Прочитај ми чланак„Спас отаџбине је највиши закон.“ (Марко Тулије Цицерон (Marcus Tullius Cicero), 106-43, римски филозоф, државник, правник, политички теоретичар и бесједник)
„Владар је први слуга домовине.“ (Фридрих II Велики (Friedrich der Große), 1712-1786, пруски краљ)
„Склоност апсолутистичкој владавини у директној је сaгласности с презиром према властитој земљи.“ (Алексис де Токвил (Alexis de Tocqueville), 1805-1859, француски мислилац и политички теоретичар)
Ситуација је јасна: Србија може постати чланица Европске уније само ако призна лажну државу „Republika e Kosovës“, односно другу албанску државу на Балкану као реалност! Значи, избор је: или Косово и Метохија или ЕУ! Нужно је и национално, отаџбински и историјски одговорно изабрати КиМ. Зашто? Зато што без КиМ, као духовног и историјског средишта и природно најбогатијег дијела, нема ни Србије. А, иако не приступи ЕУ, Србија остаје Србија!
У потпуности је разоткривена петнаестогодишња погубна политика Александра Вучића (и Дачића) према Србији и српскоме народу.
Неуставним Бриселским споразумом, од 19.априла 2013.године („Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“), Србија се самораздржавила на територији КиМ. Поступак ратификације (парламентарног потврђивања) споразума није спроведен. Уставни суд Србије је „елегантно ескивирао“ да се изјасни о његовој уставности, тумачећи да се ради о политичком, а не (општем) правном акту.
И поред свега тога, Вучићеве власти Србије су тај споразум признале и прихватиле као извор права, па су, у његовој примијени, законодавни, извршни и управни органи донијели одговарајуће опште акте којима су државни атрибути Србије (суверена овлашћења) неуставно пренијети на „власти“ „државе Косово“.
Другим ријечима, Србија се самовласним неуставним и незаконитим одлукама њене (Вучићеве и Дачићеве) власти, на територији АП Косово и Метохија одрекла суверености, управне (полицијско-безбједносне) и судске власти, те службе цивилне заштите, што су битни елементи државности. Односно, признала је легалност и легитимност правног поретка „државе Косово“. Административне границе између централне Србије и КиМ постале су државне границе.
Успостављањем партнерског односа, Вучићева власт је признала да је „Republika e Kosovës“, иако дио територије Србије, суверени субјекaт међународног права прихватила да, у том својству, може ступати у међународне односе и склапати међународне уговоре.
И (први) Бриселски споразум се, несметано и неометано од власти Србије, примјењује до дана данашњег.
И 27.фебруара 2023.године, у Бриселу, Вучић је (као неовлашћени преговарач), без примједби (резерви), прихватио текст и имплементацију „Споразума о путу нормализације између Косова и Србије“ (тзв. други Бриселски споразум). Такође, као обавезујући и непромјенљиви акт, он је прихватио и Охридски споразум од 18.марта 2023.године („Анекс Споразума на путу нормализације између Косова и Србије и Мапа пута“). Анекс је саставни дио овог споразума и „описује редослед догађаја (доношења закона и других општих правних аката) на његовој имплементацији.
(Другим) Бриселским и Охридским споразумом који се заснивају на тзв. Шолц- Макроновом плану, предвиђено је даље постепено признавање државности Republika e Kosovës све до „формалног споразума о међусобном признању као предуслову за њихово чланство у ЕУ“.
Од ЕУ је наметнуто да се њихове одредбе примјењују и прије (или без) формалног потписивања и ратификације. На овај начин, Вучићу се обезбјеђује алиби да и даље обмањује српску јавност како „није ништа потписао, нити ће потписати“ и како „не прелази црвене линије“, те да је ријеч о политичком споразуму (који, нажалост, као и (први) Бриселски споразум има правно дејство противно Уставу).
