Прочитај ми чланакОпшта национална негативна каракерна црта је непоштовање вредности, части и хуманости појединца или група у настојању да покажу да постоје и веће и значајније вредности од новца, статуса или друштвеног положаја
Општа национална негативна каракерна црта је непоштовање вредности, части и хуманости појединца или група у настојању да покажу да постоје и веће и значајније вредности од новца, статуса или друштвеног положаја. Србији данас недостаје више људи од части, храборсти и креативности. Србија такве мање цени него оне који се користе преварама, лажима или другим људима. Ипак, ако је за утеху Србија има и оне појединце који су у науци, спорту, обичном животу које красе моралне вредности и за то не траже ни новац, признања, па ни јавну промоцију
Промотер српске науке из подрума?
Један од примера за промоцију Београдског универзитета је скроман професор Стојан Раденовић, чији је рад у области математике знатно утицао на побољшање позиције Београдског универзитета на Шангајској листи, чак за око сто места. Др Стојан Раденовић (68) професорску катедру на Машинском факултету пре три године заменио је скромним кутком у сутерену зграде, где се од јутра до мрака бави математиком. Његове радове објављују престижни научни часописи, а цитирају га колеге из целог света. Овакав карактер човека говори о великим делима где друштво затвара очи а медиокритети и полтрони решавају своје стамбене и друге проблеме. Овај храбри научник се не жали, он живи у свом свету и користи Србији, али то Србија не види.
Други пример је храброст која нема премца младог ужичанина Милоша Вујић (25) који се бацио под шлепер и од смрти под точковима тешкаша спасао девојчицу која се отргла из руке оцу и кренула преко улице. Човек великог срца Милош Вујић каже: “Хоћу да упознам ту девојчицу и њеног оца. Не треба нико да ме тапше по рамену и хвали, још мање да ми се одужи, хоћу само да знам име детета и попијем кафу са оцем који је претрпео трауме.” Милош Вујић је био на ивици да и свој живот стави на олтар да би спасио дете и дао му шансу да живи као и њеној породици.
Трећи пример људске пажње, хуманости и пожртвованости су станари зграде у Булевару деспота Стефана 68б, који су као грађани показали солидарност и самоиницијативно су, за један дан, сакупили 50.000 динара за куповину клима за породилишта! Тако се већа група грађана, њих 82 “широког срца” одлучила да “из чиста мира” органзују акцију и купе два клима уређаја које су однели у породилиште “КБЦ Звездара“. Хуманост грађана из Деспота Стефана 68б се показала и прошлог лета, у време када је највећи број миграната боравио у Београду, они су за један дан сакупили више од 200 килограма хране и опреме и однели женама и деци који су на 40 степени спавали по парковима. Иза ових мање познатих хероја Србије стоји широко схватање људскост, поштења, одговорности.
Шта власт и политичари да науче од хероја “великог срца”
Они који су на власти од ових хероја могу да науче како се брине о својим суграђанима и држави и да нешто учине да Србија буде боље место за живот. Политичари и људи на власти у Србији гледају више “своја посла” за личне, партијске интересе, а не за добро свог народа. Србија тоне све дубље у егоизам, моралне преваре и политичке и људске лажи. Много је примера “малих”, а великих људи обичних или занимљивих животописа, који могу да представљају симбол и наду Србије. Тако постоје две Србије. Прва оних обичних и великог срца и друга оних који се гурају да буду власт, да одређују судбине заједно са онима који се окористе од власти, а по правилу су “малог срца” и пуних уста о доброти и хуманости. Нико од ових поменутих ниије желео публицитет и признање.
Доброта исплива из дубине, као што је поквареност и зло увек негде на површини и брзо се сагледа, али се тешко уклања. Од спортских олимпијаца, наших младих светских математичара и врхунских стручњака који напуштају Србију, као и од неименованих хуманиста, имамо шта да научимо – како да будемо бољи људи и кориснији за Србију. Политичари у Србији су веома мало од свега овога или готово ништа. Када људи на власти постају узор у јавном и друштвеном неморалу, дају сигнал да се тако треба и понашати и живети. Сви они користе новац и време нације, а иза себе остављају дугове и разарање моралних и националних вредности. Србија има будућности ако буде више мислила на оне који јој пружају и не траже много сем поштовања и разумевања и шансе да могу пристојно да живе у својој Србији.
