Двадесет година после бомбардовања и рата на Косову који и даље чека кулминацију, готово све приче су познате, осим једне. Прича о томе да је битка за Паштрик у ствари била одлучујућа за крај рата потиче углавном из изјава НАТО званичника.

У нашој јавности, о тој бици готово да није било речи. Војници који су се тамо борили о њој су шапутали. Као што нису откривали своје положаје током рата, тако су скривали и детаље највеће ратне битке… Исповест генерала Божидара Делића, и друге приче

Нема назад, иза је Србија.

Ово је мотивациона порука коју су пре двадесет година понављали војници 549. моторизоване бригаде Војске Југославије док су водили битку која је, по свему судећи, довела до краја рата. Парола им је помагала да издрже налете око 6.000 припадника ОВК, потпомогнутих Војском Албаније, али и НАТО бомбардерима и њиховом логистиком која је са милиметарском прецизношћу могла да открије положаје Војске Југославије.

Водник Бошевски, заједно са својим водом, био је једног дана током офанзиве притиснут минобацачком паљбом. Позвао је командно место и тражио да се повуче на резервни положај, 200 метара уназад. Одговор је добио истог тренутка преко радио-везе: „Пољаница 719. Нема назад, иза је Србија. Добићеш артиљеријску подршку.”

Био је то глас Божидара Делића, у то време пуковника, команданта 549. моторизоване бригаде Војске Југославије. Одмах је наредио артиљеријску паљбу као подршку војницима који су држали положај, упркос томе што је у близини била америчка специјална јединица „Јастреби”.

Они су, наиме, имали радаре за откривање српске артиљерије. По откривању положаја, „Јастреби” су податке преносили командном месту које се налазило у авиону „авакс”. Одатле су се циљеви делили бомбардерској авијацији, пре свега авионима Ф-16, Ф-18, „мираж” и А10 који су све време били изнад подручја Ђаковице и Призрена, са посебном пажњом на планину Паштрик.

Није, дакле, дуго требало да од дејства српске артиљерије дођу авиони који бомбардују тачно то место. И упркос томе, артиљерија је дејствовала, водник Бошевски и његови војници су задржали положај, нису се повукли са граничне линије, а наредба генерала Делића понављана је сваког дана све до краја тог рата 1999. И дан-данас, кажу, то им је мото.

Била је то копнена офанзива ОВК

На планини Паштрик, стратешки важној тачки високој 1.986 метара, 15 километара западно од Призрена, водила се те године најважнија ратна битка. Паштрик је планина у облику пирамиде и већим делом се налази на територији КиМ, а гранична линија иде преко највишег врха. Главни гребен планине дуг је пет километара, а битке су вођене у јаругама, вртачама, на пошумљеним ободима планине.

Борбе су почеле 26. маја и западни извори сматрају да су одлучујуће утицале на крај рата. Била је то, у ствари, копнена офанзива ОВК, са тенденцијом да прерасте у широки копнени напад НАТО-а. У подручју око Паштрика, са стране Албаније, било је, у том тренутку, укупно стационирано 30.000 снага. Све је то пратило интензивно бомбардовање српских положаја.

Прича о томе да је битка за Паштрик у ствари била одлучујућа за крај рата потиче углавном из изјава НАТО званичника. У нашој јавности, о тој бици готово да није било речи све док прошле јесени на Сајму књига није представљена књига коју је приредио Раденко Мутавџић о сведочењима војника који су учествовали у борбама за Паштрик. Војници који су се тамо борили само су шапатом причали. Као што нису откривали своје положаје на терену током рата, тако су скривали и детаље највеће ратне битке. Један од војника је чак и написао књигу, али ју је касније уништио, каже за ‘Недељник’ генерал Божидар Делић.

