Према члану 1. Закона о државним и другим празницима у Републици, државни празник Републике Србије јесте Сретење – Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије.

Сретење – Дан државности Србије, празнује се 15.и 16. фебруара.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Први српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа.

Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката (1793–1797) гарантовала извесне олакшице.

Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију. Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт.

Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији с Карађорђем, на челу.

Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађајима познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима.

Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је, на Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност.

Процес ослобађања и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАВУ

Доношење Сретењског устава било је плод вишегодишње борбе за уставност Србије, чиме су ударени темељи њене модерне државности.

Пре тачно 180 година, 15. (2.) фебруара 1835. године, на великој скупштини у Крагујевцу донет је – издат и заклетвом потврђен – први устав модерне српске државе, и трећи у српској историји уопште. Не само што је био први модерни устав Србије, већ у то доба и први на Балкану, и међу првима у Европи и свету.

Овим уставом, чији је „животни век” био 55 дана, Србија је проглашена за независну кнежевину и тако су ударени темељи њене државности, на којима и данас почива. Аутор Сретењског устава, учени Димитрије Давидовић, направио га је по узору на белгијски, а посебно француски највиши правни акт. Садржао је многе слободарске идеје које ипак нису биле по вољи кнезу Милошу Обреновићу. Како су против Сретењског устава биле и Турска и Аустрија, а није уживао ни подршку Русије, Милош га је без оклевања укинуо већ 30. (17.) марта исте године.

Велика народна скупштина одржана је на црквени празник Сретења господњег, којим се прославља увођење Исуса Христа у Јерусалимски храм, 40 дана по његовом рођењу. Сретење је и спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. подигнут Први српски устанак. Оба ова значајна датума, по Закону из 2001, прослављају се као Сретење – Дан државности Србије.

Још од турског Другог Хатишерифа из 1830, којим је султан Мехмед Други, под притиском Русије, потврдио Милоша Обреновића за српског кнеза са наследним правима, појавила се неопходност стварања „бране” (устава) владаревом апсолутизму. Од 1817, када су га народни прваци први пут изабрали за српског кнеза, па до 1835. и Сретењске скупштине, против Милоша је дизано шест буна. Последња, Кнез Милетина буна која је избила у јануару 1835, била је непосредан повод за одржавање велике скупштине месец дана касније и доношење Сретењског устава.

Већ у првом члану проглашава се да је Србија „независна кнежевина по признању Султана Махмуда Другог и императора Николаја Првог”. Чланом 5 извршена је подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности. Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини. Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су: неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност.

Сретењским уставом укинути су ропство и феудални односи, међутим, убрзо је и сам устав поништен, објашњава за „Политику” историчар др Чедомир Антић, доцент на Филозофском факултету у Београду:

– Феудални односи су укинути уставом, али је он поништен убрзо. Зато се сматра да је феудализам који је у Србији формално постојао и након што су Турци отишли, укинут Милошевом одлуком, на Ђурђевдан, 6. маја 1835. године. Не треба заборавити да су људи који су споља долазили и настањивали се у Србији, предлагали да се поново успостави феудализам. Рецимо, Вук Караџић је молио да му се да у феуд његово родно село Тршић. Међутим, Милош је коначно пресудио да се укине феудализам. Због тога је дошло до великог таласа насељавања и пораста броја становника. Србија је тада била симбол слободе, јер је за сељака слобода значила да има своју земљу.

Доношење Сретењског устава је плод вишегодишње борбе за уставност Србије, истиче Антић.

– Није та борба почела са добијањем Другог Хатишерифа из 1830, већ још током двадесетих година 19. века, са борбом против самовласне управе Милоша. Такође, Србија је своју уставност суштински задобила још 1808, када је успостављено уставно уређење устаничке Србије. Кнез Милош се одупирао увођењу устава, који је у то време био новина и у самој Европи. На пример, Русија, Аустрија, Шпанија, нису имале устав. Велика Британија, и поред вишевековне традиције парламентаризма, нема га ни данас – подсећа Антић.

У то време Србији је била узор Француска, која је увела уставну монархију 1830. године, као и Белгија. Сретењски устав био је створен по угледу на њихове уставе.

– Водеће државе Балкана у то време су биле Аустрија и Турска, као и Русија. Србија је била аутономна, док је Грчка постала независна 1830, али није имала устав све до 1844. године. Црна Гора у то време није ни била права држава, већ више територија, под теократском управом владике. Тако је Србија у том тренутку била једина држава на Балкану која је имала устав – каже др Чедомир Антић.

(Политика)

Oznake: Knez miloš Obrenović, sretenjski ustav, srpska državnost, srpska istorija