Прочитај ми чланак

Лепа Србија: Газда поклања радницима станове

0

slobodan-janusevicОно што Слободана Јањушевића, директора и власника предузећа „Кирка Сури“ из београдског насеља Крњача, разликује од већине, посебно од успешних привредника и власника фирми, јесте то што он не може да буде задовољан ако то задовољство не деле и његови радници. У то име Јањушевић је запосленима у свом предузећу дао 15 бескаматних кредита на 100 година; финансирао је куповину плаца и изградњу 35 кућа, купио је радницима више од десет станова. 

Прогноза – Криза нас тек очекује, али можемо да победимо

Слободан Јањушевић има довољно искуства да тврди да нас прави удари кризе тек очекују, али и довољно вере да можемо да је превазиђемо.
– Истина је да је Србија на коленима и да су праве недаће тек пред нама. Ипак, не треба се предавати и клонути духом. Србија има решење у развоју малих и средњих предузећа којима треба обезбедити максималну, али здраву банкарску подршку. Држава мора створити услове да банке више не скидају кожу с леђа, да нам се омогуће повољни кредити без лихварских камата и претешких услова. Ако привредницима удахнемо свеж ваздух, уверен сам, Србија ће брзо процветати. Изузетно ценим и поштујем оно што раде Борис Тадић и Драган Ђилас, верујем да су на добром путу, али најпре се морају суочити са нагомиланом администрацијом и свим облицима корупције. Ако на томе истрају, убеђен сам, за Србију нема зиме.

– Моја фирма је моја породица. Моји радници су моја деца. Зар бих могао да збрињавам неке далеке, још нерођене потомке, да гомилам богатство и немилице га разбацујем, а да истовремено гледам како њихова деца гладују? Пре бих се убио када бих, рецимо, спискао милионе евра на неку луксузну јахту, а да претходно нисам решио њихове егзистенцијалне проблеме – каже Јањушевић.

Јањушевић има оно што већина просечних људи може само да сања: своју фабрику, квалитетну производњу, освојено тржиште, 120 радника и најмање 150 коопераната. Производи котловска постројења, а његови производи пронашли су пут и до најзахтевнијих светских тржишта. Има породицу, лепу кућу, две одрасле ћерке и унуке. Речју, богат и садржајан живот.

Успео је да направи фирму у којој би данас сваки металски радник или инжењер пожелео да ради. Не само због редовних плата, могућности да реше егзистенцијалне проблеме и других погодности, већ и због међуљудских односа. Међу радницима нисмо наишли ни на једно тмурно лице. Што се каже, раде с вољом и као за себе!

– И радимо за себе! – убеђује нас Дубравко Пашић, електрозаваривач, који је у „Кирка Сурију“ од оснивања. – Међу првима сам добио бесплатни плац у Борчи за изградњу куће и сву помоћ при њеној изградњи. А најлепши је осећај када знате да нисте сами, да иза себе имате велику породицу која вас никада неће оставити на цедилу. А када су други према вама такви, не чуди задовољство које и сами имате када сте у прилици да помогнете неком другом.

Његове колеге, заваривач Дарко Средојевић и бравар Јово Ђуровић, тврде да Јањушевић није само директор и власник, већ пре свега отац који учествује у свим њиховим проблемима.

– Мислим да нема куће у којој Јањушевић није био и да нема породице са чијим проблемима није упознат – тврди Средојевић. – С друге стране, није ни чудно што ово предузеће свако доживљава као своју кућу, што додатни надзор није потребан. Једноставно, сви смо упознати са технолошким процесом рада и будите сигурни да никада нећемо дозволити да било ко од нас ошљари у послу. Наш посао се не завршава добијањем плате или завршетком радне смене, већ онда када од купца добијемо похвалу за наш рад. Тек тада знамо да смо били добри и да ће нам добар глас обезбедити и нове послове.

Мецена – Уметницима дао више од 300.000 евра

Породични дом Јањушевића је тик уз фабричко двориште. Зидове пространог салона красе слике наших уметника, књиге и права етнографска збирка. Све подсећа на тежак период наше историје, али и на некадашње село, наше претке, њихов живот и рад.
– Изузетно поштујем наше село и наше сељаке – објашњава наш домаћин. – Свако сеоско домаћинство је имало неколико фабрика у свом саставу, сами су производили прехрамбене, текстилне, металне и ко зна какве још производе. Требало је преживети вишевековно ропство под Турцима, остати нормалан, одржати и продужити лозу. Не верујем да би успели у томе да у свом дому нису гајили културу и уметност, тако што су уз гусле, народна предања и записе сачували свој идентитет и своје корене.
Управо у овом ставу се огледа и Јањушевићева наклоност према уметницима, сликарима, књижевницима и другим културним ствараоцима. Не зна тачно, али је уверен да је на разна спонзорства, донације и друге врсте помоћи до сада дао више од 300.000 евра.

