Pročitaj mi članakIzbori u SAD poremetili su ustaške planove, ali pitanje je da li će se politika SAD na Balkanu korigovati da planovi propadnu.
Ако су до сада били прикривени, притисци и утицаји на Западном Балкану постају потпуно видљиви. Тако је утицај Немачке на Хрватску сасвим ослабио, док утицај САД постаје не само доминантан него пресудан. Нема ту ништа чудно – Хрватску са Немачком веже прошлост а са САД садашњост и будућност. Због тога се могао догодити хрватски вето на поглавље 26 баш у тренутку када је хрватски премијер био у посети немачкој канцеларки Ангели Меркел. Није нам помогло што нам је она наклоњена и што коректно подржава Србију на европском путу. Управо та чињеница је разочарала и наљутила Александра Вучића, који очито прецењује њене могућности.
Не ради се о томе да притисак на Хрватску из Немачке није довољан да би Хрватска променила став, него се ради о томе да је притисак са друге стране далеко јачи. Јер ако Меркелова ни у директном разговору није могла да утиче на Пленковића, то значи да иза свега стоје САД. Брзо је стигла потврда ове тврдње – један телефонски позив Џоа Бајдена омекшао је и променио тврд став Хрватске.
Тако министар иностраних послова Хрватске Давор Иво Штијер, који је све то и закувао, каже: „Не треба драматизовати ситуацију око хрватских примедби које се односе на поглавље 26 у преговорима се ЕУ. Оптимисти смо да ћемо учинити напредак и да ћемо бити у позицији дићи ту резерву већ почетком идуће године“. Тако је и у Србији попустила напетост док су медији вртили слике лежерног ћаскања амбасадора Скота и премијера Вучића.
Никога у Србији не весели ново заоштравање у региону, али неочекиван заокрет Вучића у гледању на константне хрватске провокације многе је обрадовао. Немају смисла даље попуштање и понижавање. Све нам је бадава ако отварањем сваког поглавља све више губимо углед и самопоштовање и добра је ствар што је целом свету рекао да ће о томе убудуће водити рачуна. Дешавања у Хрватској назвао је правим именом, и то није могло остати без одјека у свету.
Сада је Хрватска та која полако губи углед. У периоду краћем од месец дана директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф други пут се огласио и критиковао појаве фашизма у Хрватској, али овај пут не обраћајући се Загребу него тражећи да Брисел објасни шта се дешава у тој земљи.
Штавише, код објашњавања појава фашизма у Европи, Зуроф узима Хрватску као пример. Можда због тога увежбани хрватски вапај да је Србија поново извршила агресију на Хрватску, „овога пута реторичку“, више нико не чује. Потпуно је изгубила ореол жртве, који је деценијама лажно носила. Инсистирање на томе сада постаје смешно, чак и код оних који су јој пружали безрезервну и некритичку подршку са Запада.
Ако би тражили датум када је углед Хрватске на Западу почео да слаби, то је свакако посета председнице Колинде Грабар-Китаровић канадским Хрватима и сликање са усташком заставом. Разлог није само застава него је много дубљи – победа Трампа на изборима у САД и могућност да проусташка политика у Хрватској изгуби подршку.
Не би требало бити наиван па сада помислити како нам САД помажу. Они и даље форсирају свој интерес, али је ипак Николас Дин, посебни изасланик САД за питање холокауста, посетио Хрватску још у време владе Тихомира Орешковића. Јер није више у питању само углед нове Хрватске него и углед САД, које су је створиле као такву. А углед САД на глобалном плану јесте угрожен, јер се димна завеса диже и на питању других тајних пројеката и акција по свету, а не само са пројкта званог нова независна Хрватска.
Утисак је да је комплетна представа око поглавља 26 режирана у Вашингтону, тек толико да се Србији покаже ко држи кључеве ЕУ, и то баш у време посете Лаврова Београду. Оно што би требало имати у виду јесте, како год су сада једним позивом ресетовали хрватске намере, исто тако их сутра једним позивом могу гурнути у неку врсту деструкције или агресије према српским земљама. Овај пример јасно показује да сва инсистирања у ЕУ да се међудржавни спорови решавају билатералним преговорима не пију воде и да права адреса за решавање спорова са Хрватском није Загреб, него Вашингтон.
ТРИЛАТЕРАЛА (САД, НЕМАЧКА И ВАТИКАН)
Да би се боље разумели утицаји САД и Немачке на Хрватску, корисно је споменути одавно познат документ у једнаест тачака, који је донела трилатерала – САД, Немачка и Ватикан. Анализирали су га озбиљни научници, а не само теоретичари завере, тако да га не треба олако одбацити. Иако се у документу говори о плану за уништење православља, данас се зна да је ова трилатерала уништила Југославију и створила нову независну Хрватску (није случајно да су Хрватску прве признале Немачка и Ватикан).
