Прочитај ми чланак
Гдје је граница између добра и зла? Јесу ли једни људи на страни добра, а други на страни зла? Може ли се та граница пријећи и ако да, под којим увјетима?
Овим питањима бавио се познати психолог Филип Зимбардо те је одлучио експериментом добити одговоре на њих.
Често је мишљење да је граница између добра и зла врло јасна и непромјењива те да су неки људи на страни добра, док су други на страни зла. Тијеком повијести свједочило се многим догађајима у којима су људи били спремни учинити зло и неправду једни другима.
Велик број људи сматра да се у таквим ситуацијама ради једноставно о људима који су зли тј. да се ради о особинама личности или карактеру. Често се не узимају у обзир и други фактори који могу резултирати таквим понашањем и учинити просјечног појединца, који се иначе придржава друштвених и моралних вриједности, злим. Пхилип Зимбардо одлучио је провести експеримент како би доказао да је граница између добра и зла уствари врло танка и да ситуација може навести ‘добре’ људе да пријеђу ту границу.
У коловозу 1971. године Зимбардо је провео експеримент, познатији под називом ‘Тхе Стандфорд Присон Еxперимент’, који се сматра истовремено једним од најпознатијих и најозлоглашенијих експеримената, а сазнања до којих је дошао уздрмала су и стручњаке и јавност.
Судионици у експерименту
Судионици су били студенти у доби од 24 године, доброг физичког и психичког здравља, емоционално стабилни, изнадпросјечне интелигенције и без повијести раније злоупорабе психоактивних средстава и судјеловања у криминалним радњама. Пријавили су се преко огласа у новинама којим су се тражили волонтери за судјеловање у психологијском истраживању ефеката затворског живота. Судјеловањем су зарадили 15 долара дневно. Младићи су насумично подијељени у двије групе – затвореници и стражари.
Приказ експеримента
Сврха експеримента била је провјерити хоће ли доћи до промјене у понашању судионика с обзиром на додијељене улоге те у којем ће смјеру те промјене ићи. Како би експеримент био што вјеродостојнији, Зимбардо је симулирао стварно затворско окружење у подруму зграде Станфордског одсјека за психологију. Судионици – затвореници чак су и ухићени од стране полиције у својим домовима и то под оптужбом да су починили оружану пљачку и провалу.
Након што су им прочитана права, обављено претраживање и стављене лисице, полицијским аутом одвезени су у постају гдје је обављена стандардна идентификација осумњичених. По доласку у затворско окружење, упознати су с управитељем, детаљно претражени, одузета им је одјећа те запрашени су прашком против ушију. Затим су добили униформе (хаљине без доњег рубља на којима се налазио идентификацијски број), капе те ланце с локотом које су носили око десног глежња. Наведено је имало за циљ изазвати осјећај понижења, демаскулинизираности, потлачености и деиндивидуализације тј. функционално симулирати затворске увјете.
Судионици – стражари нису прошли никакву обуку, него имали су потпуну слободу учинити што год они сматрају потребним (физичко насиље било је забрањено) како би одржали ред у затвору. Сви су имали зеленосмеђу униформу, пендрек, звиждаљку и сунчане наочале (у сврху очувања анонимности). У почетку ни затвореници ни стражари нису били уживљени у улоге. Затвореници нису озбиљно схваћали задужења, а стражари нису знали како се наметнути као ауторитет. Први дан прошао је без инцидента, но сљедеће јутро затвореници су организирали побуну. Након тога стражари су постали насилнији и нехуманији.
На почетку су непослух и неприкладно понашање кажњавали склековима, но након побуне ставили су неколицину у самицу, одузели су им одјећу и кревете. Окрутност стражара чак је била толико велика да су затвореницима контролирали и обављање нужде и присиљавали их да исту обављају у кантама у ћелијама. Такођер, изазвали су сукобе и неповјерење међу затвореницима тако што су само неколицину ставили у ћелију с привилегијама. Након неколико дана могло се разликовати три врсте стражара: строге, али поштене стражаре, стражаре који никада нису кажњавали и непријатељски расположене стражаре, склоне насиљу и понижавању.
