Прочитај ми чланак
Кад се Дрина исправи
Свега седам година након што је немачки поручник Игњат Кирхнер напустио Кајзерову солдачију како би са чувеним сремским добровољацима 1915. године бранио од навале својих сународника престони Београд у Лаћарку, у једној од многобројних немачких породица рођен је Мартин Цех.
Васпитаван под окриљем оца Јакоба, мајке Аполоније, старијег брата Фрање и сестре Марије, као и највећи део сремачких „Шваба“ које је Двојна монархија током 18. века насељавала на своја рубна подручја, Мартин је и не слутећи да ће му живот доделити улогу новог Кирхнера, био безгранично одан благородним ораницама којима је посветио своје дечаштво и са којима се, у освит Другог светског рата и замомчио.
Са качењем прве свастике у Лаћарку, у дом Цехових стигао је бефел који је Фрањи као старијем Јакобовом сину (рођен 1904. године) навукао униформу пограничног полицајца, а две године касније, по одлуци државе чије право никада није устоличило правду, маслинасто зелену униформу Вермахта обукао је и двадесетједногодишњи Мартин.
Одан земљи која га је хранила и љубави према народу са којим је одрастао, недуго после мобилизације Мартин се нашао на партизанској Фрушкој гори. Помогнут од оца и брата, као борац Треће Војвођанске народно-ослободилачке ударне бригаде, исте године одлази у правцу „Босне поносне“ и њених „високих брегова“ у којима, борећи се против истих оних којима је на грудобран стао и поручник Кирхнер, гине као командир чете осмог јуна 1944. године. Свега годину дана касније Црвеноармејци одводе Фрању, чији син Јакоб и његов истоимени деда остају да на прагу породичног дома дочекају нове дане.
Нови дани, нове борбе
Да слобода ипак неће певати о себи како су то сужњи чинили, Цехови су осетили 20. новембра 1945. односно трећег дана јануара 1946. године када им је одлуком Среске комисије за конфискацију одузета комплетна имовина. Како се у Записнику и Одлуци поменуте Комисије наводи, иметак је одузет из два разлога: као први наводи се податак да су Цехови „њемачке народности“, док се као други наводи став да „за време непријатељске окупације нису помагали народноослободилачки покрет“.
– Био је то велики ударац за породицу која је јавно и тајно, колико год је могла и знала, помагала партизански покрет – прича Стеван Цех, директни унук Мартиновог брата Фрање. – Сећам се, причали су ми отац и прадеда, да су дуго мислили да деда Мартин није у Источној Босни учинио нешто страшно, неку издају, па да се неко светио, али са друге стране, био је сахрањен уз све почасти на великом партизанском споменишту и Шековићима, име му је уклесано у споменик у центру Лаћарка, његова фотографија била је истакнута у покрајинском Музеју револуције, тако да је ово мишљење брзо пало у воду.
До рата, као и већина лаћарачких Немаца, Цехови су били угледна породица. Имали су две велике куће, огроман врт од чак 464 хектара и велику количину земље чија је вредност, према пописном листу из Одлуке о конфискацији процењена на 117.100 динара што је у тренутку када разрушена и опустошена земља излази из рата била изузетна вредност.
– Од свега што смо имали, остала је само једна кућа. Све остало је прво припало држави, а касније је раздељено. Другу кућу која се и данас наслања на нашу, добила је друга немачка партизанска породица, тако да сматрам да нема говора о некој широј идеји да се Немцима тек тако отму имања и ако је веровати предединој причи, читаву ту ствар водио је неки „ђилкош“ са којима су се Цехови пре рата замерили, а који је после рата иако се у борбама није истакао, добио прилику да одлучује, па се тако и светио коме је могао и хтео, наставља причу Стеван.
Хартија говори, људи ћуте
О неправди која је Цеховима учињена знали су сви. У страху или небризи, сви су и ћутали, а само су борци повратници у јутрима слободе преносили причу о храброј смрти младог „намачког партизанског команданта“. Следећи своје Лаћарце, ћутала су, као у камен претворена и два Јакоба, деда и унук, који су новој Југославији дали своје највредније: синове, оца и стрица.
– Читава ситуација била је компликована и готово шизофрена, као у неком филму. Из године у годину име мога деде Мартина читано је на свакој прослави, прадеда Јакоб који се у време потпуног повлачења нацистичких власти отворено прикључио партизанима, као и мој отац који је тада иако малолетан помагао колико је могао, били су и даље поштовани, баш као и други деда Фрања за кога је била јавна тајна да је кришом сакупљао санитетски материјал и отпремао Сремце у партизане. То је знао и народни херој Милан Корица-Ковач, али и поред тога, о неправди коју су мој отац и прадеда трпели стално се ћутало, прича Стеван и додаје: – Ипак, времена су била смутна и било је тих првих година боље ћутати и трпети. Потом је дошао сукоб са СССР – ом и ново ћутање, а касније је то ћутање, ма колико било чудно и готово ненормално, постало ствар са којом се живи.