Јањушевић се труди да радницима увек изађе у сусрет, да им помогне и саслуша, а то му се вишеструко и враћа: његова фирма је једна од ретких која економску кризу скоро да није ни осетила! Свако ко дели његове идеје, ко жели да ради, може да рачуна на то да ће овде решити животне проблеме. Међутим, дељење истих идеја и само „климање главом“ овде не пролази.

– Предузеће „Кирка Сури“ није настало приватизацијом, јефтином куповином неке посрнуле фабрике – објашњава Јањушевић. – Настало је као резултат мукотрпног рада, али и јасне визије која и данас представља основу пословне филозофије „Сури методе“, која се може дефинисати са три једноставна правила: саслушај сваког, добро припреми посао и трипут мери пре него што почнеш да сечеш!

Свачије мишљење, почев од чистачице до управника производње, не само да је допуштено, већ је и крајње пожељно. А резултат свега је и то, рецимо, што су стручњаци овог предузећа за свега 8.000 евра направили машину за савијање цеви која се у Немачкој може набавити за 250.000 евра. Треба ли томе додати да се та машина у пракси показала много ефикаснија и боља од стране? Слично је и са готовим производима које странци понекад у почетку гледају подозриво, а на крају хвале.

Јањушевић је практично знање стицао у „Минел – Котлоградњи“ где је у два наврата проглашен и за најбољег патент-инжењера у старој Југославији. Када су га радници, 1986. године, без иједног гласа против изабрали за генералног директора, дуго се опирао. Није га бринуло што је фирма грцала у губицима, већ првенствено то да ли ће прихватити његове идеје. Срећом, подржали су га и три године касније ово предузеће постало је једно од најуспешнијих у својој области. Довољан разлог да се у целу причу умешају и политичари.

– Оптужили су ме да се понашам као велики газда, ма шта то у пракси значило. Нисам желео да се расправљам и објашњавам, напустио сам фирму и запослио се на Машинском факултету као обичан бравар! – каже наш саговорник.

Ново радно место није доживео као деградацију. Напротив. За годину дана рада направио је толико патената да су му они убрзо омогућили да оснује и сопствену фирму.

– Већина мојих проналазака брзо је нашла примену у конкретној производњи, а остварена зарада на њима, тадашњих 80.000 марака, била је довољна да у Крњачи започнем реализацију свог сна. Већ тада, почетком деведесетих, за пословни успех је требало чудо, па се у томе крије тајна имена моје фирме. Кирка је грчка богиња чаролије, а мени је заиста била потребна нека чаролија да бих успео. Време је показало да сам успео.

kirka-pogon

У фабричком кругу, па и у самом погону, нема превише гламура. Нема фонтана и мермера, у појединим просторијама нема чак ни малтера на зидовима…

– Пустите шминку – одмахује руком бравар Зоран Оклевски. – Важно је да имамо са чим да радимо и да имамо за кога. Топло нам је унутра, а биће времена и за удешавања. Много ми је важније то што су недавно сви „скочили“ када ми се син разболео, што је газда одмах обезбедио све што је било потребно за његово лечење.

Славиша Миљковић, управник производње, тврди да је продуктивност запослених на изузетно високом нивоу и да је срећан што никог не мора да тера да ради.

– Истина је да смо једна велика породица, али у тој породици нема попуста – каже Миљковић. – Свачија се мора саслушати, ниједан предлог се олако не одбацује, али када једном нешто преломимо, када се о нечему договоримо, више нема импровизације и одступања. Свако гледа да на најбољи могући начин уради свој део посла.

Газда не дели само куће и станове, већ и аутомобиле. Чак четвртина запослених, њих тридесетак, вози службена возила.

– Да се разумемо: нити су мени свраке попиле мозак, нити имам пара за разбацивање – објашњава Јањушевић. – Једноставно, важна ми је продуктивност, искреност и поверење, јер без тога нема резултата. Задовољан човек боље ради, улаже више напора, није одсутан и труди се да да све од себе. Ако ће на посао доћи брже и ако ће за рад бити спремнији, логично је што ћу му за то обезбедити аутомобил. С друге стране, колико год да су паре важне, мени никада нису биле на првом месту. Тешко оном коме су паре једина сврха живота.

(Press)