Западни медији су о борбама на Паштрику интензивно извештавали. Томе су допринеле и свакодневне конференције за медије у Вашингтону и брифинзи у Бриселу на којима се говорило о ономе што се дешавало на планини која је тог тренутка била прва линија фронта. И после рата, Паштрик је био битна тема светских медија, углавном кроз призму да је Милошевић пристао на Кумановски споразум и повлачење снага са Косова баш због ових борби.

Тако је, примера ради, „Вашингтон пост” на првој страни 26. јуна 1999. донео текст о борбама на Паштрику под насловом „Најјачи удари довели до краја битке, можда и рата”. У тексту се каже да су снаге ВЈ претрпеле јаке губитке, уз нетачну тврдњу да је ту страдало између 800 и 1.200 српских војника.

„Њујорк тајмс” је, с друге стране, тих дана објавио текст у којем се каже да су губици ВЈ били мањи него што се очекивало и да многи званичници НАТО-а верују да ти губици можда нису били одлучујући за крај рата, иако је савез пресрео комуникације српских команданата, у којима се тврдило да снаге трпе велике губитке на планини Паштрик.

„Гардијан” је 17. јула те године послао репортера на Паштрик и о томе писао под насловом „Село духова говори о бици која је окончала рат”. У септембру 1999, поново је „Вашингтон пост” писао да је битка за Паштрик била прекретница у рату, иако командантима НАТО-а тада није тако изгледало. Позвали су се на сведочење Веслија Кларка, главнокомандујућег НАТО снага у Европи и човека који је оперативно водио рат против Југославије. Он је тада изјавио да „мисли да је председник Милошевић имао доста обавештајних информација и индикатора који су га уверили да ће почети копнена инвазија” и да је због тога пристао на крај рата.

„Дан Д” био је планиран за 1. септембар

Копнена агресија на тадашњу СР Југославију преко Паштрика, испоставиће се годинама касније, уопште није била фикција, као што се и дан-данас верује. Из књиге Веслија Кларка „Модерни рат” испоставиће се да је напад на Паштрик био нека врста претече за потпуну инвазију. Кларк је чак и тражио да се за време борби на Паштрику одобре амерички напади, али је Пентагон то одбио. То је довело и до његовог сукоба са тадашњим америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном.

Коен је, судећи по књизи, покушао да спречи Кларка у априлу те године да дође у Вашингтон на састанак врха НАТО-а на којем се разговарало о будућности интервенције. Кларк мисли да је Коен пробао да га спречи у томе како не би покушавао да придобије подршку за копнену инвазију. Током 2001. године, „Аир Форце” магазин, специјализован за теме из области војног ваздухопловства, донео је детаљну анализу Кларкове књиге са насловом „Рат Веслија Кларка”. У чланку се објашњава да су мисли команде НАТО-а биле на копненој интервенцији док је трајала ваздушна кампања.

Испоставиће се да су Кларкови људи направили план по којем је за „дан Д”, односно почетак копнене инвазије одређен 1. септембар 1999. „Била би то кулминација моје 33 године дуге војне службе”, написаће Кларк о том плану.

Открили су се и детаљи из којих произилази да је том плану претходила неуспела офанзива ОВК преко Паштрика.

А шта се тачно дешавало на Паштрику тих дана, за Недељник ексклузивно открива пензионисани генерал Божидар Делић. Он је те 1999. био командант 549. моторизоване бригаде која је у свом саставу имала укупно 14.000 војника са задатком да штити 130 километара државне границе. Од тога су бранили 70 километара границе са Албанијом и 50 са Македонијом.

„Паштрик је важна стратешка тачка на такозваном дримско-косовском оперативном правцу. Тај правац постоји у свим књигама на свету чија је тема војна географија и њиме се показује куда иде војска у случају офанзива. Тај правац може да служи за напад на нашу земљу, а обрнуто би служио нама као главни правац у случају да кренемо у поход ка Јадранском мору. Наша 549. моторизована је бранила тај правац, док је са албанске стране ту стајала њихова Друга пешадијска дивизија”, каже Делић за Недељник.

