Прочитај ми чланак
Да би проширио Београд и ван шанца турске тврђаве, кнез Милош Обреновић је током своје прве владе наредио да се колари и ковачи иселе из београдске Савамале и да населе празан простор који се пружао од Стамбол-капије ка Славији. Нико није хтео да иде из старог краја. Ново место је готово до јуче била прљава баруштина, обрасла шеваром. У њу су долазили само ловци, тражећи дивље патке. Једне нарочито оштре зиме силазили су и вукови. То место је данашња главна саобраћајна артерија, касније названа Теразије.
Половином 19. века налазила се „Богу иза леђа“, а Милош је намерно ту расељавао коларе и коваче јер је њихов занат био исувише бучан да би остали у крају у коме је кнез већ видео државне установе и конаке за своју породицу. Непослушност је платио устабаша ових занатлија. Тек када је он добио 25 батина казне, Савамалци су пристали на пресељење.
Илија Чарапић, који је једно време био председник општине, имао је нарочито задатак да дели плацеве на Теразијама. Ко год је пристајао да загради плац, добијао га је бесплатно. О постанку Теразија писао је хроничар Милан Ђ. Милићевић:
Уводећи воду у варош Београд Турци су дуж онога ђериза (водовода) који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду, да би она добила виши скок за свој даљи ток.
Такве куле биле су: једна где је данас Теразијска чесма, друга где је била кафана Руски цар, а трећа је била онде где је сада кафана Грчка краљица. Од те три куле највећа је била она на Теразијама. Та је кула, поред своје веће висине, стајала на пространој чистини, далеко од околних кућа, а била је виша од свих околних зграда. Све те куле Турци су звали Теразије за воду. Од тога се цео онај крај нове Београдске вароши нарочито од Двора (данас Скупштине града) до близу Стамбол-капије (код данашњег Народног позоришта), и данас зове Теразије. Године 1860. водоводна кула је уклоњена и на њеном месту је постављена Теразијска чесма у знак сећања на кнеза Милоша.
Узимала – давала
Једном је кнез Милош поклонио плац на Теразијама свом неимару Хаџи-Николи Живковићу. Возећи се са њим једног дана колима, кнез запита Хаџи-Николу: „Чији је онај плац што није ограђен?“ „Мој“, одговори Хаџи Никола. „Од сад више није твој кад ниси успео до сада да га оградиш“.
(Вести онлајн)
