Митрополит Антоније Блум и његова беседа о томе како су се молили први хришћани без цркве које тад нису постојале. Како се молити када црква није близу.

КАКО ДА БУДЕМО ХРИШЋАНИ КАДА СМО ДАЛЕКО ОД ХРАМА

Тема мојих беседа је питање о томе како човек може да буде Хришћанин када се налази далеко од храма. И одмах ми се у сећању јавља прича о томе како су живели први Хришћани. Било их је врло, врло мало. Били су расејани по целој територији Римског царства, више од тога – били су прогањани и зато је за њих чак било веома опасно, а са времена на време и немогуће да се окупљају…

О АУТОРУ

Митрополит Антоније, световно име Андреј Борисович Блум је био припадник француског покрета отпора, војни хирург и православни митрополит.
Мајка му је била сестра композитора Александра Скрјабина, а отац му је био члан руског царског дипломатског кора, па детињство проводи у Русији и Персији.
Током бољшевичке револуције породица се сели у Персију одакле 1923. године одлазе за Париз и будући митрополит тамо дипломира физику, хемију и биологију и докторира медицину на париском универзитету.
Године 1939. пре него што ће отићи да се придружи француској армији на фронту као хирург, тајно узима монашки завет, а 1943. прима монашки постриг и добија име Антоније.
Током окупације Француске од стране Немаца, приступа покрету отпора.
За игумана је рукоположен 1953. године, 1956. за архимандрита, а 1957. епископа.
Митрополит је постао 1966. године.
Његове проповеди су Руској православној цркви привукле многе Британце.

Шта је било карактеристично за Хришћане, шта их је чинило другачијима од свих осталих, јединственима?

Радило се о људима најразличитијег порекла, из различитих друштвених слојева, различитог образовања, разних култура, разних националности, разних језика, за које се никад не би ни помислило да могу да се сусретну на икаквом заједничком тлу, али који су ово заједничко тле нашли у једном: у томе што су постали верници, што су поверовали у Господа Исуса Христа.

Ми данас тражимо заједничке додирне тачке и често се трудимо да остваримо заједницу на свим пољима нашег живота. Рани Хришћани ово нису могли, чак, ни да помисле. То је било немогуће у то време тражити. Једино што им је било заједничко била је њихова вера: то што су они, свако на свој начин, срели Господа Исуса Христа, препознали у Њему свог Бога, свог Спаситеља, Владику свог живота и предали Му све силе своје душе, биле оне мале или велике – али до краја.

У то време се показало да вера није у првом реду систем богословских или философских погледа; показало се да је вера плод сусрета са Живим Богом и предавање Њему читавог свог живота са поверењем и верношћу до краја. Ова верност се огледала у свему: у чистоти живота, у живљењу новим животним принципима.

Сетимо се човека као што је апостол Павле, који је био прогонитељ Хришћана и који је постао један од најватренијих проповедника Јеванђеља.

Ево шта он каже о томе шта човека спречава да каже да је Хришћанин и које недостојан да себе назове Хришћанином, а какви су плодови Духа, односно какви се плодови рађају у људској души када се ње дотакне дар Духа Светога, дејство благодати Божије. У петој глави своје Посланице Галатима он пише:

„А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично овима“.

А када се поставља питање о томе какав је Хришћанин и шта је то у њему што може бити достојно и њега као човека и Бога као његовог Господа, Творца и Спаситеља, ево шта читамо:

„А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање“.

Ево особина које треба да усвојимо ако желимо да будемо Хришћани. Бити Хришћанин значи бити човек којег Бог не мора да се стиди. Такав човек уноси светлост у свет – тамо где је потпуна тама, наду – где су очајање и безнадежност, љубав – где су само горчина, равнодушност, мржња, завист, непријатељство, распре и неслагања.

Очистивши свој ум од недостојних мисли и своје срце од нечистих осећања он уноси у живот чистоту, он је из свог живота избацио оно што га брука, што срамоти име Хришћанина, и што на крају крајева, срамоти Бога. Апостол Павле је писао: „Јер се Име Божије због вас хули“.

То се дешавало тада, али се дешава и сад. Пијанство, разузданост, блуд, нечистота, разврат, завист и гнев, све ово се још увек може видети међу Хришћанима, иако ове особине сведоче о томе да они који живе у складу са овим осећањима и делују по чулима нису Хришћани у свом животу.

Ево одакле би свако од нас требало да почне: да поставимо себи питање не о томе да ли нам је храм близу или далеко, да ли успевамо често да одемо у њу, него о томе ко смо ми: јесмо ли Христови или нисмо? Да ли живимо по законима правде Божије или срамотимо Име Божије и своје име Хришћанина?

