Мати Теодора, реците нам нешто о себи…где сте рођени, одрасли…

Рођена сам у Београду 1967. године, на дан св. Теодора Освећеног, св. великомученика Теодора Вршачког и св. мученика Вукашина Јасеновачког. Моји родитељи су родом из Бања Луке, престонице садашње Републике Српске. Мој прадеда по оцу био је солунац, а деда по оцу провео је неколико година у Аушвицу. Деда по мајци убијен је зверски од усташа баш на празник Ваведења 1941.г.

Због службе мог оца моја породица се преселила у Београд. Када су моји дакле прешли у Београд имали су мог брата, а моја мама је била трудна – носила је мене. Једна дивна жена која је познавала моје родитеље рекла је да би желела да буде кума детету на крштењу. И ако буде девојчица зваће се Јелена. Моја бака – мајчина мајка није знала ништа о томе и једном је сањала нешто интересантно.

Наиме, у сну јој је у сусрет ишао млађи син-мој ујак и рекао: „Мајко, родила се Јелена.“ А ја сам рођена после неколико месец. Тако је Господ баки открио моје име које сам заиста касније на крштењу добила. Расла сам у верујућој породици. Учила сам језичку гимназију у Београду и намеравала сам да се упишем на драмску или ликовну академију. Од детињства сам веома волела да цртам, нарочито портрете и природу. Али је Господ све уредио другачије.

Како сте нашли пут ка Богу…?

Кад сам имала 23 године радила сам у једној државној компанији. За време паузе на послу у руке ми је доспео часопис у којем је био објављен занимљив чланак о студентима Богословског факултета. Осетила сам снажну жељу да тамо студирам. Сазнала сам да се на њему уче језици, црквено певање, иконописање, историја и богословске науке. Одмах сам назвала факултет и распитала сам се када ће бити пријемни испит, а сутрадан сам дала отказ на послу. Положила сам пријемни испит и уписала сам се на Богословски факултет.

Наши професори били су епископи: Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Игњатије Мидић и Данило Крстић и академик проф. Владета Јеротић. Било је много студената, међу нама је тада било много младића и девојака из Грчке. Све је било врло занимљиво и ново. Међутим, кад је почео рат многи наши студенти су се вратили кућама.

Како сте се одлучили за монашки пут?

Једног дана у паузи између предавања хтела сам да покажем београдски храм Светог Арханђела Гаврила мом другу, који је намеравао да постане искушеник у манастиру Дечани на Косову а који је родом из Црне Горе. Пошто смо имали много времена и он је у знак захвалности хтео да ми покаже једну светињу… Помислила сам: „Који то може бити храм за који не знам, а живим у Београду.“ И кренули смо. Једва сам га сустизала. Био је врло брз. Ишли смо узбрдо и обрели смо се код манастирских зидина. Дошли смо а тамо никога нисмо видели. Како се касније испоставило, све наше владике са факултета су овде служиле, а неки су ту примили и постриг. Али ништа од тога нисам знала. Обузео ме је стид.

Одавно сам желела да поразговарам баш с неком од монахиња. Када су мошти св. владике Николаја донете у Србију из Америке у манастир Лелић окупило се на хиљаде људи, монаха и свештеника. И тамо су моју пажњу привукле три монахиње које су мало даље стајале окренуте леђима. Друге су прилазиле оној која се налазила у средини и узимали су благослов. Гледала сам је и нисам могла поглед да одвојим. Упитала сам студенте поред мене да ли знају ко је то, али они нису знали. Тада у Лелићу, међу мноштвом монаха и људи само она ме је заинтригирала и нисам могла да је заборавим уопште. И читавих годину дана сам буквално сваког дана мислила на њу и уздисала, јер нисам знала ко је то, ни како се зове, ни у ком манастиру се налази. А то је била игуманија Агнија Дмитровић, моја будућа старица. Ни о мајци никад нисам толико често размишљала.

Господ је уредио тако, смиловао ми се зато што ме је годину-две касније довео управо код игуманије Агније о којој сам сањала, о којој сам размишљала и с којом сам хтела да разговарам. Ево како се то испунило. Дуго времена сам намеравала да одем у Ваведење и да с неким поразговарам, али би ме у томе увек омело неко искушење. Једног дана сам кренула с чврстом намером и молитвом да то урадим. Кад сам стигла, младић који је помагао сестрама у манастирској цркви отишао је да позове неку монахињу да поразговарамо.

