословенским и румунским грбом и танку наруквицу са плочицом на којој је било угравирано њено име.
– Патила је, али се није предала патњи – записао је Томислав. – И сам сам се зачудио када ми је препоручила: основаћемо једно пољопривредно домаћинство. Налик српском. Да имамо све. Да избегнемо сваку милостињу. Тако смо на нашем имању, као усред Шумадије, а у Кенту, имали све. И живину. И стоку. И пољопривредне машине које смо полако набављали. А она, наша мајка, понесено је волела домаће животиње. Сама их је понекад неговала. И ја сам то, све, камером бележио.
У Тополи, почетком деведесетих, када се после изгнанства први пут срео са завичајем, принц Томислав је био срећан што је имао шта да покаже. А несрећан, како је казао, што и мајка, краљица Марија овај тренутак није доживела.
Показивао је, тада, колико му она помаже у орезивању воћњака, поливању садница, калемљењу.
– Храбрила ме да проширим имање новим парцелама воћа – подсећао се Томислав, пред окупљеним народом. – Новим повртњацима. Била је, наша мајка, пре свега добра домаћица од које сам учио и научио како треба да изгледа једна домаћинска, српска кућа.
Али интересовање краљице Марије, како је оставио сведочење њен син, превазилазило је свакидашњи, уобичајени позив мајке и домаћице. У његовим „Мемоарима“, који ће убрзо после принчевог сусрета са завичајем бити штампани под печатом Задужбине краља Петра Првог, а захваљујући понајвише тадашњем, дугогодишљем управнику, господину Миладину Гавриловићу, Томислав открива још много тога по чему је краљица Марија била посебна. Шта ју је, осим љубави према породици и Србији, бризи о сиротињи и нади да ће се вратити, још заокупљало.
РЕЧИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
О краљици Марији најлепше речи изрекао је владика Николај Велимировић: „У њој је народ нашао оно за чим је жудео – идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу.“
– Волела је филателију, тако да је и мени открила драж и лепоту прикупљања ретких примерака поштанских марки. Открила је да је то породично наслеђе румунског двора. И мој ујак, краљ Карољ, био је пасионирани филателиста. Имао је највећу збирку румунских марака. А ми, ми смо имали читаве албуме. Сатима смо их разгледали. То нам је понекад био јутарњи ритуал. Мајка је говорила: ритуал као учење, јер се тако улази у географију, историју, традицију и културу многих народа.
Томислав Карађорђевић у „Мемоарима“ открива да је краљица Марија волела шах, филмове, књиге…
– Понекад сам помислио да нема књиге коју није прочитала – присећао се тих дана у Тополи. – У шаху је с њом вазда била неравноправна борба. Кад год сам је упитао: како је ову игру вешто савладала, само би се осмехнула. И, не подижући поглед с табле, додала: Хајде, потез је твој!
Ђорђе Карађорђевић, брат краља Александра, у аутобиографији „Истина о мом животу“ пише да је још по нечему краљица Марија била изузетна:
– Ова заиста ретка жена и мајка у мени је изазивала дивљење својом скромношћу. Сама је купала своју дечицу и давала на крпљење њихове ципелице, док би о празнику мајки, Материцама, обувала многе сиротане. Краљица је зими, годинама, ишла престоничким улицама у истом капуту, а на пријемима била је једноставније обучена од многих својих званица.
Мајчинска љубав и брига за децу одвела је краљицу Марију, у децембру 1939, у Енглеску. Желела је да са Томиславом и Андрејем, који су се тамо школовали, прослави Божић. Намеравала је да се врати одмах после празника. У Београду је остао њен трећи син Петар, малолетни краљ Југославије. Стрепела је за његов живот.
У дневнику, који је писала, 27. марта 1941. године је убележила:
„Моје срце је сада са Петром у Југославији. Жалим што нисам поред мог сина и народа Краљевине.“
Петру је упутила и телеграм: „Нека Бог излије благослов на тебе, сине мој и краљу, и на нашу милу отаџбину“.
А када је Петар 1944. године у Црвеном крсту код Кембриџа, где је био активиста, упознао принцезу Александру, кћерку грчког краља (живела је и школовала се у Енглеској), убрзо ју је верио и решио да се ожени. Томе се краљица Марија успротивила.
Принц Томислав у „Мемоарима“ пише:
– У свима нама, а мајци посебно, најснажније је постојала нада да ћемо се вратити у Југославију. Зато је говорила Петру: Сачекај крај рата, па се жени. Зар ти, сам, да се данас веселиш? Нека ту радост осети сав наш народ у слободи.
Непомирљиво је говорила да је свадба неморална док у земљи народ гине, докле га кољу по логорима и масовно уништавају у Јасеновцу.
Петра су, сећа се његов брат, нажалост, за женидбу подржавали Хрвати и Черчил, лично: „Ви сте краљ и само ви морате то да одлучите“.
И мој се брат оженио, а мајка је туговала. Није била на синовљевом венчању…
Анка Гођевац је о том периоду краљичиног живота записала:
– Туга и физичка патња исцрпеле су Марију. Од некад младе, срећом озарене жене, постала је животом тешко кушана особа. Њене плаве очи једино су остале од те, раскошне лепоте.
У Лондону петнаест година касније, краљицу је посетила сликарка Лепосава Бела Павловић.
– Многи Југословени наврате да поразговарамо – казала је краљица Лепосави.
– Старији су мудрији и одмеренији, искуство их научило. Млади су занети, кажу: Кад се вратимо, осветићемо се комунистима. Ја им велим: Станите, не реците – кад се вратимо, већ – ако се вратимо у Југославију. Онда се никоме нећемо светити, сви ћемо заједно, сложно да радимо. Да подигнемо нашу земљу.
Надала се и радовала повратку краљица до краја живота. А падала је киша и ударао ледени ветар 3. јула, 1961. године, кад су је сахранили у Цркви Светог Саве у Лондону. А грануло сунце у Тополи, када је коначно нашла мир, уз краља и синове. У Србији, коју је сматрала отаџбином.
(Вечерње новости)
