Свети Горазд, његово монашко име, рођен је као Матеј Павлик, 26. маја 1879. године у Моравској, у месту Хруба Врбка. Отац Јан, иако римокатолик, одржавао је блиске везе с једним евангелистичким пастором, па је млади Матеј из куће понео отвореност и разумевање за друге облике хришћанског учења.

Након завршене основне школе у завичају, уписао је архиепископску гимназију у Кромержижу, определивши се за духовни позив. То је период у којем бележимо његово појачано занимање за старословенски језик и писане трагове ћирилометодијевске баштине. С великим успехом окончаће и студије богословије у граду Оломуцу па ће 1902. бити рукоположен и постављен за жупника у Карловцима (Шлеска).

Иако је Матеј желео да своје усавршавање настави у Бечу, није добио дозволу од надбискупа у Оломуцу. Уместо ње добио је задатак да уређује часопис „Позоровател” (Посматрач) чега се прихватио 1905. године. Своју вишестраност заокружио је добротворним радом у болници за душевне болеснике у Кромержижу, истовремено проучавајући дела из психологије, психијатрије и психотерапије. Духовник у наведеној установи и исповедник у женском манастиру Часног крста, остаће све до маја 1920. године. Такође, у току Првог светског рата бринуо се о инвалидима унесрећеним у борбама.

Окретање истоку

свети горазд По завршетку Првог светског рата међу бројним политичким променама које су задесиле Европу, био је и настанак самосталне Чехословачке републике, на челу са Томажом Масариком. У нову државу су ушле Чешка, Словачка и Моравска, а 1919. придружена је и Закарпатска Украјина. Међу бројним нерешеним питањима карактеристичним за сваку младу политичку творевину било је и оно црквено. Матеј Павлик припадао је делу свештенства које се залагало за демократизацију и неке догматске измене у тадашњој римокатоличкој цркви. Ове идеје углавном је заговарало ниже свештенство које је хтело цркву окренуту народу, док је црквена јерархија била одана старим аустроугарским и немачким традицијама.

Из ових захтева за реформом родила се Чешка народна црква која се од Рима одвојила и званичним путем. Противватиканска струјања у Чешкој имала су дубоке корене још у времену деловања Јана Хуса (спаљен на ломачи 1415) и његових следбеника. Чешка народна црква окупила је различите врсте незадовољника који су од папе и римске курије на првом месту захтевали укидање целибата (безбрачности) за свештенике и богослужење на народном језику. Изгледа да топли словенски карактер није био спојив са западном дисциплином и литургијским језиком отуђеним од заједнице.

Јунак наше приче Матеј Павлик био је велики борац за реформе и смањење утицаја Ватикана, па се у том циљу обратио папи једним писмом, августа 1919. у којем је посебно занимљив део који се односи на целибат. На том месту будући светитељ пише да је потребно: „ укидање присилног целибата за католичке свештенике и увођење у потпуности добровољног, као што је био случај у раној Цркви јер би на тај начин свештенички живот био растерећен страшног терета унутрашњег паћења”. У овим писму налазе се још и захтеви за демократизацијом црквене управе, подизањем нивоа верско-моралног живота уз очигледно провејавање чешког националног осећања. У том тренутку на престолу Светог Петра седи папа Бенедикт XВ који не жели да прихвати ниједан предлог Чехословачке народне цркве видећи у њој јеретике из старог хуситског легла.

Зато се Чешка народна црква окреће ка Истоку, а велике заслуге за то припадају мисионарској делатности епископа нишког Доситеја (Васића) који је 1920/1921. боравио у Чехословачкој, радећи на враћању поунијаћеног православног становништва. Напоменимо да је унијаћење поступак којим су православци ступали у заједницу (унију) са католичком црквом тако што би за врховног поглавара признали папу, а задржали свој црквени обред и обичаје. Често се дешавало да овај поступак буде спроведен насилно и да су унијати после неког времена постајали католици.