На привремено окупираном Косову и Метохији се непрекидно спроводи масовно, синхронизовано и дискриминаторско насиље (убијање, злостављање и противправно хапшење Срба, од „власти“ лажне државе „Republika e Kosovës“,уз подршку Запада (САД, ЕУ и NATO ) пакта, у циљу њиховог застрашивања и изгона, те стварања етнички чисте албанске територије и уједињења са државом Албанијом.
Не поштују се ни принцип владавине права, ни појединачна и колективна
права Срба, нити њихово културно-историјско наслеђе. Власти „државе Косово“, под спонзорством најмоћнијих западних земаља, руше културно-историјске споменике, богомоље и гробља као доказе о њиховом вишемиленијумском трајању на простору КиМ. То је територија на којој царују безвлашће и гдје се тргује дрогом, оружјем и људима. Непринципијелни и насилнички однос припадника КФОР-а (НАТО) према Србима, као недужним цивилима, у супротности је са међународним ратним и хуманитарним правом.
Како би им се онемогућио нормалан живот, Срби не могу да користе динар као средство плаћања на КиМ!
Противно Резолуцији 1244 Савјета безбједности УН, агресорски НАТО пакт, као окупаторска „непријатељска армија“ и један од главних спонзора албанског интегрализма на Балкану, самовласно (узурпирајући надлежност Савјета безбједности) одлучује и спроводи међународно безбједносно присуство на КиМ,! А Савјет безбједности УН искључиво одлучује о „распоређивању цивилног и безбједносног присуства на Косову, под покровитељством УН“. У јуну 1999.године, без сагласности власти СРЈ и Србије и противно Резолуцији 1244, подигнута је НАТО (САД) војна база „Камп Бондстил“ код Урошевца.
Резолуцијом 1244 успостављена је међународна цивилна мисија (UNMIK) и међународно безбједносно присуство (KFOR). Досадашњи припадници КФОР-а су само из земаља чланица НАТО-а, или из држава које су приступиле програму „Партнерство за мир“. КФОР = НАТО! Пошто су западне државе признале независност „државе Косово“, NАТО пакт је, фактички, оружана сила те лажне државе?!
САД, В. Британија, Њемачка и НАТО пакт су, драстично кршећи Резолуцију, формирали „Војску Косова“, коју финансирају и наоружавају, а њене припаднике обучавају за рат против Србије!
Западни мегакапиталисти, противно међународном праву и без сагласности власти Србије, несметано и неометано, пљачкају немјерљиво природно и друштвено богатство на КиМ, које припада Србима и Србији.
Шта су могућа решења?
1.Неопходно је да руско државно руководство и архијереји Српске православне цркве (СПЦ) престану подржавати Вучићеву власт. То би одлучујуће допринијело „отрежњењу“ родољуба, који су до сада гласали за Српску напредну странку (СНС) и њене сателите, а дало би „вјетар у леђа“ патриотским странкама и истакнутим јавним личностима.
Такође, нужна је непрекидна и блиска координација власти Србије и Русије, посебно на плану спољне политике. Геополитичке околности ће се битно промијенити у корист Русије, након побједе у рату (преко Украјине) са Западом. Та држава ће бити пресудан фактор и остваривања српских интереса на Балкану. ЕУ ће се распасти!
- 2. Власти Србије морају да откажу учешће у преговорима под окриљем ЕУ, уз одлучан став да су разговори у вези косметског проблема могући само под окриљем Савјета безбједности. Русија и Кина су једини гаранти важења и непромјенљивости Резолуције 1244.
Резолуцијом Генералне скупштине УН 64/298, од 9.септембра 2010.године, требало је омогућити дијалог између Београда и Приштине уз, објективно и непристрасно, посредовање ЕУ. Јер, посредовање подразумијева савјетодавно усмјеравање преговора који не обавезују стране у дијалогу. Посредник не смије да намеће своју вољу странама, јер би то било противправно мијешање у њихове унутрашње послове.
Зашто ЕУ не може бити непристрасни посредник у преговарачком процесу око Косова и Метохије?