Да су прве године слободе одиста биле смутне, Стеван Цех имао је прилику да се увери и 2006. када је, трагајући у покрајинском архиву за било који траг који би му помогао да схвати патње своје породице, наишао на документ којег је 13. маја 1949. године издао Срески суд у Сремској Митровици, а којим се ван снаге стављају Одлука и Закључак Комисије за конфискацију. У Закључку овог акта Срески суд јасно утврђује да је Мартин погинуо као партизан, те да је његов отац Јакоб „такођер помагао НОВ од 1943. године“. Био је то шок за Јакобовог праунука који и данас невољно говори о томе.
– Тај документ је не само поништио одлуке Комисије за конфискацију, него је и поред чињенице да мој деда Фрања није био њиме обухваћен, заправо потврдио да су Цехови били на исправној страни у том рату. Међутим, шок од којег се ни до данас нисам опоравио уследио је након сазнања да ни мој отац ни прадеда никада нису добили копију документа који им враћа како отето имање, тако и укаљану част, а то је, морате признати много важније. Хартија све може и све трпи, а људи су ти који ћуте, баш као и држава која је, схвативши да се у случају моје породице огрешила покушала, макар папиролошки да изглади ствар. Чини се да више од тога није ни могла, а можда ни смела. Тек, било како било, ова одлука Суда била је од Цехових сакривена и није произвела никакве правне последице, објашњава Стеван.
Рехабилитација: доста ћутања!
Откривање од породице скривеног документа којим је држава настојла да смири своју савест, било је за Стевана Цеха кап која је прелила чашу. Године 2008. Окружном суду у Сремској Митровици поднет је Захтев за рехабилитацију Јакоба и Мартина Цеха, коју је овај Суд, након разматрања приложене документације усвојио 22. јула.
– Био је то велики дан у којем су године ћутања коначно прекинуте. Жао ми је што мој отац тај дан није дочекао, али сам сигуран да је на неки начин и он задовољан. Коначно могу поносно да станем пред своје претке без размишљања да ли нешто треба да прећутим, или да је неко нешто прећутао, прича Стеван Цех.
Као документи који су, према Решењу којим је Окружни суд прихватио Захтев за рехабилитацију, били од пресудног значаја, истакнут је споменути „скривени“ документ из 1949. године, као и изјаву коју је на захтев Стевановог оца Јакоба, 2001. године дала Вера Јојић (рођена Кирјаковић), истакнута партизанка која је у годинама пред рат радила као сеоска бабица.
– Изјава госпође Вере била прва и испоставило се једина јавно изговорена реч која је била не на осуду, него на похвалу мог прадеде и двојице деда, Мартина и Фрање. У овој изјави, Вера је изричито навела да је Мартин био активан партизан, те да су мој прадеда Јакоб и деда Фрања тајно помагали и пребацивали партизане на Фрушку гору.
Међу таквим борцима, била је и сама Вера која је у изјави између осталог рекла: „Код њега у кућу су долазили партизани, које је он сакривао у својој кући, затим пребацивао на Фрушку гору. И мене је често сакривао за време рација.“ То су велике и смеле речи које су породици Цех помогле да са себе скине тешко бреме и у двадесет први век уђе као дом честитих људи, што смо од увек и били, закључује Стеван Цех и додаје да је Дрина, макар и на трен ипак била исправљена.
Погибија Мартина Цеха
У циљу што бржег продора на Мајевицу, јединице Треће чете Треће војвођанске Народно-ослободилачке ударне бригаде, нашле су се седмог јуна 1944. године на простору Баре – Горња Крчина – Пилица, одакле су у садејству са другим четама крајем овог дана дошли у сукоб са 13. СС дивизијом „Ханџар“, усташама и муслиманском милицијом. Борба која се развила, како у својој књизи „Трећа Војвођанска НОУ бригада“ вели Радован Панић била је огорчена и крвава и током наредних дана из строја је било избачено на десетине партизанских бораца који су након рата уз почасти покопани у заједничку гробницу у Шековићима. Међу онима који су тог 8. јуна пали за нову Југославију, био је и командант чете Мартин Цех.
(Сремске Новине, Стево Лапчевић)