У оквиру овог плана, за разбијање Југославије и стврање независне Хрватске свака чланица трилатерале имала је своје разлоге: САД да овладају Балканом, униште све облике комунизма и обезглаве Покрет несврстаних; Немачка да избаци америчке војне базе и шпијунске центре са своје територије и ствара услове за уједињење Немачке; а Ватикан активирање старих идеја ширења католичке вере на исток до потпуног уништења православља.
Све је текло по плану док се нису појавили јаки реметилачки фактори који прете да потпуно анулирају постављене циљеве – јачање Русије и обнова њених интереса на Балкану. Зато САД нису могле дозволити да Немачка сређује ствари на Балкану, него су преузеле ствар у своје руке. Нове опције нису искључивале војна решења која Немачка не може реализовати. Тако је постепено губила утицај на Хрватску до мере да хрватска Влада може правити проблеме све док Бајден не узме слушалицу. Медијски то изгледа другачије јер већина медија, па и немачки Дојче веле, ових дана говоре о великим притисцима Немачке на Хрватску да одблокира поглавље 26. Могуће да је то тако, али ће ближе истини бити да Немачкој одговара да и даље рекламира своју моћ, док је интерес САД да свој пресудни утјецај прикрије.
Американци сигурно нису радосни због усташких симбола и заоставштине у Хрватској, јер су њихови покушаји да усташки покрет претворе у јаку прозападну политичку снагу били искрени. Свакако да би им усташе, као политичка групација на коју имају потпуни утицај, а која привидно не би имала везе са злочинима и тероризмом, више одговарали. Нису схватили да је то немогуће и да је ствар са усташким покретом иста као и са киселим купусом – ако нема притиска, фашистичке идеје увек испливају на површину.
САД сада морају одлучити шта им је важније – углед у свету који се навелико круни, или им је важније да у Хрватској имају апсолутно поуздану власт. Јер изјаве хрватске председнице, попут оне да у Хрватској нема усташтва, сада звуче смешно и самим Хрватима. Вероватно се сада кају због рампе коју су спустили, без обзира чија је одлука, јер су добили жесток шамар. Невешто покушавају изаћи из те дипломатске кризе јер је потпуно видљив недостатак координације у формирању генералног става.
Док се у Сабору једногласно изгласава одлука да усташка табла вређа Јасеновачке жртве, Колинда изјављује да нема усташтва у Хрватској. Док државни секретар министарства науке даје расистичке и фашистичке изјаве везано за децу мањина и PISA истраживање, Пленковић то не види као проблем. Није им лако. Тешко је спроводити програм усташког покрета а истовремено целом антифашистичком свету замазивати очи и објашњавати да то није тако. Наравно да тако компромитују и САД и зато Бајден телефонира.
Проблеме са Хрватском неће нам решити Немачка нити Ангела Меркел. То једино могу урадити САД. Зато, ако се премијер Вучић по питању хрватског иживљавања обратио Бајдену или америчком амбасадору, погодио је праву адресу, и то је добар помак у нашим размишљањима. Да ли америчке дипломате само бране свој углед или нам чине услугу, важно је питање, јер услуга се мора вратити.
СРБИ ЈЕДИНА ПРЕПРЕКА УСТАШКОЈ ДРЖАВИ
На први поглед ситуација у Хрватској изгледа потпуно апсурдно – уместо да се Срби љуте због геноцида, погрома, етничког чишћења, пљачке комплетне нације и уништења квалитета живота више генерација, љуте се Хрвати. Срби улажу велике напоре да се ствари превазиђу, Хрвати не дозвољавају и инсистирају на свему и свачему.
Где је ту логика, јер логично би било да ћуте зато што су добили далеко више него што су на почетку грађанског рата очекивали. Итекако има логике, јер све ове године успева им замена теза. На пример, наметнули су ситуацију да се разговара о правима хрватске мањине у Србији и тако су погром и етничко чишћење гурнули у други план.
Мржња према Србима стара је скоро сто година и није ни мало ослабила. Разлог је једноставан – од формирања усташког покрета, па и пре тога, Срби су означени као једина препрека фирмирању Хрватске државе и неко ко им отима животни простор. Чему таква мржња данас када независна хрватска држава постоји? Постоји држава Хрватска, али циљ је усташка Хрватска, а ту је велика разлика. И опет се чини да су поново Срби ти који су препрека стварању такве државе, коју жели већина Хрвата. Та чињеница појачава већ нагомилану мржњу.
Чини се да то јесте истина и да стварно Срби јесу једина препрека стварању усташке Хрватске. Срби примећују, запажају, дижу глас и упиру прстом на отворену рехабилитацију усташког покрета и усташких тековина. Тако присиљавају и друге да бар нешто виде, а који би иначе све то прећутно одобрили као да се догађа на некој другој далекој планети, а не у Европи и у држави Европске уније. Виде проусташки настројени Хрвати да су управо Срби пробудили јеврејске институције, и то им не могу опростити.
Хрватској је све теже да нађе савезнике у Европи који би у њиховом интересу притискали Србију. Тако су покушали да наговоре Бугаре и Румуне да им се придруже у блокади Србије, али нису успели. Лажима покушавају избећи незгодну позицију да су усамљени у свом ставу и да као мала држава диктирају став комплетне ЕУ. Успут, протурајући лажи, покушавају да нас заваде са суседима.