ПРАШТАЊЕМ ОБНАВЉАТИ БОЖИЈИ ЛИК У БЛИЖЊИМА

За време рата јако дуго сам био принуђен да будем без храма и као многи други знам како је то тешко. Међутим, такође сам открио једно, веома драгоцено својство ове несреће, а то је што сам постао потпуно свестан шта значи црква, храм и заједничка молитва. И кад сам касније имао прилике да будем у цркви молио сам се са таквом дубином, са таквим заносом и снагом како се нисам молио раније када је требало да прођем свега пар стотина метара да бих доспео до мале руске цркве, која је била недалеко од нас. Због тога човек у себи треба да васпитава љубав према служби Божијој и спремност да буде Хришћанин сваког дана, сваког часа, у свим околностима, са чежњом, са глађу за храмом и са радошћу због тога што смо посланици Божији.

То је смисао речи „апостоли“. Ми смо сведоци. То је значење грчке речи „мартирион“, која се на руски језик преводи као „мученик“, али у основи значи „сведок“, са указивањем на то да наше сведочење мора да буде отворено и храбро и да ради тога, да бисмо другоме донели неизрециву радост вере, морамо бити спремни да пострадамо као Христос, и ако је потребно – да умремо.

Међутим, ово се не захтева од сваког од нас и сада желим да говорим о нечем другом: о томе како ово сведочење допире до другог човека. Вера се може наћи онако како сам је ја нашао – чудом; вера се може стећи читањем Јеванђеља; вера се може наћи у сусрету са живим човеком који је као нека бакља вере из које се она лије и светли. Вера се може наћи у дубинама очајања, када, познавши потпуну и крајњу бесмисленост сваке људске помоћи, можемо да кажемо: „Да са људског становишта гледано не преостаје никаква нада, али она, ипак, не умире, у мени гори дух, дубље од очајања постоји нада која не вара: Живи Бог…„

Хришћани су први пут названи овим именом у Антиохији. Зар је то било само зато што су они били представници тада незнатне, чудне, прогањане и одбачене секте која се родила међу Јеврејима? Наравно да не! Њих не би ни приметили, избрисали би их, прошли би мимо њих. Али, људи нису могли да их не примете зато што је у њима било нешто што други људи нису могли да нађу у себи нити једни у другима. Тертулијан је у својој посланици римском императору говорио:

„Замислите се: око нас сви људи говоре: ‘Како ови људи воле једни друге, љубављу какву у паганству нико није налазио…’“.

Разуме се, и у паганству су људи волели једни друге, родитељи су волели децу, деца – своје родитеље, другови – своје ближње, мужеви и жене – једни друге. Међутим, овде је постојала група људи у којима је живела потпуно другачија љубав. То су били људи који су могли да воле непријатеље, да воле прогонитеље, да се за време мучења моле да Бог да спасење мучитељима, као што се Христос када су Га распињали молио Свом – и нашем! – Небеском Оцу говорећи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине…„

Управо ову љубав су они открили у хришћанској заједници, али ова љубав се може открити у сваком човеку. И, разуме се, не треба бити мученик, не треба бити разапет, не треба бити прогањан да би ова љубав светлела. Ко од нас није окружен клеветом, нељубављу и равнодушношћу? Ко од нас нема непријатеља који му желе зло, који желе да му одузму оно што има и што му је најдрагоценије – да му одузму жену, да му одузму децу, да му одузму посао, да му одузму слободу, Да му одузму нешто што је његовом срцу нарочито драго. Ево прве особине Хришћанина: то је способност да се без гнева и без мржње погледа овакав човек и каже:

„Господе, опрости! Он не зна шта чини…“

И више од тога: „Боже! Спаси га! Ти си мене спасио, био сам у тами, Ти си ме извео на светлост. И ја сам био безуман исто као он. Ти си ми дао разум небески, а не земаљски…„

Ево о каквој љубави Хришћана су говорили пагани који су их окруживали. Већ сам говорио о томе какав је био њихов живот, о чистоти, истини и достојанству њиховог живота, а овде долазимо до извесног максимума: волети непријатеље, волети их не да би се избегла њихова мржња, него због тога да би их наша љубав обновила, учинила другачијима, не обавезно Хришћанима по вери него људима у пуном смислу ове речи, јер човек који мрзи и завиди, који је непријатељски расположен, није човек, он чак није ни на нивоу животиње, он је дивља звер. Наш задатак је, да својом способношћу да волимо баш таквом љубављу, обнављамо у другима људски лик.

Митрополит Антоније Блум – Научимо се молитви

(Башта Балкана)

Ознаке: Митрополит Антоније Блум, молитва, православље, православна поука, први хришћани