Прочитај ми чланакКада сам пре две године писао „Летачке приче“, нисам желео да моја књига буде преопширна, да је оптерећујем детаљима или кратким садржајима који сами по себи нису могли бити једна од прича нити се уклопити у једну од написаних. А било је догађаја које вреди споменути, записати.
Неки нису ништа више до анегдоте из нашег свакодневног живота ваздухопловаца. Неки су се догодили другима који ће то можда и испричати али их засигурно неће записати. Има их који никада то више и неће моћи, чак и да су желели да их неко упамти, да их се сећа, да се спомену.
Неки од тих догађаја су прави подвизи, подвизи које треба упамтити – као и њихове актере, праве јунаке. Због тога, а и на тражење бројних личних и Фејсбук пријатеља, одлучих да наставим писати. Немојте ми замерити ако нека од прича, посебно чији актер или очевидац нисам био, остане помало недоречена. Са временске дистанце ћу препричати оно што сам некада чуо од оних који то јесу били.
У идућих пет седмица сваког понедељка објавићу по једну до сада неиспричану причу на Танго Сиx порталу. Све моје до сада написане приче, осим у књизи, можете пронаћи груписане овде
Креста
Почетком лета 1966. године наша 18. класа Војне Ваздухопловне Академије била је у завршној фази обуке. Сви смо летели на млазним ловачко-бомбардерским авионима Ф-84Г Тандерџет и ловачким Ф-86Е Сејбр. Основна обука је већ била завршена, настављена је обука по програму борбеног оспособљавања пилота.
Стевановић Радисав „Креста“ је тог дана у зони изнад Ровиња, на висини од 15.000 фита (мало испод 5.000 метара), увежбавао ловачке маневре авионом Ф-86Е. У другом Сејбру га је пратио наставник летења контролишући његов рад и повремено му дајући инструкције преко радија. Изводећи један од оштрих маневара, Креста осети снажан трзај, попут наглог кочења. Тело му полете напред а уобичајене вибрације мотора утихнуше. Казаљка температуре издувних гасова нагло паде „на клин“. Обртаји турбине мотора су рапидно опадали – брзина авиона се нагло смањивала.
Креста схвати да му мотор стаде.
Енергичним командовањем преведе авион у понирање да сачува брзину изнад минимално потребне за управљање авионом и одмах продужи у заокрет у правцу аеродрома. Знао је да има две могућности: напустити авион катапултирањем или покушати да се дохвати аеродрома и принудно слети са заустављеним мотором.
У трећу могућност, да покрене мотор, није веровао. Било му је јасно да мотор није стао због његовог маневра. Знао је да је мотор престао радити из техничког разлога, неке тренутно настале неисправности. Ипак је, снижавајући у правцу аеродрома, стриктно примењујући поступак за покретање мотора у ваздуху, и то покушао. Мотор се није покренуо.
Већ је, са наставником уз крило, био на пола пута између Ровиња и писте пулежанског аеродрома. Стигао је на позицију на којој, зависно од висине, мора одлучити да ли мало проширеним залазом ући у правац писте или се покушати са довољном висином за ту врсту слетања домоћи тзв. горње мртве тачке (ГМТ) на висини од 5.000 фита (око 1600 метара) изнад писте.
Био је радији да покуша ову другу варијанту, коју је у више наврата, по програму обуке, увежбавао. Приликом тих увежбавања смо у правцу и изнад писте на висини од 5.000 фита скидали гас на минимални и испуштали ваздушне кочнице. Оне би својим аеродинамичким ефектом неутралисале потисак који је производио мотор авиона на малом гасу, па су услови били идентични оним при слетању са заустављеним мотором.
Ову пресудну одлуку морао је донети у наредним секундама и определити се у којем правцу да усмери авион. Креста је проценио да ће финесом (способност једрења – летења авиона са заустављеним мотором) какву је Сејбр имао моћи да се домогне ГМТ на захтеваној висини од 5.000 фита и тај закључак је саопштио своме наставнику преко радио станице.
Његов искусни наставник је ту Крестину процену потврдио и подигао Крестино самопоуздање додавши да ће сигурно успети! Уосталом ако нешто и пође по злу, минимална висина за безбедно напуштање авиона катапултирањем била је три пута нижа од висине захтеване за ГМТ на 1.500 фита (око 500 метара).
Усмерио је авион у правцу Пуле над којом ће, заокретом за око 70 степени, ући у правац писте. Надао се стићи на ГМТ на висини од 5.000 фита. Ауторотација турбине мотора под благим углом понирања му је обезбеђивала довољан хидро притисак за рад свих хидросистема авиона, а капацитет акумулатора обезбедио је рад свих важних електро уређаја и радио станице – без које је Креста и могао, али су му засигурно добро дошли савети и охрабрења која му је пружао његов наставник летења, пратећи га уз крило.
Изнад Пуле, Креста уведе авион у заокрет и нађе се у правцу ГМТ коју достиже на висини чак 100 – 200 фита већој од довољне, прописане:
– Идемо у заокрет!- чу Креста тек као потврду да је у правом моменту кренуо у леви заокрет.
Води авион по трајекторији коју је више пута увежбавао, овај пут у тишини коју није нарушавао звук и благе вибрације мотора на малом гасу, ни аеродинамички ефекти извучених ваздушних кочница:
– Идемо, стајни трап!- у супротном правцу, на позицији нешто ужег школског круга, Креста ручицу стајног трапа пребаци на доле, на „извучено“. Стајни трап се извуче и забрави.
Продужавајући истим нагибом, Крестин авион се нађе у правцу писте.
Креста исправи нагиб и настави понирање, контролишући брзину прилаза. Нешто је већа али од вишка у овој ситуацији „глава не боли“! На стајанци авиона десетине питомаца, наставника и техничара обавештених о драми у ваздуху. Нетремице гледају у правцу прилазне равни аеродрома и два авиона који се у смакнутом поретку приближавају западном прагу писте.
Креста, довољно висок и са нешто већом брзином, сигуран да ће дохватити писту, чак бити и „дуг“ на слетању, испусти ваздушне кочнице авиона:
– Увуци кочнице! – командова наставник.
Креста извршава наређење и увлачи кочнице, наставља прилаз равнајући авион. Доравнава и беспрекорно, високо подигнутог носа авиона, меко додирује писту код слова „Т“, можда 30-ак метара даље од линије. Задржа још мало нос, онда га командовано спусти на бетон. Заустави авион мало после половине писте, у равни са стајанком.
На стајанци ескадриле се проломи аплауз уз колективни уздах олакшања. Нескривена радост, одушевљење Крестиним подвигом! Уследило је честитање после којег Крести рамена и леђа постадоше мало модра од тапшања, па и другарског ударања.
– Шта ти би да у финалу извлачиш кочнице? – упита наставник Кресту, уместо критике.
– Е, па да нисам, био бих 230 а не 30 метара дуг на слетању, одговори му Креста тоном њему својственог смисла за хумор.