Кад сам рекла том младом човеку да бих желела да попричам с неком монахињом он ме је позвао у конак. Села сам. Младић се вратио и рекао ми је да ће са мном поразговарати мати игуманија. Уплашила сам се зато што су студенти причали разне ствари и говорили су да су све игуманије врло строге! Оборила сам главу, седим и размишљам: „Господе, какав ли ће то бити разговор, какав сусрет.“

Сишла је управо игуманија и кад сам је угледала ја сам се збунила, нисам могла да поверујем да је то она! Да је то управо она монахиња коју сам видела у Лелићу! Лепа, као да је сишла с неба! Да сам знала да она ту живи, волела бих да су ме из породилишта одмах донели да живим са њом у манастиру.

Онда ме је мати позвала да ме угости и да поразговарамо. Имала сам осећај да сам на Небу. Време се зауставило… Причале смо вероватно око пет сати. Прекинула нас је звоњава звона која је објавила почетак вечерње службе. Сећам се да је био октобар. Она је врло дивно изгледала, али ме је посебно очарала њена унутрашња лепота. Била је то права духовна мајка. За мене је постала неприкосновен ауторитет. Била је лепа и споља и изнутра, нежна и строга, брижна и молитвена – права духовна мати.

Представила сам се, рекла сам ко сам и због чега сам дошла. Одговорила је да ће имати госте, али да можемо да попричамо док они не дођу. Остала сам. Гости нису дошли. Испричала сам јој све о себи. Рекла ми је да могу да долазим у манастир кад год сам у прилици. Сваке недеље и на празнике долазила сам у манастир на службу. На пролеће сам већ знала да ћу остати овде.

Реците нешто о почетку Вашег монашког живота…

Остало ми је неколико испита, али ми ништа више није било важно. Покушала сам да се сетим шта ме још задржава у свету, али заправо ничег нисам могла да се сетим. Једног дана сам просто остала у манастиру. Нисам знала да ћу 15. октобра или 16. јула бити у манастиру. Једноставно сам отишла на службу у недељу и мати Евгенија, намесница, ме је упитала да ли можда могу да останем и сутрадан да им помогнем. Рекла сам да могу. Сутрадан се десила иста ствар. Није ми се ишло кући. Тако сам остала. То је било 24. јула –, а то је дан спомена на св. великомученицу Јефимију и блажену Олгу-Јелену, руску кнегињу. А на крштењу сам добила име Јелена.

Пре бденија уочи Крстовдана обучена сам у искушеницу. Нисам мислила на родитеље… Чак сам питала мати: „Шта се то са мном дешава? Да ли је нормално да ни о коме на размишљам?“ Рекла ми је да јесте и да Господ ономе кога призива у монаштво даје немрзећу мржњу-не би ли га лакше одвојио од света. Господ ме је довео у монашку заједницу. Игуманија Агнија је била врло добра духовна мати, педагог и учитељ монашког живота, посебно за мене. Седам година сам била њена келејница. Кад сам као студенткиња долазила код мати на разговор и на послушање говорила је да би желела да заврши поправку храма и конака, да ме замонаши и да умре. И десило се управо тако.

Када сте се замонашили и ко Вас је замонашио?

У детињству сам често размишљала шта ли ће бити са мном 2000. године. И десило се да ме је патријарх Павле замонашио 2000. године. Мати је често говорила да је увек желела да има монахињу Теодору у част преподобне Теодоре Александријске, која се подвизавала у мушком манастиру у Египту. Два месеца пре пострига предложила ми је да изаберем име. Сећам се да су била четири имена: Јелисавета, Јефимија, Теодора и Павла. Веома сам желела да будем Павла у част патријарха. Рекла ми је: „Узми Јеванђеље и списак. На празник Духова ћемо изабрати име.“ Кад је дошао празник, а службе су биле дуге, она је већ била уморна. И хтела је да се одмори. Кажем јој: „Мати, данас треба да изаберемо име!“ Она каже: „Сутра ћемо.“ – „Па рекли сте на први дан Тројице! Молим Вас.“ – „Добро.“

Узеле смо дубоку чинију, ставиле смо у њу цедуљице тако да се имена не виде. И мати је рекла да ја бирам. Признајем да сам се плашила да ћу имати искушења због тога што бих сама изабрала име. И мати ме је разумела. Изговорила је молитву „Царју Небесниј“, прекрстила се и извадила је једну цедуљицу. А ја питам: „Мати, које је име? Дајте да видим.“ Одговорила је са осмехом: „Оно које сам увек желела – Теодора.“

Док сам ишла у уметничку Шуматовачку школу увек сам се потписивала као Теодора. Једном сам гледала амерички филм о руској емигранткињи Теодори, хендикепираној девојци. И још сам читала роман о византијској царици Теодори. Потпуно сам заборавила да сам се тако потписивала и да сам један период јако волела ово име.