Тај стратешки важан правац одређен је као најближи пут од Јадрана до Србије и има четири тактичка правца нижег ранга. Први иде од Јадрана преко Кукса, Врбнице и Призрена, па преко превоја Дуље до Приштине. Други правац преко карауле „Горожуп”, излази у Призренско поље опет на Дуље и Приштину. Трећи иде преко планине Куноре, па преко Ораховца ка Малишеву, док четврти иде преко превоја Ћафа Прушит до Ђаковице, па преко Клине до Приштине. Сви, дакле, иду у истом правцу – ка Приштини и све те правце бранила је 549. моторизована бригада.

„Напад је заустављен кад смо им уништили три тенка”

Те 1999. године до маја није било интензивнијих борби на Паштрику. Битке су се углавном водиле на караули Кошаре, док су преко Паштрика пролазиле колоне албанских избеглица. Делић каже да је туда прошло неколико стотина хиљада цивила.

„Примећивали смо да су на територији Албаније издвајани војно способни мушкарци и они су одвођени у посебне логоре. Знали смо да правог копненог напада не може бити, а да није на дримско-косовском оперативном правцу јер само на том правцу је могућа употреба већих снага и посебних оклопно-механизованих састава”, објашњава Делић.

И тај покушај пробоја заиста се десио на Паштрику. Било је то 26. маја у раним јутарњим сатима. Прво је на рејону одбране који је бранио границу од карауле „Митар Војиновић” до карауле „Ликен” кренуо демонстративни напад. Такав напад је заправо лажан и има циљ да привуче веће снаге војске на подручје, док се на неком другом месту спрема далеко већа офанзива.

„У том демонстративном нападу је дејствовала артиљерија Војске Албаније. Напад је заустављен након што смо им уништили три тенка”, објаснио је Делић.

За то време, почео је прави напад, и то правцем преко километрима удаљеног „Горожупа”.

Судећи по оном што открива Делић, прво је почела артиљеријска ватра по снагама које су се налазиле на самој граничној линији, у релативно добро заклоњеним рововима. Одмах затим су у напад кренула и четири стрељачка строја. Били су тешко уочљиви, пошто су ишли преко поља под растињем и шумом.

„Приметили смо и да је четврти, последњи стрељачки строј био у црним униформама за разлику од других и сматрамо да је то била војна полиција или њихове специјалне јединице. Поред осталих задатака, они су пуцали у сваког ко је стао из ова прва три стрељачка строја”, каже Делић.

У тренутку почетка напада, сили од 6.000 нападача супротставило се свега 200 српских војника. Толико их је, наиме, било на главном правцу напада код „Горожупа”, док се у кругу од око шест километара налазило још 200 војника.

„Ушли су километар у нашу територију”

„Због мањка војске, нисмо били линијски организовани, већ смо били постављени као отпорне тачке, између којих су били међупростори штићени минским пољима. Терористичке снаге су успеле на три правца да се кроз међупросторе убаце на нашу територију. На два правца негде око 500 метара, а на једном чак до једног километра. Ту су заустављене и нису могле ни корак напред”, објашњава Делић како је изгледао почетак напада.

Одмах по отпочињању офанзиве, све снаге које су биле на одмарању кренуле су на прву линију фронта. За то време је артиљерија са 14 локација, минобацачима, хаубицама и вишецевним бацачима ракета давала подршку војницима изложеним нападу. Када би авиони НАТО-а били у ваздуху, подршка би заћутала, али би убрзо поново почела да дејствује.

„Знали смо да морамо да ојачамо снаге на Паштрику. Прво моје наређење било је да командант тенковског батаљона формира од тенкиста пешадијску чету. Затим, да хаубички дивизион од артиљераца формира једну чету, јер не мора седам артиљераца да дејствује са хаубицом, довољна су три или четири. Против-оклопни дивизион је формирао чету, баш као и позадинци”, каже Делић.