„Посредништво“ ЕУ било је и јесте (противно Повељи УН и међународним општим актима о колективној безбједности) системски и континуирани притисак на Србију да пристане на самоампутацију, уз непрекидне пријетње санкцијама. ЕУ није објективан и неутралан посредник, већ спонзор државолике творевине на простору КиМ.
Поводом неуставног и незаконитог пуштања на слободу (26.јуна 2023.године) тројице припадника „косовске полиције“, Вучић је, у обраћању нацији, казао да се суочава с посредним и непосредним пријетњама са Запада. И приликом јавног наступа, 6.маја 2022.године, казао је да „суочени смо са непримереним притисцима…(и) лицемерјем западног света“, те да „Србија ће бити под великим притиском да призна Косово, и то постаје несносно“.
Уз то, 22 од укупно 27 чланица ЕУ (међу њима највеће и најмоћније државе) признале су „државу Косово“, што значи да не признају суверенитет и територијалну цјеловитост Србије.
- 3. Неопходно је покретање поступка разрешења Вучића, у складу са чланом 118. Устава, који гласи:
„Предсједник Републике разрешава се због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање двије трећине народних посланика.
Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика.
Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.“
Вучић је узурпирао надлежност Владе. Тиме је своју, у основи церемонијалну функцију, неуставно проширио и на вођење економске и спољне политике, повређујући члан 123 тачка 1 Устава: „Влада утврђује и води (и спољну и унутрашњу) политику“
Такође, Вучић није имао овлашћења да преговара о споразумима са „државом Косово“, нити да их прихвата и примјењује. Другим ријечима, његово постепено признање државних атрибута лажне друге албанске државе на Балкану од стране власти Србије, представља повреду преамбуле, члана 8 и чланова 182-187 Устава.
У преамбули се каже: „…полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни дио територије Републике Србије…из таквог положаја Покрајине Косова и Метохије слиједе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у унутрашњим и спољним односима“.
Члан 8 – „Територија Србије је јединствена, недјељива и неповредива и мијења се по поступку предвиђеном за промјену Устава.“
Члан 182 став 2 – „Република Србија има…Аутономну покрајину Косово и Метохију.
У члановима 182-187 Устава регулисан је појам, оснивање, територијална надлежност, финансијска аутономија, правни акти, надзор над радом покрајинских органа и заштита покрајинске аутономије.
- 4. Доношење одлуке Народне скупштине Србије о проглашењу (ратне или војне) окупације Косова и Метохије. Овлашћење за то исходи из члана 99 тачка 5 Устава: „Народна скупштина…5. одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање…“ НАТО пакт је „непријатељска армија“.
Разлози за доношење ове одлуке су стање на Косову и Метохији, описано у претходном дијелу овог текста.
- 5. Покретање кривичног поступка против Вучића, Дачића и других „државника“ Србије. Својим поступањем, починили су, најмање два, тешка кривична дјела, која се гоне по службеној дужности и то: „Признавање капитулације или окупације“ (члан 306 КЗ) и „Угрожавање територијалне цјелине“ (члан 307 КЗ).
Као „пожељни колаборационисти“, Вучић и Дачић су, дуговременим противуставним и противзаконитим радњама, признали капитулацију пред НАТО агресорима на СРЈ и легитимисали циљеве агресије, те признали окупацију КиМ од стране агресора. Такође узурпацијом власти и злоупотребом овлашћења, дуговремено доприносе отцјепљењу територије КиМ од Србије и припајање те територије држави Албанији, односно стварању тзв. „Велике Албаније“.
