И не само то. Слао сам Вишем суду поднеске, жалбе, и захтеве. Тужилаштву чак и један захтев за изузеће. И Виши суд је мени слао позиве, решења и остала писмена. И то је лепо фунционисало док нису схватили да ћу се ја појавити на суђењу. Онда су одједном почели да тврде да је моја адреса непозната.

Два пута је мењана моја оптужница, заменика тужиоца се променило не зна им се број.
У целом поступку до сада је промењено седам (7) судија. Почевши од истражног судије Анкице Курјачки па преко Дарка Тадића, Светлане Томић Јокић, Зоре Јамушаков која је најдуже држала предмет и отишла у пензију не решивши га.

Затим ту су и судије Здравка Писарић која је имала интересaнтне идеје да све реши и до Радета Калајџије који је такође желео да предмет реши. На крају је предмет доспео до Слободанке Гутовић. Верујем да и она жели да га се отараси

Везано за „мистерију“ како то да ми нису почели суђење? Док сам био у затвору у Србији од маја до октобра 2010. није ми се могло судити. По Европској конвенцији о екстрадицији, по којој су ме Немци изручили, нису ми ни могли судити у Србији.

По правилу о специјалности из члана 14. тачка 1. нисам могао бити гоњен, суђен или лишен слободе за било које дело које није предмет због којег сам изручен.

Наравно, постоји и тачка 2. из истог члана 14. по којој ме могу ухапсити ако након 45 дана од мог пуштања из затвора не напустим земљу. Нису ми могли одузети ни пасош. Пасош ми је истекао у време мог боравка у затвору.

Како то да још нисам осуђен? Одговор је веома прост. Очигледно да ЛСВ и ДС одговара да се суђење одлаже. Они и даље држе новосадски суд. До застаре мог кривичног дела може да дође тек 07.10.2027. Не верујем да ће до тога доћи. Надам се да ће одустати од суђења мени који сам био нападнут од руље 7.октобра 2007. јер би се на суђењу само избламирали.

Још у октобру 2007. сам ослобођен прекршајно а потом су кренули су са кривичним поступком 2008. Изјаву истражном судији сам дао у фебруару 2008.

Од тада је рочиште заказивано више од 20 пута. Сваки пут је отказивано, после 15-ог пута сам престао да бројим. Истина, пар пута сам и ја тражио одлагање али са разлогом и оправдао сам га уредно, све стоји у предмету, некад је и мој бранилац био спречен.

Нисам ја ваљда крив што се променило седам судија али и тужиоци су се мењали, све је то одлагало процес.
Сви беже од тог предмета као да има лепру. А није ни то за чуђење. Нико не сме да изрекне ослобађајућу пресуду или да оптужбу одбије као неосновану. А са друге стране зна се како су прошли са првим суђењем, и ниједан судија не жели да има то брукање у својој каријери.

Поред тога јасно је да се у мом случају крши правило о правичном суђењу јер ми два пута суде за исто дело. Дакле, крше принцип non bis in idem.

Разрешили су без икаквог разлога мог браниоца а решење о суђењу у одсуству је некада на снази а некад није. Уопште са тим мојим предметом се дешавају многобројна чуда и небулозе.

Тужилаштво је морало да одустане од старе оптужнице прошле године али нису смели до краја да одустану, па су доставили Вишем суду измењену оптужницу.

Зато сад имамо пат позицију из које мученици хоће да се извуку небулозом да не знају где сам. Да оправдају суђење у одсуству, наметање службеног браниоца и много тога другог.

Неће да ме зову на припремно рочиште? Добро, ја сам лепо васпитан и нисам навикао да долазим непозван.

А и шта би ми рекао господин Брка на улазу суда: „где ћете ви Давидовићу кад немате позив?“

Извор: Ослобођење