Ту је настао логистички проблем. Требало је пребацити четири чете на прве линије а да их не примете НАТО ловци. Зато су се, војнички речено, у скоковима пребацивали кроз пошумљене делове према Паштрику, водећи рачуна о авионима да их не уоче и униште пре него што стигну на линију фронта. На крају су и успели да непримећени стигну у борбу.

„Следеће наређење је било да се из састава команде формира истурено командно место у рејону села Планеја како би се преузело распоређивање и командовање снагама на том правцу. За команданта је постављен Стојан Коњиковац, сада генерал. Послао сам и обавештајца мајора Ђокића, начелника артиљерије мајора Јакшића, начелника АБХО Ивановског…”, присећа се Делић.

Како су пали „апачи”?

Нападнута караула „Горожуп” је иначе и пре напада била разрушена. Током априла и маја те године уништена је у нападима америчких хеликоптера „апач” које је користила америчка јединица „Јастреби”.

Тек две године након рата испоставиће се да су они дејствовали без одобрења америчке команде. „Њујорк тајмс” у септембру 2001. године наводи да је Пентагон одбио током рата да дозволи коришћење „апача” које је тражио Весли Кларк. Хтео је, судећи по том тексту, да нападне српске положаје тим хеликоптерима, опремљеним ракетама земља-земља, јер су амерички авиони имали потешкоћа у проналажењу циљева. Захтев му је одбијен, јер је било превише ризично користити их на Паштрику.

Судећи по оном што је Делић сада испричао Недељнику, Кларк је „апаче” ипак користио.

„Караула ‘Горожуп’ је још у априлу и мају била нападнута од ‘апача’, као и остале карауле. На две карауле ‘Стојановић’ и ‘Ликен’ имали смо губитке. ‘Апачи’ су једино напали на моју бригаду, нигде другде се нису ангажовали. Они нису улазили у дубину територије наше земље, најдаље су улазили код карауле ‘Стојановић’ где су дошла четири хеликоптера. Један је ушао на 400 метара наше територије, други на 200, док су остали дејствовали из Албаније. Код ‘Ликена’ је један ушао 200 метара, а други је нападао са граничне линије”, објашњава Делић.

И не само да су „апачи” нападали већ су неки од њих и оборени. Делић каже да су два „апача” погођена на караули „Стојановић” где је једна група војника била наоружана ракетама „стрела” из којих су пуцали на америчке хеликоптере. НАТО иначе никада није признао да су два хеликоптера оборена од стране ВЈ, већ да су наводно пала због квара у Албанији. Из овог што се испоставило у вези са одбијањем Пентагона да изда дозволу Кларку, може се наслутити зашто обарања никада нису призната.

Како је враћена караула „Горожуп”

У тим првим данима напада, војници су се налазили око карауле у заклонима.

„Мислим да је једног поподнева војска била у полуокружењу. Пошто сам контактирао са њима, то су били граничари и добровољци, наредио сам им да се повуку у следећи засеок да би се изравнали у линији са другим нашим снагама. Они су извршили задатак и ја сам већ послао телеграм у Приштину да је непријатељ заузео караулу ‘Горожуп’. Међутим, после сат времена, они су известили да су зауставили непријатеља, да су га потиснули и да се враћају на караулу. Рекао сам да то не дозвољавам, јер нема потребе. Караула је била гомила камења, једино је у моралном смислу било важно. Међутим, иако сам рекао да не може, нису ме послушали. За 15 минута јавили су да су у једном јуришу освојили ‘Горожуп’ назад. И сад, шта да се каже, ја сам био срећан јер нису имали губитака, непријатељ је одбачен у оближње потоке. Није ми остало ништа друго него да пошаљем нови телеграм у Приштину: караула ‘Горожуп’ је враћена”, сећа се Делић.

Већ следећег дана, команда је послала на терен специјалне снаге. Била су то четири одељења добровољаца: два из Србије и два из Русије.