- 6. Покретање поступка ратификације бриселских, Вашингтонског и Охридског споразума. У том поступку потпуно би се разоткрила њихова неуставност, те створили предуслови да Уставни суд, евентуално, цијени њихову уставност, јер тај суд „одлучује о: …2. сагласности (само) потврђених међународних уговора са Уставом.“ (члан 167 – Надлежност (Уставног суда))
Врло је важно напоменути да је Уставом нормиран принцип супрематије (надређености) унутрашњег правног поретка међународном. То је прописано у члану 16 (Међународни односи) – „…Потврђени међународни уговори морају бити и складу с Уставом.“ и члану 194 – (Хијерархија домаћих и међународних општих аката) став 3:„…Потврђени међународни уговори не смију бити у супротности са Уставом.“
- 7. Власти Србије морају отежавати, а не олакшавати функционисање лажне „државе Косово“, јер, у противном, битно помажу стварању тзв. велике или „природне“ Албаније. У том циљу, нужно је уводити реципрочне мјере и економског и административно-правног карактера.
- 8. У складу са Бечком конвенцијом о уговорном праву, из 1969.године, Србија (Влада Србије) има право да се позове на ништавост Бриселског (два споразума), Вашингтонског и Охридског споразума, односно на чињеницу да је пристанак да буде везана тим споразумима изражен нарушавањем одредби њеног унутрашњег права „од суштинског значаја“.
Другим ријечима, наведеним споразумима, уз немјерљив допринос Вучића као неовлашћеног преговарача, повријеђено је, између осталих, уставно начело о територијалном интегритету Србије, прописано у већ цитираном члану 8, што је одредба од „суштинског значаја“.
Члан 46 Конвенције (Прописи унутрашњег права о надлежности за закључење уговора) гласи:
„1. Једна држава не може се позвати на чињеницу да је њен пристанак да буде везана уговором изражен на тај начин што се нарушава одредба њеног унутрашњег права у вези са надлежношћу за закључење уговора, као на случај манљивости, осим ако ова повреда није очигледна и не односи се на неко правило унутрашњег права од суштинског значаја…“
Такође, Србија (Влада Србије) је Конвенцијом овлашћена да се позове на суштинско кршење наведених споразума од „друге стране“, као разлог за престанак (гашење) уговора.
Члан 60 Конвенције (Гашење уговора или обустављање његове примјене као последица његовог кршења) гласи:
„1. Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обустављање његове примјене у цјелини или дјелимично.
…3. За сврхе овог члана суштинско кршење уговора представља:
…б) кршење одредбе битне за остварење предмета или циља уговора…“
(Први) Бриселски споразум из 2013.године, тачке 1-6 (од укупно 15 тачака), односе се на Асоцијацију / Заједницу српских општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову и Метохији. „Друга страна“ – лажна држава „Republika e Kosovës“ ништа није предузела на испуњавању обавеза које произилазе из више од трећине тачака споразума, што је његово суштинско кршење.
Такође, „друга страна“ је прекршила битне одредбе из „Споразума о путу нормализације односа Косова и Србије“, од 27.фебруара 2023.године и то:
Члан 2 – „Обје стране ће се водити циљевима и принципима утврђеним у Повељи УН, посебно оних о…заштити људских права и недискриминацији.“
Члан 7 – „Обје стране се обавезују да ће успоставити посебне аранжмане и гаранције…како би се обезбиједио одговарајући ниво самоуправљања за српску заједницу на Косову…
Стране ће…пружити снажан ниво заштите српским локалитетима, који су дио вјерског и културног наслеђа…“
Доказ за суштинско кршење цитираних одредби споразума је, између осталог, и у овом тексту описано, албанско, селективно и дискриминаторско насиље према Србима на КиМ и брисање њиховог културно – духовног вишемиленијумског наслеђа: прекопавање њихових гробова; рушење православних цркава и/или њихово претварање у католичке; некажњено убијање и злостављање Срба и отимање њихове приватне имовине, као и друштвеног богатства Србије…
Јасно је да су предложена решења могућа само ако власти Србије одустану од њеног приступања ЕУ, односно од „европског пута без алтернативе“!
„Паметница“ – Брнабић мисли да су Хитлер и Химлер упутили Србији ултиматум 1914!?https://t.co/d9wp9yJLak
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 11, 2024