Затвореници су се носили с наведеном ситуацијом на разне начине. Неколико затвореника напустило је експеримент због емоционалног слома, неки су се бунили и борили против стражара, а неки су били добри затвореници и тиме настојали бити у милости стражара. До краја експеримента више није било јединства, само хрпа изолираних појединаца, попут ратних заробљеника или менталних болесника. Стражари су преузели потпуну контролу у затвору, те су од затвореника тражили слијепу послушност. Тијеком експеримента организиране су и посјете за родитеље и пријатеље.
Такође, организиран је и посјет католичког свећеника који је разговарао са свим затвореницима и који им је савјетовао да потраже правну помоћ јер то је једини начин да изађу из затвора. Тиме се додатно замаглила слика судионика о томе ради ли се овдје о експерименту или стварној ситуацији те гдје завршава улога и почиње њихов властити идентитет. Чак је организиран и Одбор за увјетни отпуст пред који је доведено неколико затвореника.
Занимљиво је да су затвореници били спремни одрећи се досад зарађених новаца како би били помиловани те да ниједан затвореник није тада затражио да напусти експеримент. Очигледно је да је њихов осјећај реалности био помакнут и да наведену ситуацију нису више доживљавали као експеримент. Први судионик напустио је експеримент након мање од 36 сати јер почео је показивати знакове акутног стреса. Због лошег здравственог и психичког стања, још је један судионик напустио експеримент и његово је стање било толико лоше да је Зимбарду требало неко вријеме да га увјери да није у правом затвору и да само судјелује у истраживању. Све их је више почело показивати знакове психолошког стреса и додатних пет затвореника отпуштено је раније. Зимбардо је експеримент прекинуо 20. коловоза 1971. године.
Планирани двотједни експеримент завршио је раније због нарушеног психичког здравља групе затвореника и изнимно насилног и садистичког понашања групе стражара тијеком ноћи, када су мислили да их нитко не види. Задњег дана одржан је низ сусрета, са сваком групом (затвореници, стражари, особље) посебно и на крају заједно. Тијеком тог сусрета сватко је био у могућности изразити своје осјећаје и искуства те расправљало се о могућим алтернативама за одређена понашања која су се појавила.
Допринос експеримента
Наведеним експериментом Зимбардо је дошао до неколико важних закључака. Указао је на велик утјецај ситуације на понашање појединца. Унаточ увријеженом мишљењу да су ‘зли’ људи једноставно такви због својих особина личности или карактера, овим експериментом показао је да постоје одређени увјети који могу изазвати у људима оно најгоре. Што се уствари догодило тијеком тог експеримента да су одређени судионици, иначе несклони насиљу, постали насилни и нехумани?
Прво, дошло је до деиндивидуације одређених појединаца. Деиндивидуација се односи на промијењено понашање и доживљавање себе као појединца у некој групној ситуацији. Особа се понаша на начин који није типичан за њу (не понаша се у складу с претходно усвојеним друштвеним и моралним вриједностима) под утјецајем социјалне ситуације.
Посљедица деиндивидуације манифестирање је понашања која су непримјерена или неприхватљива, попут насиља. Када дође до деиндивидуације, понашање најчешће није одређено властитим избором, него ситуацијом и захтјевима које она ставља пред појединца. У наведеном експерименту, деиндивидуацији је придонио осјећај анонимности (затвореници су имали куте и капе, стражари униформе и наочале), дифузија одговорности (стражари су знали да постоје експериментатори који надзиру саму проведбу и очекивали су да ће интервенирати уколико они неприкладно реагирају) те сама присутност других судионика.
Други важан фактор био је утјецај улога (затвореник-стражар) које су судионицима додијељене. Наиме, улога одређује доживљавање и понашање које се очекује од неког појединца. Тако су се и судионици у експерименту понашали онако како су сматрали да је прихватљиво и очекивано, с обзиром на њихову улогу па чак и на начине који им нису својствени с обзиром на особине личности и карактер.
Ово истраживање јасан је показатељ како улога може преузети особу и потиснути особне и етичке норме на друго мјесто. У психологији је овај феномен назван Луцифер ефектом и односи се на драстичну промјену људског карактера, када се добри људи, под утјецајем одређене ситуације, понашају насилно, девијантно или деструктивно. Изложеност одређеној социјалној ситуацији потискује раније усвојене друштвене и моралне вриједности, што погодује манифестацији неприлагођених облика понашања.
(У сурадњи с ИстражиМе / cudoprirode.com)