Патријар Павле је те године имао проблема са грлом, понекад није могао да служи и мој постриг је одлаган. Једног уторка назвали су нас из Патријаршије да игуманија и ја одемо код Његове Светости на разговор. Одмах смо кренуле. Постриг је заказан за четвртак. Сва монашка одећа осим власенице је била спремна. Брзо смо припремиле и власеницу. Имала сам благослов да на постриг не позовем никога осим породице.

У уторак увече назвала ме је другарица из детињства и мало смо попричале. Неколико пута ме је питала како сам. То ме је мало зачудило, зато што сам схватила да није имала никакав конкретан повод да ме назове. Питала сам је зашто ме толико пута пита како сам. Рекла је да је прошле ноћи сањала наш стари крај у којем смо одрасле и где смо се дружиле. И да се у мојој кући окупило много света, дошла је и чула је да сам се упокојила.

Страшно се растужила и потресла зато што сам млада умрла. И онда је неко од присутних рекао: „Немојте туговати, без обзира на то што је млада умрла, има 33 године, отишла је право Господу.“ После тога се мало смирила, јер је била верујућа девојка. Међутим, кад се пробудила сетила се свог сна и почела је да размишља о мени целог дана и да се брине. Зато је назвала манастир да пита како сам. Замолила сам је да остане на вези и похитала сам код игуманије Агније да јој то укратко препричам. Мати се осмехнула и рекла је: „Ето, Господ јој је открио да умиреш за свет, позови је на постриг.“

Замонашена сам на празник рођења Јована Претече. После службе ми је пришла другарица и рекла ми је: „Сећаш ли се својих цртежа?“ Веома сам се зачудила што сам могла то да заборавим.

Каква је била игуманија Агнија као духовни родитељ? Памтите ли њене поуке?

Одлично се сећам игуманијиних поука. Била је врло танане духовности и дубока. Кад се мати упокојила патријарх Павле је рекао да ће проћи још сто година, а таква монахиња се неће родити у Српској Цркви. Још је говорио да у њу има више поверења него у многе друге. И кад би нас сестре људи упитали одакле смо, па кад одговоримо да смо из београдског Ваведења, они би устали и поклонили се. Толико су је поштовали и толики углед је имала. А она није тражила никакву славу, никуда није волела да иде. Трудила се да увек буде у манастиру. Била је молитвеница. Била је тиха и строга. Притом се у њој осећала мајчинска нежност.

Сећам се када је отац Лука (Анић), игуман Цетињски допутовао на сахрану, срели смо се на месту где је требало да буде гроб, он ме је погледао, уздахнуо и рекао је да смо нас двоје остали сирочићи због упокојења игуманије Агније коју је јако волео, као и она њега.

Сећам се како је увек говорила да треба да имам љубави и да је свеједно где се налазим – да ли сам сама или међу људима – важно је да имам на уму да представљам свој манастир, женско монаштво и Српску Цркву. Говорила ми је да треба да помажем сестрама. И још да без обзира на то каква искушења да ме задесе ни са ким не треба посебно да се зближавам, да идем по келијама. Говорила ми је да чувам чистоту, посебно очију, да се борим за њу.

Кад сам постала искушеница изненада ми је рекла да жели да завршим Богословски факултет. Мати ме је благословила да га завршим, јер је наш манастир у граду, долазе интелектуалци, и уопште, ситуација у свету, у Цркви и у Србији се може искомпликовати, и због тога треба будемо образовани, правилног расуђивања да не бисмо запали у прелест, застрањења или да нас неко обмањује. И патријарх Павле се сложио са њеним мишљењем и благословио да треба обавезно да завршим студије, као и да прођем сва послушања, да се учим послушности, духовном животу, да се држим монашког правила. Зато сам морала да положим још неколико испита кад сам већ била у манастиру.

Знамо да певате. Јесте ли одувек певали?