Саватијевски раскол

Средином септембра 1921. године делегација коју предводи сам Матеј Павлик долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и тражи од врха Српске православне цркве канонску потврду своје изабране јерархије. Од тројице кандидата за епископски чин СПЦ прихвата само Павлика док су друга двојица, др Карел Фарски и др Рудолф Паржик одбијени због неких учења супротних православљу.

Прихваћени кандидат је на ванредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаном 20. септембра 1921. године исповедио православну веру одрекавши се римокатоличке. Монашки постриг примио је наредног дана у фрушкогорском манастиру Крушедол, узевши монашко име Горазд по узору на једног од највернијих следбеника Ћирила и Методија. Двадесет петог септембра рукоположен је за епископа на Светој Литургији у београдској Саборној цркви. Литургију је служио српски патријарх Димитрије (1920–1930) уз саслужење кијевског митрополита Антонија и чак седморице архијереја СПЦ. Након рукополагања новопостављени епископ одржао је надахнуту беседу у којој је истакао тесне везе хуситских и ћирилометодијевских идеја.

Ипак, до оправослављења чехословачке цркве није дошло, највише због размимоилажења њених првака пре свега Горазда и Карела Фарског. Овај последњи је у једном тренутку чак узео титулу „патријарха”. Од планиране три епископије створена је само једна (моравско-шлеска) са Гораздом као првим човеком. Додатну пометњу правила је активност Васељенске патријаршије која је имала хтела да утицај СПЦ замени сопственим. То је намеравала да изведе постављањем свог епископа, Саватија Врабеца, рукоположеног у Цариграду 1923. године. Занимљиво да је и Саватије био обраћеник у православље и Чех по рођењу.

Напоредо постојање двају црквених управа није толико оптеретило односе Српске православне цркве и Васељенске патријаршије, колико је на терену изазивало недоумице, пометњу и несагласје, слабећи на тај начин покрет за оснажење православне цркве у Чехословачкој. Овај раскол познат као „Саватијевски” здушно су подржавале верске партије у земљи забринуте због опадање броја римокатоличких верника. Ипак, ослањајући се на углед СПЦ и добре дипломатске везе које је Краљевина СХС имала са Чехословачком, Горазд је успео да га 1929. године чехословачка влада призна за епископа над свим православнима у држави. Саватије је морао да се одрекне звучне титуле „архиепископ Прага и целе Чехословачке” због чега се жалио цариградском патријарху наводећи како Горазд ужива подршку римокатоличких министара. Чешка православна епархија је ускоро добила свој устав и све до напада Хитлерове Немачке није било већих потреса.

Смрт и прослава

У марту 1939. организована је марионетска словачка држава позната као Независна Држава Словачка, а од остатка земље је створена посебна управна јединица названа Протекторат Чешке и Моравске. За протектора је постављен Рајнхард Хајдрих, један од твораца идеје холокауста и миљеник вође Трећег рајха. Чехословачка влада у изгнанству намеравала је да убије Хајдриха, па је организован тим предвођен Јозефом Габчиком и Јаном Кубишом, обучен од стране британске Управе за специјалне операције. Атентатори су се падобранима спустили на подручје окупиране земље.

Пошто је напад на Хајнриха успео, а извршиоци откривени у крипти Цркве светих Ћирила и Методија на удару се нашла Чешка православна црква. Иако са овим није имао никакве везе, будући да је у време атентата, био позван у Берлин од тамошњег надбискупа, Горазд Павлик је по повратку у земљу преузео пуну одговорност у нади да ће се на њему и организацији на чијем је челу стајао, иступити мач страховите одмазде која се спремала.

Затворен је са неколицином припадника Чешке православне цркве и 4. септембра 1942. године сви су стрељани, а њихова тела спаљена. Чехословачка држава га је постхумно одликовала војним крстом, а 4. маја 1961. године Српска православна црква га је канонизовала и уврстила у списак светитеља, одредивши 4. септембар за дан када ће се овај новомученик прослављати.

(magacin.org)

Ознаке: Матеј Павлик, православље, светац, СПЦ, Чех, чешка