„Руски војници су били одлично обучени. Они нису били обични војници, све до једног су били официри од чина поручника до чина пуковника и очистили су комплетну територију од уклињених џепова терориста.”

Остао је само врх Паштрика.

„Могли смо и то да заузмемо, али смо разговарали у команди хоћемо ли један јуриш уз артиљеријску припрему и да их избришемо. Ја сам рекао: ‘Па људи, ови нас бију из ваздуха 24 часа, можда је боље да их оставимо.’ Више десетина нападача је ту погинуло. Нигде не могу, а као држе врх”, објашњава Делић.

„Од дрвећа остају само патрљци…”

Разлог што је тај 31. мај био посебно тежак опет је откривен неколико година касније у већ спомињаној књизи Веслија Кларка. И специјализовани „Аир Форце” магазин објавио је то сведочење. Наиме, тог понедељка, Кларк је приметио да се ОВК једва држи на планини Паштрик. Истог тренутка је наредио америчком генерал-пуковнику Мајклу Шорту, команданту ваздушних снага НАТО-а, и генерал-пуковнику Џону Хендриксу, команданту специјалне јединице „Јастреби”, да задрже планину. Управо тог дана је израђен већ спомињани план о 1. септембру те године као „дану Д” за почетак инвазије.

„Ако не задржимо врх Паштрика, мораћемо да га платимо америчком крвљу”, рекао је Кларк својим генералима.

Последица тога била је таква да је на планини Паштрик почело такозвано тепих бомбардовање српских положаја. Гађани су из стратосфере стратегијским авионима Б-52 и Б-1 који су летели директно из Америке и Енглеске. Првог дана је било неколико таквих напада, а до краја рата, тепих бомбе су по Паштрику избациване укупно 24 пута. У просеку, два пута дневно.

Летели су у пару, сећа се Делић. Сваки авион испуштао је, каже, по 50 бомби и покривао површину од 200 са 800 метара, где све што постоји буде збрисано.

„Од дрвећа остану само патрљци, куће су до темеља биле срушене. Ако је жива сила ту, она је неспособна више, чак и ако није погођена. Јер војници који су се близу налазили били су одбацивани од земље у тим ударима. Затим су падали и били контузовани”, објашњава он.

У паузама тепих бомбардовања, српске положаје нападали су авиони А10.

„А10 може да носи 18 бомби од 220 килограма. То је страшно колико је тај авион опасан, а пошто је оклопљен, он се спушта доста ниско”, каже Делић.

Погибија потпуковника Лемића

У рејону села Планија, тачније у Шех махали, тог дана погођено је и истурено командно место 549. бригаде. Војска је била склоњена у напуштеним кућама. Углавном су, каже Делић, то биле двоспратнице или троспратнице са укопаним подрумом. Постоје и снимци тих напада које су направиле новинарске екипе западних медија које су се налазиле у Албанији на растојању од пет километара. И дан-данас се ти снимци могу пронаћи на Јутјубу.

„Многе куће су погођене тог дана, а у једној од њих која је директно погођена, налазило се 30 војника. Све три плоче су се срушиле на њих који су се налазили у подруму. Када је кућа погођена, срушила се и плоча у подруму. Погинуло је на лицу места седам припадника бригаде, сви остали су били контузовани или рањени. Унутра се појавио и пожар. Војници који су сишли да им помогну, извлачили су их кроз отвор 40 са 40, а онда су војници чутурицама покушавали да гасе ватру како не би изгорели или се угушили”, препричава драму тог дана Делић.

Истог дана је настрадао и начелник ПВО 49. бригаде, потпуковник Бошко Лемић. Легенда каже да је изашао испред куће у којој је било командно место, јер је командовао противваздушном одбраном, а из подрума није имао везу са својим јединицама.

У једном од следећих дана, када је био још један такав напад у рејону села Планеја, настрадала су два војника, док су 32 била рањена и контузована.