Веома сам волела да певам. Певала сам с другарицама, слушале смо многе жанрове музике. Као студент певала сам у хору професора црквеног појања Предрага Миодрага у цркви Светог Марка. Многи студенти са факултета певали су у овом храму. Тамо сам провела три године. После тога сам напустила овај хор и почела да одлазим на богослужење у Ваведењски манастир. Пре свега су ме занимале мати и сестре. Мати Агнија је дивно певала. Она је очарала и учила нашу Дивну, сестре и мене. Мати је певала на специфичан начин.

Мати је, као и патријарх Павле, у младости прележала страшну туберкулозу. Врло дуго је лежала у болници. Још тада је пожелела да преостали живот посвети Богу подвизавајући се у монашком чину. Дошла је у манастир са 23 године. У манастиру Ваведењу су тада живеле и руске монахиње. И појање било руско и овдашње, карловачко. Узгред речено, док је била у свету неки су мати нудили да постане оперска певачица, али је она то одбила због здравља и због одлуке да се замонаши.

После њене смрти издали смо два диска због сећања на њу. Она није желела да снима своје појање, већ само да би се сестре научиле да поју.

Која су Ваша послушања? Како тече живот у манастиру?

Патријарх Павле је имао 77 година када је постао поглавар Српске Цркве.

Сећам се како је на постриг моје мајке – мати Нектарије, дошао пешице. Свуда је ишао без пратње. Чак ни на Косову није имао кола. Албанци су га плашили, деца су га гађала камењем, гонили су псе на њега и тукли су га. А он се ничега није плашио. Пошто је толико времена живео на Косову, није се плашио никога ни у Београду.

Наш манастир се налази недалеко од центра Београда, никад нисмо имали парохију и економију. Око храма и конака налази се манастирска шума. Није лако бити монах у граду. Градски дух је страшно тежак, али Господ жели да се сви спасу и треба да постоји острвце спасења и духовности за људе жедне Истине, љубави, спасења и поправљања, за заблуделе и болесне, за све оне који траже излаз и утеху у свом животу и у решавању својих проблема.

Наше сестринство се бавило и бави се шивењем, златовезом, плетењем, издавањем књига и музичких дискова духовног садржаја. По благослову патријарха Иринеја у манстиру је отворена школа црквенословенског језика „Чувари светог језика“ у част светих равноапостолних Кирила и Методија. Затим, школа црквеног појања и литургике за све оне који желе да уче црквено појање са правилима, како би могли да учествују у богослужењима где год да се налазе или у својим парохијским храмовима.

Сестре би желеле да се на територији манастира отвори дечји вртић. Надамо се да ћемо у сарадњи с градским властима оваплотити у живот ову идеју и жељу.

Богослужење представља срце и душу свих монашких заједница и свих верника. Код нас се богослужења обављају у потпуности. Увек су код нас служили угледни београдски свештеници у пензији. Пре неколико година постављена сам за намесницу манастира и имам послушање у Резиденцији српског Патријарха. Дуго година обављам послове у вези с администрацијом, изградњом, гостима, кореспонденцијом, бавим се свим техничким питањима која се тичу манастира, дежурам у кухињи, организујем и водим горе поменуте школе-часове, припремам књиге за издавање, издајемо дискове с духовном музиком. Први диск с мојим појањем издао је управо Ваш манастир Свете Јелисавете у Минску. На другом диску су песме јеромонаха Романа које сам отпевала на српском језику. А сад ћемо, ако Бог да, снимити диск с најлепшим руским народним песмама на руском језику.

Кад ме неко позове да одржим предавање или да појем, или да учествујем на црквеном скупу или на симпозијуму, то радим као једно од послушања. Истина, мало ми је тешко да нађем времена да се припремим, а тешко ми је и да одсуствујем, али се све некако заврши у славу Божију.

У нашој обитељи има осам старијих сестара који су у манастиру преко 60 година, болесне су и потребни су им нега и помоћ. Младих кандидата нема, као и свуда, али се уздамо у помоћ Божију.

Како су Ваши родитељи реаговали на Вашу одлуку да одете у манастир?

Нико из породице ме није спречавао да одем у манастир. Дошла сам на Литургију и остала сам у манастиру. Родитељи су ме два пута питали када ћу доћи кући, а ја сам одговарала да не знам, да ми је овде добро и да ми се не враћа. Мајка је рекла добро и није било никаквих проблема. Напротив, многи из моје родбине су почели да долазе у храм. Не жалим што сам дошла у манастир. Кад бих се опет родила, опет бих исто урадила.

Кад је тата први пут дошао код мене, био је врло стидљив. Чак сам морала да замолим једну студенткињу да сврати у собу у којој смо тата и ја разговарали да би видео да овде има још некога од млађих, иако сам заправо била сама.