У КОМ ПРАВЦУ ЋЕ СТВАРИ КРЕНУТИ
Ако Брисел на захтев Ефраима Зурофа стварно крене да проучава шта се то дешава у Хрватској, имаће пуне руке посла. Прво ће морати да проуче шта је то „ушато У“, шта оно симболизује и зашто су га препуне фасаде у сваком хрватском граду. Шта значи „У са крстићем“, ко су крижари који су га носили, шта поручује и коме?
Зашто су тим знаковима прешаране српске куће, српска села и насеља. Шта значи поклик „за дом спремни“ и зашто Хрвате на масовним скуповима баца у делиријум? Зашто је тај поклик у грбу ХОС и чије традиције наставља ова паравојска која је и данас у пуној приправности? Зашто ХОС носи црне униформе и да ли им је узор најкрвавија и најелитнија усташка формација НДХ – Црна легија?
Зашто је ових дана у мучилишту српских цивила и заробљених официра ЈНА – Лори у Сплиту – подигнут споменик мучитељима и крвавим злотворима из 72. бојне војне полиције, који су били чувари у овом концентрационом логору? Зашто 9. бојна ХОС из Сплита носи име једног од најпознатијих усташа НДХ Рафаела витеза Бобана? Ко му је доделио титулу витеза и зашто Хрвати о њему певају песме и сматрају га идолом и узором младих?
Зашто су припадници ХОС са усташким обележјима у „домовинском рату“ третирани као добри момци и како та обележја Запад тада није видео? Знају ли западне земље колико је у тим јединицама било њихових грађана? Зашто се у Хрватској од 1993. године припадници фашистичких формација НДХ третирају као домовинска војска, где су побројани: усташе, домобрани, легионари и оружници и зашто су им додељене пензије? Стаж им се признаје у дуплом трајању од априла 1941. до маја 1945. године, значи дуже него антифашистима.
Хоће ли Брисел да провери да је 10.000 припадника фашистичких формација тако остварило право на пензију у новој независној Хрватској? И тако, могло би се ту поставити хиљаде питања, од оног шта значи „Србе на врбе“, па до тога шта значи потпуно јасна порука „убиј Србина“. На ова питања хрватски политички врх зна одговоре. Да ли ће их Брисел стварно поставити? Сумњам, али видећемо, није Зуроф било ко па да се олако игнорише, јер и то би била својеврсна порука.
Има ли шансе да се Хрватска определи за политику која није оптерећена усташком хипотеком? Није ли и Пленковић био откровење одмереног човека у време преизборне кампање како би покупио гласове мањина и чланова СДП разочараних усташком реториком Милановића? Да ли је ово сада исти онај Пленковић и које је његово право лице? Наравно да су његови постизборни ставови меродавни јер јасно говоре да је и он на проусташким позицијама.
Ако неко мисли да је све ово претеривање и да у Хрватској усташки покрет није у већини, требало би да има у виду следеће – Анте Павелић је из емиграције 1941. са собом у Хрватску довео око 370 усташа, па је створио злочиначку НДХ и направио Јасеновац, Јадовно и друге страхоте. Гојко Шушак је 1991. из емиграције довео много више, на хиљаде, тако да нема чему да се чудимо када су дешавања у Хрватској у питању.
Усташки покрет је видео животну шансу за остварење својих циљева – имају отворену и потпуну подршку највеће светске силе, подршку НАТО, прећутну подршку ЕУ и приличну збујеност и необавештеност остатка света. Бољу прилику за проширење усташке државе у границе бивше НДХ неће имати, а та ситуација, свесни су тога, неће трајати вечно и не сме се пропустити. Зато нема преговора и зато се дижу тензије. Следећа блокада, како већ најављују хрватски посланици у Европском парламенту, биће због ратне одштете.
Греше они који мисле да је овај план мртво слово на папиру. Многе ствари указују управо на супротно. Понашање хрватског политичког врха као кадра ХДЗ јасно говори да су они вероватно положили две заклетве – прво усташку присегу испред распећа са руком на самокресу, бомби и ножу, а затим заклетву у хрватском Сабору. У садашњем фактичком стању прва заклетва није у колизији са другом, а, ако случајно колизије буде, важиће она прва. То у неком тренутку може другачије да изгледа, али то је само принудно претварање и давно увежбана маскарада.
Није случајно ових дана високи представник за БиХ Валентин Инцко запретио војном интервенцијом према Републици Српској. Такве изјаве подгревају амбиције усташког покрета. Нема шансе да некаква војна интервенција на РС прође без Хрватске. То се сада може лако правдати – интервенисаће НАТО а Хрватска је члан алијансе. Избори у САД су пореметили те планове, али велико је питање да ли ће се америчка политика на Балкану до те мере кориговати да њихови планови пропадну. Ако се то и догоди, не би се требало заваравати, усташе неће одустати, притајиће се, као што су навикли, и чекати нови тренутак да наставе што су започели.