Делић се сећа да је, кад је дошао тамо, видео да ретко ко има отворену рану, али су сви контузовани. Сви су одведени у Призрен на одмарање, а једини који је одбио да оде био је Саво Ердељан.

„Кад сам дошао на Паштрик, нашао сам га како стоји на две дрвене рашље које је нашао. Уз помоћ њих се кретао. Ја му кажем: ‘Саво, ајде ти са својима у Призрен, стижу нове јединице.’ Каже он: ‘Не могу да идем, сакрили смо сву муницију по шумама, а само ја знам где је, нико од нових неће моћи да је нађе’”, сећа се Делић.

Љубав на првој линији фронта

Као посебно тежак дан, Делић је издвојио 5. јун. Тог датума се, наиме, несрећна судбина Сава Ердељана укрстила са судбином болничарке Слађане Станковић из Ниша која је као добровољац приступила 549. бригади, 24. марта 1999, дакле у дану када је бомбардовање почело.

Слађана се на првим линијама фронта упознала и зближила са руским добровољцем Јуријем Осиповским. Између њих се родила и љубав, па су се месец дана касније венчали у манастиру Светих Архангела у Призрену. Кум им је био управо командант Божидар Делић.

Тог 5. јуна, на првој линији фронта било је неколико рањених војника; Ердељан је рекао једном од млађих војника да не може да иде у помоћ јер је било много опасно. Слађани се у тим сатима завршавало дежурство на Паштрику и требало је да се склони са руским добровољцима у рејон Рашевца на обали Дрима. Кад је чула да има рањених на првој линији фронта, окренула се и кренула са Ердељаном.

Дошли су до прве линије фронта и одмах се нашли под јаком ватром, иако су били обележени ознакама да је реч о санитету. Ердељан је одвезао возило у заклон и отишли су пешке да узму три рањеника. Два су носили, а једног су придржавали. Под минобацачком ватром су ушли у санитетско возило и кренули су назад. Када су већ били на крају домена минобацача, већ су малтене стигли у место Планеја, једна минобацачка мина је пала малтене у само возило.

До Призрена где су као рањени превезени, нико није остао жив, осим два војника.

Слађана Станковић је 2013. године добила улицу у Нишу.

„Ми смо те мостове маскирали…”

Баш тих дана, на брифингу у седишту НАТО-а у Бриселу, немачки генерал-мајор Волтер Јерц, командант Првог ваздушног дивизиона, говорио је о успесима НАТО бомбардовања на Паштрику: „Погодили смо 150 мета. Од тога је било: 32 артиљеријска оружја, 9 ракетних бацача, 6 наоружаних возила, 4 друга војна возила и 8 војничких позиција. Погођена су и два стратешка моста који се налазе на важним правцима за снабдевање српске војске.”

Тачно је да је НАТО тих дана погађао 150 мета и да су њихови пилоти и команданти били убеђени да су мостови срушени, а позиције војске уништене. За НАТО пилоте, то су били стелт мостови.

„Ми смо мостове маскирали и у видном пољу, али и радарски”, каже Делић.

Тајна је била у радарским рефлекторима. Пре почетка рата, војници 549. моторизоване добили су 10 таквих рефлектора који датирају из Другог светског рата. Они немају никакву електронику, то је само метал под промењеним угловима и имитира тенк, возило. Може да имитира и мост кад се постави како треба и на једној и на другој обали.

Ти радарски рефлектори су прављени сваке ноћи у фабрици „Нови Металац” у Призрену, и то у серијама од 150 комада.

У борбама за Паштрик, 549. моторизована бригада изгубила је 25 војника. Није било, каже Делић, 800 до 1.200 страдалих колико је тврдио НАТО.

Одбранили су границу.

Бригада је одликована Орденом народног хероја.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: битка за Паштрик, НАТО, Паштрик, Србија, српска историја