Тата је видео да сам радосна. Упитао ме је: „Како ти је овде?“ Рекла сам му: „Тата, у близини је породилиште у којем сам се родила. Боље би ми било да си ме право из њега донео овамо и дао монахињама. Овако сам морала да чекам 25 година, па тек онда да дођем.“

Зато свима кажем да ничега не треба да се боје. Млади се данас плаше. Плаше се брака, плаше се манастира, па кажу: „Не знам да ли ћу издржати, да ли ће ме људи осуђивати или кажњавати?“ Не разумем то. Волим монашки пут и учим се да будем монахиња.

Врло је важно да човек превладава извесна своја унутрашња стања, да не губи контролу и да се не осврће уназад.

Никад нисам желела да одем из манастира. Наравно, било је тешких периода у животу, али се уз Божију помоћ све савлада. Само ми је жао што нисам раније дошла у манастир. Имам осећај да сам колико јуче дошла у обитељ. У манастир сам дошла због љубави, да се спасавам и из покајања. И никада не заборављам то. Не треба да се опустим, да се раслабим. Треба да живим овде и сад. Кад појем или читам за певницом кажем себи: читај и пој као први и последњи пут. То стварно може бити последњи пут. Не плашим се смрти, али се плашим куда ћу доспети после преласке у Вечност.

Реците нам нешто о Вашем манастиру…

Наш манастир спада у младе манастире Српске Цркве. Саграђен је 1936. године захваљујући труду патријарха-мученика Варнаве Росића и велике српске добротворке-ктиторке Персиде Миленковић. Манастир је прво био метох фрушкогорског манастира Кувеждин, а у септембру 1941. године у њега су се преселиле све монахиње из Кувеждина, и Српкиње, и Рускиње, којих је много дошло после Октобарске револуције, била је то духовна емиграција.

Прва ваведењска игуманија (и уопште прва српска игуманија после вишевековног турског јарма) била је мати Меланија Кривокућин (она је била игуманија у манастирима Кувеждин, Ђипша и Ваведење). У Ваведењу је њена наследница била игуманија Ангелина Грачова (Рускиња, родом је била из Санкт-Петербурга) у периоду 1942-1970. године. После њене смрти неколико година сестринством су руководиле м.Варвара Шибулова и м.Анастасија Савковић (садашња игуманија). Онда је патријарх Герман поставио игуманију Агнију Дмитровић која је била настојатељица до своје смрти 2001. године.

У нашем манастиру су живеле и руске монахиње (родом из Русије и Украјине). Све сестре су заједно са ктиторком манастира Персидом Миленковић и архимандритом Рафаилом сахрањене на монашком гробљу у порти, а затим у крипту у храму.

Овде су замонашени неки српски архијереји, други су расли духовно и појали и читали за певницом на многим богослужењима још као студенти и мирјани. И поглавар Пољске Православне Цркве митрополит Сава (Хрицуњак) примио је постриг у нашем манастиру док је студирао на Богословском факултету у Београду.

У нашем манастиру је крајем 1970-их и 1980-их година почео препород литургијског и црквеног живота Српске Цркве. Тројица професора Богословског факултета, тадашњи јеромонаси Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић су поучавали вери и животу младе људе, многобројне интелектуалце, крштавали су их и венчавали, и просто надахњивали за духовни живот. Многи од њих су постали монаси, монахиње, свештеници и дубоко верујући породични људи.

Одавде су одлазили у друге епархије, оснивали су своје монашке заједнице, постајали су свештеници, попадије, вероучитељи и верници.

Ваведење је једини манастир који се налази недалеко од центра града, осим нашег манастира у Београдској архиепископији има још четири женска и један мушки манастир.

Многобројне државне и црквене делегације и мноштво гостију из различитих крајева света посећује наш манастир, из Грчке, Русије, Белорусије, Украјине, Пољске, Румуније, Молдавије, Америке…

На територији манастира налазе се 3 стратишта где су Срби убијани и сахрањивани, неке од њих убили су комунисти после рата на Митровдан, а други су пострадали кад су савезници бомбардовали Београд на Васкрс 1944. године.

* * *

Монахиња Теодора (Васић), дипломирани теолог, намесница Свето-Ваведењског манастира у Београду, Србија

Mанастир Ваведење

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: vidovdan.org

Ознаке: манастир Ваведење, монахиња Теодора Васић, првославље